Вести

30. 10. 2013.

Извор: Данас

Оптужујем гавране над земљом Србијом

Текст Александра Тијанића из времена када је писао за Данас

Александар Тијанић писао је, током 2000, када се после убиства колеге новинара и издавача Славка Ћурувије нашао на мети власти Слободана Милошевића, за Данас из Бањалуке и Будимпеште. До сарадње са нашом редакцијом дошло је на обострану иницијативу, и чак је било разговора да то прерасте у Тијанићево стално запослење. У то време Данас је био једини београдски дневни лист који је објављивао Тијанићеве текстове, заједно са бањалучким Независним новинама.

Као Ћурувијин пријатељ и сарадник - заједно су жестоко искритиковали Милошевића у тексту у  форми отвореног писма у недељнику Европљанин - Тијанић је касније, након што је Ћурувија убијен 1999, имао обичај да каже да ће њих двојица „код Светог Петра заједно правити новине“. Тијанићев текст у Данасу из фебруара 2000, који објављујемо уз незнатна скраћења, није само његов одговор на отворену претњу која му је упућена преко тадашњих провладиних медија, већ и својеврсни опис Србије, који и данас може бити актуелан.

„Јуче сам, коментаром - ‘Ко пуца у свој народ’ - произведеним у званичној државној агенцији, оптужен да својим текстовима блатим српску државу, да сам однекуд знао да ће Павле Булатовић бити убијен, да сам то најавио својим редовним коментаром у бањалучким Независним новинама, те да оптужујем садашњу власт за политичка убиства у Србији и уносим немир, страх и неповерење међу Србе.

Каква оскудица маште, талента и интелигенције. Исти сценарио примењен је и у случају убиства Славка Ћурувије: најпре је у новинама оптужен за издају, затим тајно осуђен и демонстративно јавно а сурово погубљен. Попут њега, ни ја не волим жртве које осећају страхопоштовање пред сопственим џелатима. Но, мада не намеравам да живим вечно, избегао бих - ако могу - да пре времена дођем на сопствену сахрану, јуче најављену од стране аутора који изгледа тачно знају колико ће живети поједини српски новинари. Зато питам наручиоце и писце потернице: да ли је ово смртна пресуда мени, метеорологу чија је једина кривица што је погодио да ће у овој сезони по Србији падати мртви?

Немам права да будем наиван или умно слеп или морални параплегичар па да ћутим: мој пријатељ Славко лежи у гробу, јер није веровао да се такве ствари дешавају. Други мој пријатељ, Жељко (Копања, власник Независних новина, прим. Данаса) - у његовој новини објављујем своја пророчанства - данас учи да хода без ногу, јер је мислио да је време бомби заувек прошло.

Уместо да се браним од оптужби за издају и видовитост, а ви сами знате да ни једно ни друго није тачно - за шта вам иначе служи онолика полиција - ја за вас имам шест питања на која ћете, раније или доцније, морати да одговорите, јер због избегавања одговора све ово и радите: шта је данас држава Србија и колика је, где је Книн, где су Дечани, зашто су гинула или убијала наша деца, наша браћа, наши пријатељи, где су наше паре и како сте, за само десет година, створили најбогатију и бестидно бахату елиту усред ратова, изолације, беде и несреће сопственог народа?

Тачно је - најавио сам за фебруар гушење новина, хапшење уредника, суђење једном лидеру странке и смрт једног познатог Србина. Време је да вам одам тајну одакле све то знам: већ десет година замишљам најгора могућа сценарија за Србију - а ви их већ остварујете! Увек сте за корак испред моје маште. Сада сте у паници, јер први пут увиђате како ваша власт неће бити вечита и да се ваша моћ, истина, протеже над сваким овдашњим грађанином, али се ваша немоћ, уочљива као Пинокијев нос, види пред стварношћу надреалне Србије. То нема везе са српском опозицијом, још мање са Западом, а никакву са шпијунима и издајом: ово је прва година у којој Срби, убедљивом већином, желе да вам виде леђа.

Неће да гину да бисте отишли, неће чак ни ризик да их пендрецима туку на демонстрацијама - хоће да буду избори, хоће да добију изборни листић и хоће да се с вама ћутке и без тријумфализма коначно растану. Чак и међу вашим људима бар половина види несрећу коју ће им, без њихове одговорности, историја наваљати на леђа. Погледајте Хрватску; ако изузмемо унесрећене избегле Србе, тамо као да Туђман никада није владао а још се није охладио у гробу.

Ако Срби добију на гласању а изгубе на бројању - што се већ дешавало, зар не? - ако се покаже да је миран трансфер власти немогућ, ни то неће трајати вечито.

