Вести
05. 10. 2013.
Није чистка него хигијенска мера
Тачно је да сам смењен у неким медијима, али формално-правно нисам, уз образложење да нисам радио транспарентно и да нисам поштовао рокове за доношење медијских закона. Друга антологијска неистина је да сам правио спискове „неподобних уметника” или „издајника”. Аутор тог списка је Демократска странка.
У тексту Ивана Меденице „Покерски ризик Ивана Тасовца”, „Политика” 28. септембар, апострофиран сам у негативном контексту, а у једној полуреченици изнете су барем две неистине: „...у ’Политици’ је најавио свој први стратешки потез (први ако не рачунамо нужну, подразумевајућу хигијенску меру, објашњену додуше другим разлозима: смену помоћника министра за медије који се прославио списковима неподобних)...”
Иван Меденица се јавио као помоћ у „хигијеничарским” пословима. Хигијенска мера је чишћење, у овом случају политичка чистка. Признајем да никада нисам био хигијеничар, па можда нисам добро схватио шта значи „хигијенски очистити”, то јест, да ли је то оно што се догађало у време Другог светског рата када су, читави народи, па и Словени, подвргнути „хигијенским мерама” у име чисте расе?
Можда сам, једноставно, очишћен као смеће? Да ли на то мисли „хигијеничар”? Да ли је то „хигијенска порука” свима који би критиковали деценијску културну политику?
Ако је г. Меденица мислио на моју смену, у име целовите и правовремене истине, желим да кажем да у време објављивања текста у „Политици”, 28. септембра, још сам био помоћник министра за културу и медије. Није тачна информација из „извора” у Министарству културе и информисања, на коју су се медији незванично позивали, и, као по команди из једног центра, објавили, 18. септембра, без професионалне обавезе да провере то што на сва звона, и сличне справе, објављују.
Зашто су пожурили, зашто нису сачекали да ме влада разреши онако како је то по закону? Ваљда да би гласније и дуже звечало?
Тачно је да сам смењен у неким медијима, али формално-правно нисам, уз образложење да нисам радио транспарентно и да нисам поштовао рокове за доношење медијских закона. Текст (Време је за први српски устанак), у коме су цитирана имена није помињан у образложењу. Можда г. Меденица зна нешто више од онога што су објавили неки медији позивајући се, једни на друге, и на анонимни извор у министарству?
Друга антологијска неистина је она коју више од годину дана понављају „активисти и комесари”, да сам правио спискове „неподобних уметника” или „издајника”. Аутор тог списка је Демократска странка, имена су цитирана са њеног сајта, и то се једним кликом може проверити на сајту странке.
Ради се о личностима које су се политички ангажовале, јавно, дајући подршку у кампањи бившем председнику. Њима је постављено питање: да ли подржавају политику која је Србију и њену културу довела до банкрота? Ко је 12 година неприкосновено владао културним институцијама и управљао свим механизмима културне политике, а нарочито новцем?
Било како било, „активисти и комесари” не могу без мог текста, који је објављен, 13. августа 2012, на једном сајту, пре него што сам постављен на функцију помоћника министра, под насловом и међунасловима које је дала редакција: „Време је за први српски културни устанак”, а његов наслов у оригиналу гласи „Културна окупација Србије”, који је написан на позив уредника часописа „Драма” и предат редакцији 6. јуна 2012, а тема је била српски мазохизам. У то време мандатар за састав нове владе био је бивши председник.
Можда би били занимљиви резултати анкете: колико цитираних имена из тог текста и даље подржава бившег председника, а колико њих сада подржавају неке друге лидере – само чињеница ради. Сто пута поновљена лаж не постаје истина, већ стострука лаж.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.