Вести

31. 10. 2013.

Аутор: Денис Куљиш Извор: Недељник

Чак се и Легија предао Тијанићу

Дуго знам Ацу Тијанића. Још од када је почео долазити у Загреб у време новог таласа.

Сарађивао је у Данасу, писао за Недељну Далмацију и тада је истицао с поносом да је и хрватски новинар. И заиста, био је један од најчитанијих колумниста у Хрватској. Упознао сам га на једној журци осамдесетих и сећам се да смо се одмах закачили око политике.

Дивно смо се слагали око новинарства и културе, али око политике је свако држао своју позицију. Сећам се да смо причали о Албанији и Аца је изјавио да чим умре Енвер Хоџа односи две земље ће постати идеални, на шта сам му реплицирао да у то не верујем и да проблем није персонални. Он је разумео политичку игру до краја, али саму политику није познавао дубински.

У разумевању политичке игре он је био на нивоу протагонисте. Није био ништа лошији од главних играча на српској политичкој сцени и они су га као таквог прихватали и уважавали. Био је и министар информисања у периоду владавине Милошевића. Не мислим да је Слоба од њега тражио неке савете, али он је седео с њим у оној мучно осветљеној сали у председништву Србије, бившем музеју кнеза Павла, у соби с отужним светлом и сабласном атмосфером. Ту собу ми је једном приликом показао Борис Тадић који никад није хтео у њој да седи јер је зрачила неком језом. Ту се Милошевић домунђавао са својим доглавницима.

На неки начин сам одиграо улогу у познанству Тијанића и Милошевића. У периоду, тачније 1988, кад сам уређивао магазин Старт, по сваку цену сам хтео добити интервју с Милошевићем који је тада био најбоља „роба“ за новине. Али Милошевић није ни помишљао да дВ интервју хрватским новинама, иако је Старт имао специјални статус, био политички либералан, и поседовао неку врсту југословенског карактера, па се и читао у целој СФРЈ. Вицан Вицановић је успео да фотографише Миру Марковић и онда је требало да урадимо интервју да бисмо испратили те слике. То су чувене фотографије на којима је Мира са цветом у коси.

Аца Тијанић је „кренуо“ на њу, а како је она била егзибициониста, убрзо је и пристала на разговор. Интервју је изашао у Старту и привукао велику пажњу. Рачунали смо да ћемо преко тога добити и Милошевића, али нисмо.

Међутим, то је Аци Тијанићу послужило као важан мост ка Мири Марковић. Тијанић је задржао тај „канал“ према Мири баш као и Славко Ћурувија. Они су заправо преживљавали период Милошевићеве власти тако што су ишли код Мире и говорили јој: „Ви превише попуштате националистима, а тај талас ће вас на крају прогутати јер ви нисте националисти.“ Мира је била фетишистички левичар. На рачун тога су они уживали одређену врсту заштите од Мире Марковић све до тренутка кад је Ћурувија отворено кренуо против Милошевићевог режима. Ћурувија је стављен на црну листу и убрзо убијен. На његовој сахрани Тијанић је изговорио бесмртну реченицу: „Чињеница што Ћурувија овде лежи у земљи не значи да је он мртав, нити значи да смо ми живи.“ То је била кључна реченица и он је заиста разне тренутке те рецентне српске историје знао исказати у непоновљивим слоганима и реченицама. Имао је изузетни, готово сотонски таленат да погоди неку емоцију и дубинско мишљење које може понекад бити и крајње политички некоректно. Сећамо се његове изјаве: „Ако Ђинђић преживи, Србија неће“, коју је изговорио непосредно пре атентата на српског премијера.

После Ћурувијине сахране, Аца је сео у аутомобил и отишао у Бањалуку код нашег пријатеља Копање, а касније у Италију. Био је уплашен за живот, што је било разумљиво.

У доба ДОС-овских престројавања, он се враћа у Србију и бива на линији са Ђинђићем јер је знао да је Зоран на потезу. Неколико пута ми је Тијанић објашњавао разлоге разлаза са Ђинђићем за које не знам колико су тачни, јер је Аца волео и да мистификује ствари. Испричао ми је да је он све рескирао због Ђинђића, а да је осетио да Зоран њему није лојалан. Рекао је једном приликом Ђинђићу: „Ја сам егзистенцијално угрожен“, а Зоран му је одговорио: „Седи овде, ако има за мене и породицу да се клопа, има и за тебе.“

