Вести

31. 10. 2013.

Аутор: Александар Апослтоловски Извор: Недељник

Новинар којег ни мртвог не могу да ућуткају

Ако има живота после живота, то ће се коначно показати на Тијанићевом последњем опоштају. Јер ко би, осим њега, могао да напише баладу о самом себи, односно, о последњем живом српском новинару. У том парадоксу садржана је сва величина Саше Тијанића. Заиста, ко ће смети да му последњи пут изађе на црту и опрости се с њим, читајући посмртни говор? Тако ће, никада живљег, Сашу коначно закопати. Али, хоће ли га икада ућуткати?

 

Могу да замислим тај фул-контакт творца пастирског рока с патријархом револверашког новинарства, који је инаугурисао неодољиву смесу ерудиције, мудрословља и крволоЧности репортера најгорих трачерских рубрика. Нисам сигуран који је од њих, Бреговић или Тијанић, смислио једну антологијску реченицу, али, свеједно је, она одсликава карактер обојице - Преписујем од класика. Дакле, од самог себе!

Први Тијанићев дан на оном свету. Он прилази шанку на који су наслоњени стари момци: Богдан Тирнанић, Предраг Милојевић, Миро Радојчић, Момо Капор... Чекали су га горе врло дуго, да би чули како им, још с улазних врата на небесима, продаје форе са сопствене сахране. Подразумева се, ваљда, да је Александар Саша Тијанић, улазна врата Светог Петра развалио ногом.

Нико одозго није ни очекивао срцепарајући опроштај Александра Тијанића од овог бедног и ништавног света, и зато дубоко верујем да ће, ако му читају посмртни говор као деда Пантелији, који је написао Лаки Топаловић уз консултације с неком од класика водитељске књижевности, а неке од њих створио је он сам, Саша ће отворити ковчег, изаћи напоље, поцепати папир, прогласити говорника технолошким вишком, дати му отказ и затражити још стотинак милиона евра из буџета за Јавни сервис. Потом ће се вратити у ковчег и заувек заспати, сањајући како на Косову равном Радашин изазива Сулејмана.

Нарочито ће бити шкакљиво изговорити да је Саша умро од срца. Добри Боже, неће ваљда то изговорити Нада Мацура, јер би Саша, кладим се, поново умро. Наиме, опште место српске јаве и страве, јесте да покојник поменути орган с коморама и преткоморама заправо никад није ни поседовао. Иако је, тврдим, највећи српски новинар, био душа од човека.

Зато, ако има живота после живота, то ће се коначно показати на Тијанићевом последњем опоштају. Јер ко би, осим њега, могао да напише баладу о самом себи, односно, о последњем живом српком новинару. Остали су, наиме, одавно мртви, иако их гледам како дишу пуним плућима, окупљени око његовог сандука.

У том парадоксу садржана је сва величина Саше Тијанића: знам да се неће претворити у прву српску Госпу, што је права штета, јер би био канонизован у светицу, што би само набацило још један слој на његову, овога пута новооткривену, религиозну црту карактера.

Заиста, ко ће смети да му последњи пут изађе на црту и опрости се с њим, читајући посмртни говор? Ако тај кандидат за народног хероја каже да је Александар Тијанић био добар човек, ноге ће му се истог тренутка скратити, као у Ивана Ивановића. Ако каже да је покојник волео људе и да је помагао другима, из ковчега ће се чути нарицање, јер ће Саша коначно схватити, кад буде хтео да изађе напоље, да је загробни живот лаж највећег таблоида од постојања света.

Тај петпарачки лист зову Библија и веома је тиражан. Тако ће, никад живљег, Сашу коначно закопати. Али, хоће ли га икада ућуткати?

Да Богдан Тирнанић Тирке није отишао прерано, на самом почетку свог живота, можда би то био човек који би могао достојно да га испрати. Али, у том случају, на гробљу би морао да буде инсталиран и видео-бим, како би титловали Тиркета.

Заправо се Тијанић порађао као новинар паралелно с Тиркетом, и њих двојица, који су променили југословенско новинарство, били су тако различити, али су имали и једну заједничку црту. Нису носили диктафон. Нису волели да се смарају и пишу вести, праве интервјуе или доносе екслузиву. Ипак, било је разлике:

Тирке је био хедонистички усмерен дечко из времена сентименталног Београда, па је укапирао да је много боље да екслузива постане он сам. Поред тога, Тирке је имао породични, племићки педигре, као нећак Александра Тирнанића - за малу децу, то је Тирке из „Монтевидеа“. Или, да поједноставим, за генерацију која верује да је Екрем Јеврић написао „На Дрини ћуприја“ и којој се лице формира као дисплеј самсунг галаксија 4: стриц Тиркета новинара је онај мали Тирке, што га игра Милош Биковић.

