Вести

05. 09. 2013.

Аутор: Вељко Миладиновић, Бранко Росић Извор: Недељник

Гробница за српске полемичаре

Последња полемика између Александра Тијанића и Бориса Тадића чији је окидач био интервју директора РТС-а за Недељник поставила је и питање о оскудици ове врсте јавног дуела који су понекад претходили кључним историјским епизодама, а њихови актери били славни писци Добрица Ћосић, Милош Црњански, Данило Киш...

 

Не рачунајући скупштинске расправе у којима се посланици чашћавају униформисаним флоскулама које су од полемика "позајмиле" дискредитацију саговорника, али за циљ немају разоткривање истине већ најчешће њено скривање, последњих година није било много полемика које су заиста "уздрмале јавност".

На Балкану кад почну да се расправљају, прво угасе фењере, говорио је Мирослав Крлежа. Александар Тијанић и Борис Тадић упалили су прошле недеље рефлекторе полемике, тог жанра јавне комуникације дубоко укорењеног у српском друштву још од прве кафанске свађе, али који последњих година као и многе српске традиције тек спорадично засветли на јавној сцени. Јавне полемике су некад обликовале друштвену стварност, или бар указивале на симптоме друштвених обољења.

Данас је много чешће случај да се било какав „интелектуални сукоб“ избегава јер, откако је место медијске полемике преузео такозвани медијски спин преовладао је такав систем вредности који не цени „интелектуалну победу“, а у таквом окршају губитник може да изгуби много, а победник углавном не добија ништа.

Можда је повод и садржај полемике Тијанића и Тадића који на први поглед не упућује да се ради о интелектуалној борби, ако се има увиду да се борба углавном водила „на астролошком пољу“. Али, само на први поглед. Окидач за јавни сукоб био је, да подсетимо, интервју Александра Тијанића за Недељник у којем је директор РТС-а рекао:

„Прошле године изгубио је кандидат који није успео, због изборних рокова, да обиђе све женске бираче лично. И уручи им то што је уручивао. Паметан, леп, проевропски тип. А главни човек у његовом изборном штабу је била једна жена. Није његова. Жена је врачара која је себе представљала као астролога, и практично, доносила све важне одлуке уз консултације са звездама.“

Тадић је потом можда и први пут у каријери заиста из себе извукао „дорћолског фајтера“ како је почесто волео да га доживљавају и изашао на терен који није његов. Против човека за кога су још пре скоро тридесет година рекли да је родоначелник револверашко-елитистичког новинарства, и последњег Мохиканца у дисциплини „полемика на нож“. Р

азмењивала су „двојица фајтера“ неколико дана ударце. Тадић је у положају звезда видео да Тијанића чека сјајна каријера спољног сарадника Курира или Информера, те звезде падалице, те га упитао „зашто је јуначки ћутао за време његовог мандата“.

Тијанић је полемику „извукао на искуство“, те је уз неизбеж но „не вуци ме за перо“ поручио: „Дакле, ја ћу бити новинар. А шта ћеш ти бити?“ И поентирао са:

„Ради шта хоћеш. Баш као у последњој четвртини свог мандата.“ Да се радило о бокс-мечу, обојица би на крају борбе добила аплаузе. Овако су углавном добили згражавање псеудоинтелектуалне јавности и то због такозваног ‘уличног речника’ на шта је реферирао и Тадић у једном тренутку која не зна да су се својевремено у полемикама и Винавер и Црњански међусобно чашћавали са Станислав Свињавер и Смрдо Црвљански.

О полемици између бившег председника Србије Бориса Тадића и директора РТС Александра Тијанића прича и главни уредник дневног листа Данас Зоран Пановић: „Полемика између Александра Тијанића и Бориса Тадића није била класична полемика, али је била врло медијски атрактивна јер се ради о два човека који се веома добро познају. Била је и духовита, мада можда није задирала у неке суштинске теме“, описује Пановић овај дуел директора јавног сервиса и бившег председника Србије.

Међутим, ако би се из полемике између Тијанића и Тадић извукле метафоре које су коришћене онда би се видело да су ту постављене неке врло озбиљне теме, а поменута врачара која је наизглед продукт таблоидног поимања стварности, заправо је метафора која упућује на таблоидно вођење државе и недостатка „визије“ код људи који воде ову земљу и одговорни су за њену будућност.

Као што се кроз одговоре може читати питање одговорности медија који тим истима често подилазе. И самим тим се ова полемика квалификовала да се уврсти у жанр традиционалне српске полемике, али и отвара питање колико нашој јавности недостају ти прави интелектуални окршаји који ће открити неке друштвене аномалије, а истовремено ће бити доступне критич ној маси читалаца-слушалаца, да би могло да се каже како су неке истине продрле у јавност.

„Полемике су одраз стања у друштву, готово сви бурни догађаји од општег друштвеног значаја преламали су се преко полемика. Те полемике су говориле о концепту, о схватању литературе и културе, ширем схватању друштва. Бавиле су се националним питањима. Данас народ гледа како да преживи, и због тога су полемике приземније и ситнич авије. У данашњим полемикама човек не може да се определи. То су углавном сукоби за тренутне политичке поене“, сматра Ратко Пековић, историчар књижевности и аутор више књига и научних радова о књижевним полемикама. Он у дефинисању полемике дисквалификује згражавање јавности над речником који се користи у полемикама, јер се такозвана новинска полемика разликује од бокс-меча само у томе што у полемици не постоје јасно утврђена правила, али ни судија који проглашава победника.

