Вести
28. 01. 2026.
Текст суткиње у пензији која је била у већу Апелационог суда када је донета одлука да се ослободе осумњичени за убиство власника Дневног телеграфа
Две године трпим таргетирања да сам „убила Славка Ћурувију“
Ако пођемо од становишта да је свака савремена држава данас незамислива без владавине права (дакле остваривања уставности и законитости, правде и правичности) као нужне претпоставке правне државе, јасно је да је нужна примена поменутих начела у свим областима, па и у области информисања.
Свесно ризикујем да ће редови овог текста бити схваћени као моје лично оправдање о поступању у предмету Апелационог суда против окривљеног Радомира Марковића и др. (убиство покојног новинара Славка Ћурувије), али моја намера није да себе правдам јер знам да сам у свему поступала по закону, већ да стручно укажем од коликог значаја је правилно, објективно, истинито, законито и правовремено обавештавање јавности у предметима који су под њеном лупом.
Скоро две године ја лично трпим прозивке, таргетирање, претње, тврдње да сам „убила Славка Ћурувију“, да сам сарадник СДБ, при чему су сви моји лични подаци дељени преко друштвених мрежа (и то само мене од свих судија које су биле у саставу судећег већа). Међутим, на те информације и претње нисам реаговала имајући у виду одредбу члана 8 Закона о јавном информисању и медијима којим је прописано да је „изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада… а у вези са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем мишљења“, као и због чињенице да је пред Врховним судом био у току поступак по захтеву за заштиту законитости.
Међутим, чланак листа Данас од 16.1.2026. године „Адвокат Владимир Тодорић о кривичној пријави против судија у случају „Ћурувија“ – судије мењале записник у корист припадника службе (у њему адвокат Александар Оленик наводи да је пресудом Врховног суда утврђено да је петоро судија које је Тодорић тужио прекршило закон у корист оптужених за убиство новинара Славка Ћурувије и да су због тога они данас на слободи), је (као и раније информације о томе да сам ја била председник већа), написан и објављен противно Члану 9 поменутог Закона, по којем су уредник и новинар дужни да с пажњом примереном околностима и у складу са правилима новинарске струке, пре објављивања информације која садржи податке о одређеној појави, догађају или личности, провере њено порекло, истинитост и потпуност.
Када је у питању моје својство председника већа, чињеница је да сам председавала већем у фази јавне седнице на којој је судија известилац (судија Весна Петровић) реферисала стање у спису, а странке у поступку изложиле своје жалбе. На јавној седници која је држана у великој сали Апелационог суда у Београду био је присутан велики број новинара и по завршетку седнице саопштено је да ће суд у затвореном делу седнице донети своју одлуку. Како је у том делу седнице донета одлука да се отвори претрес пред Апелационим судом, сходно одредби члана 446 став 4 ЗКП, судија известилац је добила својство председника већа.
Претрес је био отворен за јавност, при чему је поново присуствовао велики број новинара и могли су чути представљање већа и видети ко је руководио претресом. Из предњег се може закључити да претрес није праћен са довољном новинарском пажњом јер сам ја и надаље у свим вестима, на свим мрежама означена као председник већа. При том, лист Данас је пренео и саопштење Апелационог суда у вези чињенице да је пресуда донета 19.4.2023, а објављена тек 2.2.2024. године, и на крају текста поново навео да је председник већа судија Нада Хаџи-Перић, иако је пресуда тада била доступна јавности. У уводу пресуде стоји ко је био у саставу већа, ко је од судија био председник, док је на последњој страници назначено и који ће судија (Марко Јоцић) потписати пресуду, с обзиром да је судија Весна Петровић 31.5.2023. пензионисана по сили закона.
Недовољна пажња новинара је показана и у поменутом чланку од 16.2.2026. године.
