Вести
30. 10. 2013.
Зашто мрзим Tијанића
Тијанића сам упознао једне ледене ноћи на Видиковцу, не сећам се је ли била ‘93. или ‘94, знам само да су биле санкције. Задњи ноћни ми је испред носа нестао у магли, мраз је штипао за бубреге, а бубрези - пуни пива.
И кад сам већ изгубио наду, на семафору је прикочила црна лимузина, а ја се џукачки налактих на хаубу и кроз затворен прозор упитах драјвера у мрачној кабини:
- Мајсторе, може до Падине?
- Па сад морам, кад си ме опколио. Ајд, упадај! - промрмљала је велика ћелава глава иза волана. Тек на другој кривини сконтах да је за воланом заправо ОН.
Одвезао ме је до зграде иако му није било баш успут, а уместо поздрава, кад је чуо шта студирам, једном реченицом стровалио је на обе плећке мој бруцошки ентузијазам:
- Батали то, сине, нема вајде од новинарства!
Ни сам не знам да ли сам погрешио што га тада нисам послушао, јер, брат брату, од новинарства у Србији и нема вајде. Осим ако се не зовете Александар Тијанић.
Е, тај је знао за шта се родио.
И кад је оно на Јутелу, у праскозорје рата, призивао метак до зуба наоружаних битанги са све три стране, и кад је прихватио Мирину понуду да уђе у владу Мирка Марјановића, и кад је о Ђинђићу говорио без љигавог пијетета оно што други нису смели... Тијанић је увек подсећао на крсташа који је управо кренуо у поход на Свети грал, до балчака убеђен у своју истину, чак и онда кад је било толико очигледно да није у праву. „On a mission from God“, рекли би „Блуз брадерси“.
Јуче ми је неколико колега скренуло пажњу да и није баш прикладно да насловну страну новина, дан после његове смрти, нагрдим цитатом „Дајте ми папир и оловку и јебаћу вам матер!“ Његовим цитатом. Зашто, питам? Па знаш, ипак је то псовка, не ваља се... Ето, могао си барем да ставиш звездице уместо онога „ебаћу“...
„Аман, људи, не капирате, нисам могао. И није то псовка - то је животна филозофија“, џаба сам изговорима кречио своју „неподопштину“, док су колеге само слегале раменима. Да је то урадио Тијанић, било би ок. Овако, не паше.
Ниси ти тај да радиш такве ствари, брале!
И зато га мрзим, тамо њега, Тијанића.
Мрзим га зато што нас је оставио у предвидљивој земљи, где су улоге одавно подељене, и где се зна ко, шта и кад може и сме. А нема никог да гракне и разбије монотонију.
Мрзим га зато што после њега деца у Србији више неће имати због кога да пожеле да буду новинари. Или да од новинарства побегну главом без обзира.
Мрзим га зато што је покупио превише памети са мало завршене школе, и тако дао лош пример гомили надобудних дијабола које су утриповале да могу то исто само зато што имају велику главу.
Мрзим га зато што никад неће написати колумну за Наше, а обећао је да хоће, чим се на пролеће ратосиља мандата на РТС-у.
Мрзим га зато што је иза њега остала велика рупа, из које већ вуче ладна промаја.
Мрзим га зато што ће ту рупу убрзо попунити, али ће из ње и даље дувати промаја.
П. С. Знам да га они који га заиста мрзе не мрзе из ових мојих разлога, али ето, да им олакшам муке, да се не осећају усамљени у мржњи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.