Тијанић је, с друге стране, у том новинарском тандему био Моша, син жандара из Подујева, без турбо-пуњача за успон у беградским, херметички затворени у друштвеним елитама, који је, самим чином рођења, стекао Богдан Тирнанић.

Али, обојица су почели да пишу тако да су, из нехата, изазвали револуцију. У давно доба, кад су харали угледни комитетски новинари, мртвачки озбиљни и загледани у самоуправну вечност, појавили су се нови типови - један с Дорћола и други, с генима пандура с Косова, који су писањем о Шекуларцу, шпагети- вестернима, вискију, чучавцима и НБА лиги, поставили основицу југословенског новог журнализма. Преведено на српски, то је значило следеће: чак и ако прича није била тачна, тим боље за причу. Кад је Тијанић писао о бицепсима Карла Мелоуна, жбирови су сумњали да је тај Карл неки западни агент, брат од ујне Тарминатора, који шврља по Србији и руши уставни поредак. За НБА се веровало да је реч о америчком борбеном авиону из којег је искочио Мелоун, пре него што га је из њега гурнуо Џон Стоктон.

Обојица су, заправо, понудили новинарство као уметност у којој се ни из чега направи прича. То је било оно задивљујуће, поготово овде, где такав дар није био усамљен, у култури пребогатој кафанским уметницима држања банке, у којој једнаку вредност имају Мцлухан и два деци белог.

Било је касно кад су цензори провалили да, пишући о Шиљи или Џону Вејну, мајстори пишу о нама, јер је армија клинаца желела да постану или Тирке, ако су били сензибилни, или Тијанић, ако су желели да буду виши за главу од осталих, али не због урођене висине. Свеједно, желели су да виде голу Миљу Вујановић и живог Че Гевару. И да с особитим задовољством шаљу Ал Гора у Нешвил по сандук вискија. Необичним обртима у реченици и увођењем сленга, они су разбуцали и исмевали комунистички апологетски стил, који је обавезно подразумевао да си озбиљан само ако си досадан као секретар партијске организације с Уба. Тијанић је, ипак, схватио да не припада београдском дому лордова, те је лирику и цинизам бифеа Атељеа 212 препустио Тиркету, јер је знао да ће, ако се умеша у ту екипу с Михизом или Зораном Радмиловићем, изгледати као дрвосеча који је са секиром упао на отварање изложбе о апстрактној уметности. Без потврде да је расан, али с доказом да потиче из сиромашне жандарске породице, па још и с Косова, Тијанић постаје идеалан примерак за напредак у партијској хијерархији.

Пушта косу, постаје хипик, чак је и леп, те у Хали спортова, као спикер најављује излазак играча Партизана на терен: од Кићановића, до Далипагића. У том временском јазу, Тијанић је носио вијетнамку и као дугокоси новобеоградски активиста, каже легенда, чак је био умешан у први долазак „Бијелог дугмета“ у Београд. Могу да замислим тај фул-контакт творца пастирског рока с патријархом револверашког новинарства, који је инаугурисао неодољиву смесу ерудиције, мудрословља и крволочности репортера најгорих трачерских рубрика. Нисам сигуран који је од њих, Бреговић или Тијанић, смислио једну антологијску реченицу, али, свеједно је, она одсликава карактер обојице харлекина који су бајали својим речима. С тим да је Бреговића увек мрзело да галами, па је ангажовао Бебека, Тифу или Алена. Тијанић, опет, пева као мртви Павароти.

Поменута изрека, узгред, гласи:

- Преписујем од класика. Дакле, од самог себе!

До стицања таквог култног статуса, Тијанић је обавио неколико ситница: у београдском НИН-у га у самом почетку презиру, али он текстовима о спорту, махом баскету, успева да се наметне. Заправо кадровици црвених, чија се доктрина опстанка заснива на старој пословици друга Џугашвилија, схватају да је све у кадровима. Уочавају Тијанићев таленат, схватају да им је за турбулентна времена која наилазе, као плима, потребан бриљантни ум који, осим што производи бриљантне реченице, уме и да нокаутура. Ако бих младог Тијанића упоређивао с било ким, он би био мутант Мохамеда Алија и Џоа Фрејзера.

