Вести
12. 09. 2013.
Мистерија таблоидних потерница: Ко ми ово смешта
Јавна оптужница на насловницама жуте штампе, показало је овдашње медијско искуство, не мора бити поткрепљена снажним чињеницама или уверљивим доказима.
Има ли државни врх некакве интересе да поједине информације саопштава таблоидима, а да их не пренеси и јавности? Како се осећа читалац у ситуацији када неки медиј у драматичном тону објави вести из „државног врха”, позивајући се при том на „анонимни извор” из највиших врхова власти?
Управо је „анонимни извор”, тај омиљени и мистериозни саговорник булеварске штампе, и то још из „државног врха”, мада је остало нејасно о ком врху се ради – влади или председнику републике – наводно упозорио „Курир” да се власнику тог листа Александру Родићу и уреднику часописа „Актер” Тихомиру Тришићу спрема монтирано хапшење.
„Курир” је до сада најавио многа хапшења, а многа су се обистинила, те су овај и још неке таблоиде у београдској чаршији прозвали „службеним гласником”. Ово је ипак први пут да најављују сопствено хапшење. Тешко је ипак веровати да их је „државни врх” овластио да то објаве, јер тај врх свакако има на располагању многе званичне канале да обелодани своја „сазнања” и тешко да је спао на један таблоид.
Као разлог за стрепњу истакли су освету „криминализованог врха полиције”, што би значило да се тај „државни врх” и сам плаши „полицијске мафије” и не сме узнемирујућу вест да саопшти грађанима.
Драматично саопштење објављено је пошто се данима на насловној страни „Курира” врх српске полиције, оличен у њеном директору Милораду Вељовићу, доводи у везу са криминалним аферама и оптужује за везе са тајкунима.
Јавна оптужница на насловницама жуте штампе, показало је овдашње медијско искуство, често не мора бити поткрепљено снажним чињеницама или уверљивим доказима. Овде је реч о нечем другом. Таблоидима је потерница заправо путоказ за кључно питање, о којем сада сигурно размишља и Вељовић. То питање гласи: Ко ли ми ово смешта?
Јер, Вељовић је до сада вешто пливао кроз мутне воде српске политичке и полицијске комбинаторике. На место директора Полиције постављен је у влади Војислава Коштунице, потом је остао у истој фотељи и у влади Мирка Цветковића. Нису га сменили ни после формирања Дачићеве владе. Да ли се тек после недавне маратонске реконструкције размишља и о демонтажи досад недодирљивог Вељовића?
И, заиста, ко све кога може „наместити” у јавном простору? У оваквој, поприлично загађеној медијској атмосфери, перцепција и страх да свако може осванути на трафици као „црна овца” или само „овца”, свеједно је, ствара атмосферу страха, несигурности и друштвене параноје. Нарочито када се управо таблоиди представљају као „мач који ће сасећи корупцију”, те се забуна тиме додатно појачава. Полиција која истражује спорне приватизације је, према таквом таблоидном тумачењу, „мафијашка”, те су, по логици ствари, они који су ухапшени, или су пред хапшењем, заправо, жртве „криминализоване полиције”.
Али, политичке борбе преко таблоидних анонимних извора догађале су се и раније. Када су се после 5. октобра супротстављене фракције у ДОС-у обрачунавале преко медија, посебно Ђинђићев ДС и Коштуничин ДСС, управо су се, као саговорници, користили „анонимни извори”. Коришћење неименованих саговорника је сасвим легитимно, али новинарски кодекс изискује да се јасно каже бар којој опцији је тај извор близак, односно какви су му мотиви.
Директор канцеларије за сарадњу са медијима Владе Србије Миливоје Михајловић каже да све информације из актуелне владе имају име и презиме и да су премијер и сви министри доступни медијима.
– Када је влада у питању, они се никада не скривају иза формулације „анонимни извор из врха власти” – наглашава Михајловић, указујући како се сви спинови у медијима везују управо за фамозне „анонимне изворе”. Михајловић примећује да би било паметно када би се сачинила анализа о томе колико се вести из анонимних извора показало тачним.
Пак: Председник говори јавно оно што мисли
Саветница за медије председника Србије Станислава Пак каже да се у медијима, осим неколико часних изузетака, осећа утицај политичких опција, крупног капитала, различитих утицаја појединаца или група, што доводи до потпуне конфузије грађана Србије. – Више се не може закључити шта је објективна информација и какви су то наводни извори из државног врха. Ја заиста сумњам у кредибилитет таквих извора. Сада је власт у сталној комуникацији са грађанима и председник Србије и чланови владе говоре јавно оно што мисле и не видим потребу да се појављују информације из некаквих тајних извора. Све оно што председник Николић мисли, он то и саопштава јавности. Његов манир није да зове било које новине како би у њима пласирао информацију. Мени није јасно какви су циљеви појединих медија да се позивају на „државни врх”. Председник Николић се не понаша тако да једно мисли, друго ради, а треће говори – каже Станислава Пак.
Коментари (1)
Остави коментар13.09.
2013.
svastarije
kakva drzava vtakve medije sve u svemu bolje i to nego politicki korektno ko za vreme tita
Одговориvrlo je jednostavno ko ne veruje i ne voli nemora da kupi novine dok drezava na silu formira decije mozgove od skole do radnog mesta i niko ne moze da izbegne
zapamti drzava radi na principu ,afije a demokratiju garantuje jedino zatvor i novcane kazne