Из текста (у првом ставу) произилази да је „Адвокат Владимир Тодорић поднео кривичну пријаву против пет судија Апелационог суда (где се наводи правилан састав већа) због сумње да су извршили кривично дело кршење закона од стране судије… тиме што су нетачно пренели записнике са претреса и записнике саслушања сведока…“ док је у наслову наведено „судије мењале записник“, што добија сасвим другачије језичко тумачење, односно у кривично-правном смислу добија значење сасвим друге радње која може представљати радњу кривичног дела. Тиме се грубо крши презумпција невиности, односно одредба члана 34 Устава РС. Такође, у „хронологији догађаја“ која је написана у оквиру чланка, болдираним словима опет се наводи да је председник већа Нада Хаџи-Перић. То ме наводи на питање да ли новинар уопште чита написано и да ли текст подлеже контроли уредника?
Ако сте у чланку већ навели предње податке (чинећи низ пропуста или намерних грешака), могли сте, уз поштовање одредбе члана 9 Закона о информисању и медијима, прибавити тумачење пресуде Врховног суда које је могао дати неко од чланова већа, с обзиром да је очигледно да аутор текста из образложења пресуде није могао јасно закључити о каквим се повредама закона ради. То је било могуће утврдити и из образложења пресуде Апелационог суда, поређењем страница на које Врховни суд указује, или још важније, прочитати на 108 страна који су разлози другостепеног суда за доношење ослобађајуће пресуде (недостатак доказа), које не обезбеђује суд већ надлежни тужилац. Мислим да су тога свесни новинари који, коментаришући одлуку Апелационог суда, узгред напомињу да је у овом случају нужно поновно отварање истраге.
Владавина права, коју прописује одредба члана 3 Устава РС, је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима. Владавина права се остварује и јемствима људских права и независном судском влашћу, као и повиновањем власти Уставу и закону.
У смислу ове одредбе, правилно, потпуно и објективно извештавање подразумева да новинар провери све чињенице које би јавност требало да зна у погледу рада поменутих судија (ако већ доноси наслов „ОВЕ СУДИЈЕ ВИШЕ НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА СУДЕ“). Није законито извештавање ако се у тексту само износе критике рада судског већа у једном предмету, а да се при том не провери чињеница колико времена је конкретан предмет био у раду код већа, кад је покренута и колико је трајала истрага, да ли су сви докази могли бити изведени због протека времена и слично (а ти подаци стоје у образложењу пресуде Апелационог суда). Морала је такође бити проверена свима доступна чињеница, да је одредбама Закона о судијама прописано да рад судија периодично подлеже оцени комисије непосредно вишег суда, колико је предмета свако од судија завршавао у току календарске године, да ли је поштовао законом успостављене рокове од момента кад је задужен са предметом (изузев објаве пресуде која није у ингеренцији судија већ судске управе). Сви ти подаци такође стоје на сајту Апелационог суда у Београду. Уместо такве провере, судије се прозивају за конкретну одлуку, али и доводе у контекст дешавања око велике трагедије „Надстрешнице“, уз навођење да ће и у том предмету поступци трајати дуго и завршити као и предмет „Ћурувија“. То није ништа друго до говор мржње, а основни циљ Закона о информисању је да „Правила о јавном информисању обезбеђују и штите изношење, примање и размену информација, идеја и мишљења путем медија у циљу унапређења вредности демократског друштва, спречавања сукоба и очувања мира, спречавања говора мржње и нетолеранције, истинитог, благовременог, веродостојног и потпуног информисања, укључујући и информисање и подизање нивоа познавања људских и мањинских права и омогућавања слободног развоја личности“.
Код извештавања које сам навела нисам стекла такав утисак.
Намеће се закључак да је и приликом преношења информација владавина права и те како важна за правилно информисање јавности.
Додаћу још да, с обзиром да сам радећи као судија Окружног суда у Пожаревцу, радила и као портпарол суда за односе са јавношћу, врло ми је познато каква је сарадња новинара и портпарола била некад, а каква је у последње време, да новинари добијају некад штуре и закаснеле информације (о чему сам износила свој став на многим састанцима и лично), али када су у питању судски предмети велике медијске пажње, потребна је посебна пажња и новинара и портпарола, као и потпуна примена закона да би јавност била обавештена на објективан, истинит и законит начин.
Свако другачије поступање, извињавам се на формулацији, али за мене представља злу намеру.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.