То је био брак без предбрачног уговора и трунке љубави. Зато безгранично ценим Тијанића. Он се није препустио кафанама и жалио над несрећном судбином несхваћеног генија, није се одао алкохолу и кришом слушао радио-Луксембург, претварајући се у мусавог дисидента који је протраћио оно што му је Бог дао, јер се није оријентисао у олуји новог доба. Саша није трошио време и свој живот утапајући се у бермудском троуглу српког новинарства, између некадашњег Шуматовца, Грмеча и Липе, већ је на себе навукао бело одело и као Броз, од готово два метра, ушетао у кабинет секретара шефа патријске организације куће Политика, тада највеће на општини Стари Град. Тиме хипик Тијанић пристаје на улогу доктора Фауста, али ће каснији догађаји показати да ће млади талентовани новинар за конференцијским столом, који управља комунистичком ћелијом највеће Титове медијске империје у земљи, не само раскинути брак с нечастивим, већ и да ће преузети његову имовину и послове, а наивног ђаволка послати на биро рада.

Отуда његова каријера постаје тако муњевита, тако изненадна и тако тајанствена: он своју новостечену моћ шири ван граница Србије и заправо постаје колумниста који креира јавно мњење бивше Југославије. Тијанић постаје најбољи интелектуални извозни производ Србије у Хрватској и намеће

Загрепчанима нове стандарде журнализма, поставши новинарски суперстар, већ у 39. години. Претворио је новинарство у курвање, али је то курвање било на тако високом нивоу, да се претворило у своју супротност, те је одбрана власти заправо личила на бритку критику, док се критизерство заправо претварало, у Тијанићевој обради, у савршену одбрану постојећег поретка. Тако се само он усуђивао да исмева највише државне функционере који у првим редовима, прекрштених ногу, показују беле чарапе, али док није стигао до фазе да сељачку моду чланова Политбироа идентификује као један од разлога за распад Југославије, Тијанић је ипак паралелно радио на два фронта: калио се и даље пишући о Џемсу Бонду, Дражену Петровићу или НБА лиги, миксујући субверзивне активности из области културе с копањем чирева из мрачних, закулисних и компликованих цекаовско-међурепубличких односа.

Тако је Тијанићево име израсло као опште место тадашње политичке феноменологије. Изван сваке сумње, управо Тијанић постаје први и уједно највештији политичар, који је као баба Ванга предвидео темељне проблеме прелазне фазе Југославије с узаврелом јавношћу и још горим политичарима.

Његова писаћа машина претворила се у институцију од ширег културног значења. И тако би, до дана скорашњег.

Још 1988. године, он је једним ударцем убио две муве: и Југословене и Србе је, преко хрватске конекције, у интервјуу Старту, упознао с Миром Марковић. Био је то њен први јавни наступ. Саша је био само медијум. Наиме, кажу да је писао и питања и одговоре. Само најсуптилнији прогнозери и играчи на жици могли су да препознају ко ће наредних година затезати конопац у Београду. Тијанић је то познанство с Миром, наводно, свео на неколико сусрета годишње, уз кафицу и брифинге, мада је Славко Ћурувија, кад се зближио са Сашом, па се њихово дружење претварало у периоде невиђене љубави и опасних свађа, умео да га оплете по опозиционој чаршији, сведочећи о томе да је, заједно с Митевићем и Богољубом Карићем, умео да код Мире свраћа и без куцања, на пасуљ с ребарцима. Слоба би им, обично, правио шопску салату.

Одувек сам, наиме, сматрао да је ноторна глупост тврдити како се Саша Тијанић удвара свакој новој власти. Ствари су биле другачије: свака нова власт се, не само удварала Тијанићу, већ га се и плашила, те је он, помињући у последњим полемикама у више наврата Сулејмана Величанственог, заправо несвесно поручивао ко је истински кључар српског политичког харема. Само за наивне, Саша је био Радашин. Заправо, нико пре њега није успео оно што је он: био је с Миром и Слобом, па против њих. Био је са Ђинђићем, па против њега. Био је с Коштуницом и никад против њега. Није ли управо Саша унапредио Бориса у маршала са лаптопом, да би га ражаловао у баба Симану, која је, уместо Крлета и Шапера, доносила кључне политичке одлуке? Није ли Тома јавно обећавао да ће га склонити прве ноћи кад дође на власт, на шта је Тијанић председнику Томици, с невероватном лакоћом постојања и опстајања, препоручио да, кад оде на спавање, са собом понесе и плишаног медведића.

