Вести
02. 09. 2013.
Са синовима и женом поделим четвртину хлеба!
Иван Рајовић, некадашњи новинар „Ибарских новости“, најстаријег штампаног недељника у Краљеву, творац десетина збирки песама и књига поезије, добитник бројних награда, два пута је добијао Октобарску награду града Краљева, већ три године нема струју и воду јер су му искључени због дуга.
Да ствар буде још гора, и до хране долазе тешко. Рајовић је ову највреднију и најпрестижнију Октобарску награду, која се додељује најзаслужнијим Краљевчанима, по други пут добио пре две године, док је већ увелико са породицом ноћи проводио под свећом и без воде у кући. Затичемо га ујутру испред трошне кућице како ножићем одсеца део јабуке коју је тог јутра покупио испод дрвета како би доручковао.
Да ли овако започиње сваки ваш дан?
Сада имам шта да уберем са дрвета, а зими се уместо доручка заситим неком књигом. Већ три године живим без струје, воде, било каквих примања и свега осталог што живот чини, а још сам жив.
Када је почео суноврат?
Све је почело пре пет година након приватизације “Ибарских новости” јер сам остао без посла.
Осим што сам био новинар овог краљевачког недељника добрих 30 година, у неколико наврата сам га и уређивао, али и радио као заменик директора ове медијске куће. Био сам и дописник београдских листова „Наша борба“ и „Данас“, написао хиљаде текстова, али и објавио 15 збирки песама. Моја књига поезије „Пси ће владати светом“ из 1982. године, у издању „Пегаза“, била је прва књига издата ван Краљева.
У то време постао сам један од покретача културног уздизања Краљева, за шта сам пре две године добио Октобарску награду града Краљева.
Како сте се осећали тог тренутка када сте примили награду, јер у том тренутку у кући су вам струја и вода били искључени?
Аплаудирали су ми, али ја сам ћутао. Нисам хтео ништа да кажем.
Награду сам добио за, како пише на дипломи, “немерљив допринос култури”, а моја два сина, супруга и ја дневно поједемо три, четири јаја и по четвртину хлеба. Признајем, гладан сам непрекидно. Могли су да ме пошаљу у пензију. Било какву, привремену, инвалидску или да добијем националну.
Брука и срамота за Краљево, коме сам дао цео свој живот.
Колико дугујете за комуналије?
За струју дугујем око 350.000 и за воду око 100.000 динара. Живим у оронулој кућици старој близу 60 година са супругом Верицом и синовима Борком и Игором.
Једини стални посао има супруга, што није довољно ни за преживљавање.
Кувамо на плин, увече гори свећа, а воду доносимо у кантама. Доносили су ми из Црвеног крста неколико пута пакете са храном и личном хигијеном. Али, када су почели да ми донесе одећу и обућу, синови су ме упитали: „Тата, да ли си ти ово заслужио?“. Нисам знао да ли да заплачем од туге или смеха.
Јесте ли покушавали да пронађете посао?
Хтео сам да понесем све своје књиге које сам издао и почнем да их продајем испред кафане „Париз“ како бих имао за хлеб. Нисам никада размишљао да се, рецимо, спаљујем или штрајкујем глађу испред општине, мада ми ово друго не би ни пало тешко јер иначе гладујем. Здравље ме на срећу још добро служи. Остало ми је једино да се надам да ћу ускоро добити некакву пензију.
Јесу ли вам нудили некакав посао?
Тренутна владајућа гарнитура у Краљеву је тражила од мене пре последњих избора да им се прикључим и да након избора бирам одсек за информисање или за културу. Али, када сам упитао ко ће поред мене бити у такозваном тиму и када сам чуо нека имена, рекао сам: „Нека, хвала“. У суштини оваквог поступка у граду Краљеву, где је свака љубавница неког од политичара нашла своје радно место у некој од културних институција, у граду у којем од 25.000 запослених 18.000 прима плату из буџета, лежи несто сасвим друго, до чега ћу, надам се, успети да дођем. Будући да више немам никаквог избора, принуђен сам на опстанак по сваку цену и одржање голог живота без учлањења у било коју политичку странку.
Колико вам је остало до пензије?
До старосне пензије недостаје ми осам година. Али, треба их преживети. У оваквим условима у којима сам тренутно, врло тешко. Успео сам да изгурам три године, али ако ме здравље изда, тешко да ће ми бити спаса.
Пише прозу и поезију
Иван Рајовић рођен је 14. септембра 1956. године у Краљеву. Пише поезију, прозу, песме за децу и бави се новинарством. Песме су му превођене на белоруски, немачки, енглески, кинески, словеначки, турски, румунски. Добитник је награде „Стражилово“ за најбољу песничку књигу 1990. године.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.