„У полемици су сви ударци дозвољени. Све зависи од личног укуса и личног морала учесника. На крају обојица мисле да су победили. У чувеном ‘сукобу на књижевној левици’ уочи Другог светског рата, Крлежа је полемисао с Радованом Зоговићем, Јованом Поповићем и Милованом Ђиласом, и дао одговор тројици овнова:

Рад-ован, Мил-ован и Ј-ован. Новинске и књижевне полемике нису научна расправа, где се одмерава снага аргумената и чињеница. Овде највише зависи од спретности, реторике, духовитости, домишљатости, склоности ка карикирању и пародији“, тврди Пековић. Зоран Пановић каже да су полемике свакако потребне, да има разних врста, од оних које се баве анализом друштвене ситуације па до оних између естрадних звезда, и да не треба априори дисквалификовати било коју од полемика које се појаве на јавној сцени. Јер, све оне на неки начин могу да буду корисне.

„Имате полемике типа Секе Алексић и Јелене Карлеуше које најчешће нису друштвено релевантне јер су фокусиране само на актере којима део јавности воли да задире у приватан живот. Ипак, и расправе звезда овог жанра могу бити релевантне ако се баве друштвеним табуима“, сматра главни уредник дневног листа Данас. Не рачунајући скупштинске расправе у којима се посланици чашћавају униформисаним флоскулама које су од полемика „позајмиле“ дискредитацију саговорника, али за циљ немају разоткривање истине већ најчешће њено скривање, последњих година није било много полемика које су заиста „уздрмале јавност“.

Било је неколико културно-политичких полемика, као што је био случај бившег директора Народне библиотеке Сретена Угричића или директора Атељеа 212 Кокана Младеновића, где су се упоредо са захтевима за њихову смену отварала питања односа јавности и државе према култури. На јавној сцени су пре годину дана боксовали Небојша Крстић, саветник бивш ег председника Тадића и угледни новинар Политике Бошко Јакшић.

Пановић издваја још једну полемику: „Мислим да је једна од најбољих полемика у последњих неколико година она у којој је директор Службеног гласника Радош Љушић напао свог претходника Слободана Гавриловића и неке његове уреднике.

Љушићу је одмах узвраћено, и та полемика је била на моменте прилично брутална и медијски више него атрактивна. Истовремено, она је отворила не само питања која се односе на њене актере већ и на суштинске теме у нашем друштву, као што су позиција културе, јавних предузећа, односа државе према култури“, говори Пановић.

„Све је мање полемика које су релевантне у смислу друштвеног ангажмана и које су усмерене на анализу политичких прилика или стања у култури. Чак је и све мање медија у којима се оне могу објавити. А полемике су, што доказује и ова последња између Тадића и Тијанића, изузетно атрактивне за медије. С времена на време се деси нешто, али некадашње полемике попут оне коју је својевремено, а поводом свог романа ‘Гробница за Бориса Давидовича’, водио Данило Киш, све је мање. То је показатељ да ствари у културној и друштвеној сфери Србије нису добре.“

Иначе, за полемику о плагијату „Гробнице за Бориса Давидович а“ Никола Милошевић је написао да је најпогубнија полемика у српској књижевности. Поглед у историју српскојугословенских полемика је важан јер, ако су полемике огледало друштва, онда се из њих могу читати друштвено-политички токови ових простора.

Колико год се веровало да се почетак краја бивше Југославије догодио на фудбалским стадионима, прве видљиве функционалне пукотине појавиле су се у главама и у писмима интелектуалца. Јер, прво се распао Савез књижевника Југославије, па тек онда Савез комуниста.

Тако је прва велика послератна полемика у бившој Југославији такозвани сукоб реалиста и модерниста био идеолош ки сукоб у којем се се расправљало да ли књижевност треба да буде идеологија или уметност. Интелектуалци су тада коришћени као пробни балон, а побеђивали су они који су у датом тренутку били на линији партије.

Брионском пленуму 1966. године претходила је велика полемика Добрице Ћосића и словеначког му „парњака“ Душана Пирјевеца, као прва велика расправа о националном питању. О томе је Ћосић написао:

„У тој полемици историја је победу доделила мом партизанском другу Душану Пирјевецу, али ја се данас не осећам пораженим. Коначнији исход и те полемике о југословенству и државним идеологијама двадесетог века, испољиће се у наредним деценијама 21. века“, писао је Добрица Ћосић. Тако је и хрватском МАСПОК-у претходила полемика о језику 1967. године коју су иницирали хрватски интелектуалци. А осамдесете су тек обиловале полемикама националних интелектуалаца који су били претходница распаду Југославије.

Данашњи недостатак озбиљних полемика може, дакле, да се чита и тако што нико на овом свету нема представу шта ће се догодити у будућ ности. Зоран Пановић на свом уредничком искуству закључује да иако постоји простор за полемику, многи људи заправо не желе да учествују у оваквој врсти јавног обрачуна:

„Истина је да многи људи не желе да учествују у полемици. Дешавало се да су се јављали људи које је неко адресирао у Данасу, али не да би узвратили и отворили полемику, већ су се љутили и нападали мене, а не оне који су их критиковали. Једноставно, они не желе да се јавно огласе.

У Србији велики број људи не разуме природу медија. А сваке новине или магазин уживају у доброј полемици јер је то храна за медије. И кад се отвори ова врста дуела и ако она има друштвену релевантност и уз то је и духовита, то је онда добитна комбинација. Чак сам се и сам трудио да симулирам полемику и тражим повод за њу, па и да је на неки начин и направим. И дешава се да људе успеш да навучеш на полемику.“