И Тијанић и сви они су знали да ће он трајати само колико он жели. Нико од владара, наиме, није био луд да на себе навуче крволочни медијски и маркетиншки инокосни штаб, за главу виши од бандере за осветљење, који се гегао као на маринац ошишани горила, с налепљеним XXЏЛ пауновим перјем. И Душко Дугоушко Михајловић, мудри Ваљевац, признао ми је да није желео да Гигант пише о њему до краја живота онако како би писао, да га је, којим случајем, ‘апсио током акције Сабља. А и питање је да ли би се нашла ћелија довољно велика да се у њу смести највећи српски новинар.

Проблем, међутим, никад и није био у Тијанићевом дизајну и димензијама, чијем опису недостаје коцкаста глава величине картонске кутије у коју се пакује Сонијев плазма телевизор, који се изнајмљује за журке у клубу Фрида. Новинар, директор или саветник, за сваког по потреби, увек је био свестан своје моћи и интелигенције коју је за час могао да укључи на дугме где пише његово прво антихируршко правило - прво ампутираш орган, па онда шаљеш човека код дијагностичара.

Али, човек чији је најомиљенији сан био да дави за гушу Чеду и Бебу, а онда одлази да мокри у базен с морском водом Жељка Митровића, кроз који касније рони Цане, ипак није био канибал - осим кад би му у кафићу Фреска сервирали реш печене лидере ДОС-а као главно јело, све заливено агрентинским Живковићевим винима.

Тијанић их не би смазао, само кад би са овала чуо глас:

- Не соли ме, већ ми ради кампању! Тада би Саша, сасвим сигурно, прешао на макробиотику. Али, пре него што је постао готово неформални шеф предизборних штабова свих политичких лидера које је породила Србија, махом царским резом, и док су сви знали да истовремено ради за све, чиме је коначно могао да подигне шатор као медијски султан Србије, Тијанић је ипак морао да напише неколико шлепера текстова и створи највеће телевизије у региону. Да је ово друштво другачије и да вреднује писање, па да су он, и још неколико крупних новинарских примерака, месечно примали по 10.000 евра, живећи у стакленом звону, дуплексу од двестотинак квадрата у центру Београда, па да не морају да губе драгоцене животне секунде са полит-менторима, махом неколико светлосних година глупљих него што је Тијанић, и тих неколико комада које читаоци прате и после трећег пасуса, тада би медијска, а богами, и политичка историја Србије, изгледала другачије.

Гигант би вероватно још играо баскет по Новом Београду, одлагао би позлаћени пиштољ поред терена који је носио само кад излази напоље, и још би веровао да игра најбољу кошарку, не примећујући клинце који дрхте кад траже фаул, а он некако нежно погледа у пуцаљку, па у кош, па у небо, па у те дечје, невине очи, а онда се сав разнежи док им виче:

- Добићеш фаул, али у к....!

Саша никад није волео да губи, а тај убилачки инститкт је стекао на тврди баскеташким утакмицама између војних солитера, јер, ко није тамо тапкао лопту, набадао се на лактове, као на шимике Веље Илића и уместо банана делио аперкате, не зна шта значи стицање мудрости кроз патњу. Зато је тако и писао

- као да ће после сваког текста да га спакују у црну кесу и баце у Дунав, а он, као гроф Монте Кристо оживљава, сече кесу, израња и виче - курчевито!

Балада о Тијанићевој курчевитости може да започне у доба праисторије, када је, још као мали, одбијао да уђе у градски бус, јер у херметичким сандуцима ГСП-а није било довољно великог отвора за његову главу. Касније, кад је престао да буде мали и сиромашан новинар, увидео је да бусеви немају палтформу за паркирање џипова, марке Волво.

Прекаљен у опасним играма, сујетан, суров, изранављен, талентован као Буковски, само мало више отрован и фројдовски напујдан на жене, колумниста који френетичним ритмом списатељских ротација води до пакла и натраг, који хвали власт кад се свима чини да је напада, и да је напада кад сте сигурни да је брани, а да све то и дебело наплати, остао је тајанствен до краја.

Ко је, дакле, био Александар Тијанић, чије је писање представљало коктел састављен од ерудиције и џиберизма, те би сваки његов текст могао бити преточен у филм? Да ли је Саша био директор јавног или тајног сервиса Србије?

Да ли је Гигант био истински господар земље и неба или само мали, сиромашни новинар, што је била маска иза које се, тако велики, тако успешно крио? Да, он је био све то, само из једног тако простог разлога. Умео је да пише. Некад је то било довољно, сада је сувишно. И, тачка.