Вести
28. 10. 2013.
Кад политичари гостују
Док се убрзава и заоштрава полемика о медијским законима који би требало да одреде будућност домаћих телевизија, оне се све оштрије боре за престиж у публици. Сустижу се нови наслови, серије, квизови, прерасподељују уредничке, водитељске и ауторске улоге, садржински се појачавају популарне емисије, уводе се садржаји који би постојеће форме учинили популарнијим...
У тој ситуацији незаобилазна грађа ТВ програма, политика и политичари појединачно, испостављају се као материјал који може и да помогне и да одмогне у повећавању гледаности.
Гледалац РТС-а ускоро би могао да се нађе на горњој граници издржљивости у погледу сусрета на ТВ екрану с представницима Владе, посебно с њеним првим потпредседником, председником Народне скупштине, председницима партија владајуће коалиције.
Мимо и преко обавезе Јавног РТВ сервиса да прати редовне политичке активности и да обавештава о раду државних функционера, чини се да им сувише често даје прилику да кроз изјаве, коментаре, интервјуе... објашњавају своју делатност на начин да за њу најдиректније покушавају да придобију широку јавност. Имали би о томе шта да кажу припадници садашње опозиције – да доскора нису на исти начин користили (па и злоупотребљавали) медије.
Док су се с једне стране усавршавали у вештинама медијске комуникације и употреби медија у сопствене промотивне сврхе, с друге су се превише заиграли, заборавили на меру и стигли до контрапродуктивног учинка.
Данас се „напредњаци” самоуверено крећу по ТВ простору настојећи да својој званичној медијској свеприсутности додају другу димензију појављивањем у незваничним, па и приватним издањима. Недавно се личном исповедању и елоквентно и емотивно препустила Јоргованка Табаковић код Весне Дедић у емисији „Балканском улицом”.
Сличне прилике у настојању да непосредношћу и искреношћу освајају симпатије публике радо им пружа нарочито Прва ТВ, посебно Иван Ивановић. Код њега су се у том смислу управо добро показали Небојша Стефановић и Зорана Михајловић. Али Ивановић, не само због природе своје емисије, него и из професионалних ауторских побуда, не оставља сферу политике и политичара без хумористичког третмана. То је не само добра контратежа промоцији коју им прави позивајући их у госте, него још више прекопотребна критичка дистанца према њиховом сопственом доживљавању себе и свог посла.
Неко може рећи да политичарима чак и ови шаљиви прилози – у којима се именују директно, као код Ивановића, или у виду (препознатљивих) парадигми и симбола, као у „Надреалној телевизији” Нелета Карајлића – заправо иду у прилог и чине их прихватљивијим у јавности. Но из позиције ТВ гледаоца најбоље би било да их је, као и у нашем непосредном животу уопште узев, на ТВ екрану што мање. А и кад су ту, да буду изложени јачем притиску – тежим новинарским питањима и оштријој сатиричној обради. Речју, да се на телевизији појављују онда кад је то више стварно потребно јавности него њима лично, као и да се у ТВ студијима осећају мање лагодно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.