Вести
31. 10. 2013.
Сви једва чекају да одем. Искрени су и злокобни
„Овај интервју превазилази и тебе и мене“, рекао ми је Александар Тијанић док смо коментарисали садржај интервјуа који је дао Недељнику. Био је то његов последњи интервју. Показаће се и нека врста тестамента највећег новинара у Србији и генералног директора РТС. На интервју је дошао у црној мајици, желео је да демантује да је болестан.
„Кад већ тврде да сам тешко болестан, нека виде да сам на самрти здравији него за живота“, рекао је у свом стилу.
Није био задовољан стањем у српским медијима. Говорећи о својој тридесетогодишњој новинарској каријери, оценио је да је пишући многима вадио кутњаке, али да је увек био свестан да ти људи могу њему да узврате истом мером. На питање чега се плаши, рекао је - „само својих дела“.
„Нисам луд, свестан сам да сам у опасности кад брзо возим аутомобил или кад пишем. Сто пута сам пробао да напишем блажи текст. Потрошим по четири сата, пробам ујутру, пробам уморан, пробам згрожен над собом. Али не иде. Онда поцепам све што сам написао и за 40 минута направим текст који изађе из стомака, спреман да поднесем све консеквенце. У читавој каријери сам се више бојао лажног текста на праву тему него правог текста на праву тему. Више сам се бојао срамоте да испаднем кукавица него срамоте од лошег текста“, рекао је искрено Тијанић.
О томе како ће изгледати РТС после њега рекао је:
„Без доброг јавног сервиса Србија је умоболна држава. Све што сам до сада видео у предлозима новог закона представља чисту еутаназију за РТС. Постојаће РТС и после мене. Могуће да ће бити бољи. Ипак сам ја нека врста оматорелог каубоја у време кад су већ пронађени аутомобили. Увек сам имао више среће него школе и знања; и кад сам правио телевизију Политика, и БК, и Трећи програм телевизија Црна Гора и сад РТС. И кад сам писао све што сам написао. Пре неколико дана ручао сам с власником мале, приватне телевизије с националном фреквенцијом. Рекао ми је отворено: ‘Слушај, пробали смо да те сменимо бар пет пута. Нисмо успели и сад једва чекамо да одеш.’ Звучало је искрено и злокобно.“
Причао је и о Косову:
„Увек постављам исто питање. Ако га воле, зашто неће да живе на њему Милошевић је за 13 година своје владавине успео да врати једва 1.100 српских породица на простор између Проклетија и Подујева. Били смо оковани злокобним ланцем светог Антуна: није нам био добар Власи, добили смо Ругову, није нам био добар Ругова, добили смо Тачија. Уз њега и хиљаду НАТО авиона. Вучић и Дачић, уз све косовске трауме, први су Срби који су схватили да статус кво десет пута више кошта Србе него Албанце. Има тренутака у политици кад нацију морате лечити против њене воље, јер има нација које више воле своје болести него своје лекаре.“
За председника Николића, с којим је био у дугогодишњем сукобу:
„Врлина је председника што поштује закон и мандат, те што повремена варничења између нас задржава у границама платонског анимозитета. На недавном пријему, пред више људи, председник циљано гласно каже: ‘Слушај Тијанићу, лакше сам сменио Бориса Тадића, него тебе.’ Ја циљано у пола гласа, кажем: ‘Тадића нису заштитили бирачи а мене до краја мандата штити закон. Нећете ваљда као председник да кршите или растежете закон.’ Насмешио се. Двосмислено.“
Причао је и о Вучићу, неувијено:
„Није Вучић на мах доживео просветљење у Дечанима, није му се указала Госпа или Господин, па су му одозго сугерисали ‘пут којим се ређе иде’. Он је схватио да новца више нема за државу, странке, тајкуне и грађане. Неко мора да остане ‘кратак’. Његова политика и аранжман његове политике, резултат су анализе која је показала да су стари облици спрске политике, стари обрасци самообмањивања и деценијско садистичко препарирање грађана дубоко погрешни, неделотворни, исцрпљени и да, на дужу стазу, не дају никакав резултат. Та анализа, укрштена с његовом фанатичном амбицијом - да ништа ни у чему испод максимума за њега није прихватљиво, дају једноставну једначину - или ће он сломити инерцију, као основну силу вечито кружног кретања Србије, или ће инерција сломити њега. Волео бих да моје жеље и мој новац за опкладу - ко ће победити: инерција или Вучић, ставим у исту корпу. Још размишљам. Наиме, сви партнери и сарадници Вучића политику виде само као посао. Такви ће лако примити и неуспех или пораз. Вучић политку прима као судбинско, животно питање у којем је пораз већи од смрти. У таквом ставу је усамљен. Потпуно.“
Александар Тијанић је у Недељнику најавио и писање ексклузивне књиге „Ја, и нико мој“ која ускоро излази у издању Лагуне, а о свом писању је само рекао:
„Настојим да будем апостол скепсе а не цинизма. Некад не успем. Правило доброг писања је - увек анализирај људе кад су на врху, никад кад падну. Пишући, увек имам два једнако интензивна страха. Један, од последица мојег писања по мене. Други, још већи, страх да нећу добацити до теме, да ћу написати лоше, незанимљиво штиво. Ето, између та два страха прође тридесет година. Једном питам великог Брану Црнчевића шта су навалили ови ‘његови’ на мене? ‘Види, буразеру, ти хоћеш да пишеш лепо и тачно, каже Брана. Много је то. Изабери једно од та два и држи се тога."
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.