Још колико људи вам верује да Србија и даље мора да једе своју децу како не би остала без оца? Још колико грађана сматра нормалном државу која за основу валуте узима крпеж, за базу своје политике страх сопствених поданика а за стубове стратегије поделу нације на патриоте и издајнике те стање перманентног предратног стања?

Зато оптужујем све вас, гавране над земљом Србијом, да распршујете страх с врха, диригујете хаосом, укидате правни систем, давите медије, јавно линчујете људе, разарате сваку моралну норму, традицију и писменост, унапређујете празноверје, славите врачеве, надрилекаре и видовњаке, преводите пропаганду у терор и припремате Бартоломејску ноћ. Чак и ако не производите зло, ви га користите - јер му се, као држава, нисте супротставили. У таквим државама све постаје разбојништво, а сви грађани постају таоци. То је разлог што не могу а да не закључим како је оваква Србија и оваква српска судбина производ планске акције двадесет породица, три странке, две банке и једне телевизије против сопственог народа. Све због покушаја да се овај режим преведе у вечито стање.

Зато већину Срба проглашавате издајницима, затим изабране издајнике унапређујете у терористе а њих, без суђења, у убице, јатаке убица или шпијуне. Ето, због тога су вам потребне периодичне драме, трагични случајеви опомене избеглима од дресуре, атмосфера свеопште несигурности, ксенофобије, владавина декретима и гигантски планови о преуређењу света док Срби грцају у беди.

У какву сам то страшну тајну дирнуо, какав сам то мрачни сценарио разоткрио да ме проглашавате саучесником у убиству министра војног, за којег сви упућени кажу да је био најневинији међу вама?

Зар узнемиравам Србе ако им говорим да заслужујемо бољи живот; зар блатим државу ако кажем како свака држава која почива на самовољи оконча у злу; зар сејем страх ако тражим да држава види ко убија познате и непознате по Србији, да им суди па да их тек онда стреља; зар сејем неповерење ако указујем на гавране који гракћу над нашом земљом и као професори правног факултета из Приштине и војводе од Карлобага укидају правду као врховни закон државе; зар сам непатриота ако тврдим да нико не може Србе да враћа на Урал без провере њихове воље; зар сам шпијун ако указујем да ниједан човек није већи од Србије; зар ми требају обавештења из иностранства да вам кажем да знам како ће бити још мртвих у земљи где су још пре поделе на патриоте и издајнике некажњено убијали министре, генерале, генералне секретаре партија, богаташе и мафијаше; зар треба странци да ми кажу како живим у земљи где се и најславнија српска имена боје да говоре, да кажу где нам је племе залутало и каква нас страховита будућност чека; ко треба да ми каже било шта о земљи где ме сваки други пријатељ упозорава да се чувам а сваки први пролазник да сам следећи?

Грактање гаврана ваља, претпостављам, да пригуши одјек мојих питања, а ваше оптужбе треба да одбију Србе од читања мојих текстова. Знам да сте озбиљни и темељни људи у неким стварима. Из таквог осећаја, ево и моје две прогнозе, једна је оптимистичка, друга није: кога у Србији не убију, тај ће да преживи.

Међу убијенима, гле случаја, може бити неко с мојим именом. ... Разумели смо се, дакле, нема видовитости, нема шпијуна и нема најављених злочина. Постоји само трагична чињеница да је неописиво лако погодити шта нас чека усред власти која је сопствену корист и сопствено одржање узела као једини циљ. На крају, мој посао је да пишем о ономе шта видим; само то и радим.

Пустите читаоце да процене да ли то што пишем верно одражава њихов живот. С друге стране, знам како је мој живот, сред дуговечних трагедија, важан само мени и мојој породици. Но, мој случај, од објављене пресуде до најављене елиминације, у предвечерје брижљиво испланиране опште трагедије, ипак може бити користан Србима јер карактер који се тек сада помаља једнако је важан за нацију као и за појединца.

Срби ће зато поднети оно што морају а посвршаваће оно што ваља урадити. Тако и ја, радим оно што морам - ви чините оно што сте наумили! Зато не нудите да будем Драјфус; у овој подели улога, ја сам Зола. Ничија смрт, другови, то неће променити. Зато што ја знам ко пуца у свој народ.“

(15. фебруар 2000)

Сахрана у петак

Комеморација поводом смрти генералног директора РТС Александра Тијанића биће одржана у четвртак, 31. октобра, у 11 сати у Дечјем културном центру (Дому пионира). Кремација посмртних остатака је у петак, 1. новембра, у 15 сати, а урна ће бити положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, саопштио је РТС. Генерални директор РТС-а Александар Тијанић преминуо је изненада прекјуче у Београду у 64. години.