Он је из тога осетио дубинско непоштовање јер му Ђинђић није рекао: „Ти си мој министар у сенци.“ А то је једина заштита коју можеш имати. То да си мој пријатељ ти не значи ништа. Кад помажеш некоме ко се бори за власт, а он ти каже: „Ако победимо бићеш мој пријатељ“, то одмах значи да те води жедног преко воде. Тако је то Аца доживео. Он се удаљио од Ђинђића и повезао се с Карићима. Приближио се мистеријама службе и онима који контролишу новчане токове. А то су службе које делују преко олигарха или тајкуна или припадника криминалног подземља, а често преко свих њих заједно. Код Богољуба Карића је Тијанић имао посебан статус и већ је био у озбиљним комбинацијама. Био је „паркиран“ и чекао политичку еволуцију. Ангажовао се против Ђинђића и његових наследника које је разваљивао у таблоидима. На крају је завршио тако што је ушао у „кухињски“ кабинет Војислава Коштунице заједно с Ацом Томићем. Једном приликом смо седели у београдској „силиконској долини“ са шефом српске државне безбедности Радетом Булатовићем, а касније нам се придружио и Емир Кустурица.

Знамо и да се Милорад Улемек Легија заправо предао Аци Тијанићу. То је тај круг. То је било то друштво: Аца Томић, Аца Тијанић, Раде Булатовић... То је била све једна групација и политичка и оперативна. Тијанић је апсолутно разумео политичке односе, али није био ангажован на неком дубинском нивоу. Не може се навести његова идеолошка оријентација. Он и Срђа Поповић, који је готово истовремено преминуо, два су потпуно супротна лика. Код Срђе увек имате принципијелно деловање, а код Аце само деловање. Он се савршено прилагођавао околностима и онда играо неку улогу која је често била и позитивна. Унутар сваке те комбинације у којој је био, остваривао би изузетна новинарска и уредничка достигнућа, а који је њихов укупни морални салдо, то није на нама да процењујемо, поготово у овом тренутку. Али, он је био несумњиво способан као новинар и уредник.

Био је саветник за медије Војислава Коштунице, и у сталном телефонском контакту с Добрицом Ћосићем. Размењивали су најдубље мисли какве се већ плету у Ћосићевој глави. И онда је постављен за директора телевизије. Кад гледамо његова достигнућа на последњој уредничкој позицији, видимо да је један уништени ТВ сервис претворио у гледану телевизију која има одређену политичку тежину и медијску важност. Све јавне телевизије у државама бивше Југославије нико ни не гледа, а он је то успео. А што се тиче „Дневника“ РТС, ту нико није ни покушао да конкурише Тијанићу јер су га се бојали, и то је кључна ствар.

Успео је да сачува сполитички утицај Јавног сервиса, а преко тога је осигурао друштвену позицију. И Ђилас и Митровић, кад су радили нешто комерцијално, с њим су се договарали. Препустио им је комерцијалу јер је њему био важан Први програм и његов политички утицај.

И тај је модел функционисао и кад је дошло до промене власти и кад је Коштуничину владу заменила Тадићева. Неко време су тадићевци мислили да га треба макнути и послати за амбасадора у Москву, али су одустали од тога јер им је било јасно да нико други неће знати тако прецизно да очита политичке односе и свакоме измери апотекарском вагом колико може да иде на ТВ. Постоји политички распоред снага на сцени и главно умеће онога ко води Јавни сервис јесте да додели свима колико им припада. То није механички пресликано из односа у парламенту, већ колико ко има објективну политичку тежину. То је кључна ствар, а поготово кад дођу избори и настане нервоза, као кад бациш у кавез лавовима комад меса, па онда настане макљажа. У том тренутку потребан је ауторитет кротитеља који ће свакоме поделити комад који му припада.

Аца је увек био озбиљан политички новинар и само га је политика занимала. Хтео је да буде уредник Нина, па директор Политике, па директор телевизије. Њега је занимала политика, моћ, а касније и новац. Али искрено су га занимале новине.

Њему је била важна она моћ коју стекнеш тако што напишеш чланак и пласираш неку тезу коју касније улица понавља. За ту врсту јавне моћи остварене преко јавне речи мало ко је био способан попут Тијанића. Чињеница је да је Србија њему увек одавала признање за то. Политичка српска каста је одувек знала да када је он за тебе, то је непроцењива корист, а кад је против тебе то је непроцењива штета. Седио сам једном прииком с њим у ресторану Вук, а за суседним столом Шапер и један функционер ДС у доба кад су демократе биле далеко од власти. Рекао им је: „Могао бих ја и вас. Моја писаћа машина је увек спремна и отворена.“ А овај Шаперов друг му каже: „Немој нас, ми смо много ситни.“ Било је то узајамно зафркавање.

Не знам колико му је успела последња еволуција. Већ је био прилично болестан и нико се није журио да нешто предузима око његове смене. И није било потребно јер је он увек одлично реаговао на новонастале односе у распореду политичких снага. Мислим да се неће тако брзо наћи његова замена и особа идентично капацитета. Сматрам да на српској телевизијској медијској сцени, осим Верана Матића, нема уредника Тијанићевог калибра.