Вести
23. 12. 2025.
Нуклеарни отпад над српским новинарством: Пише Иван Мрђен
Додела традиционалних годишњих награда Удружења новинара Србије пре два дана протекла је понајмање у свечарском, протоколарном духу. Била је то својеврсна трибина о више него забрињавајућој ситуацији у којој се у овом тренутку налази наша професија.
На то је, свакако, утицала и чињеница да је УНС још једном показао да поштовање лика и дела Александра Тијанића, Лазе Костића, Димитрија Давидовића, Богдана Тирнанића, однедавно и Јарослава Папа, чија имена носе награде у посебним категоријама, не трпи никакве поделе, политичке етикете и било какво наметање критеријума типа “ми” и “они”…
„Није добра атмосфера за новинарство и никад није била овако лоша клима у друштву. Никад овакве поделе и мржње нису владале између два, такозвана, новинарска блока, која су одувек постојала, од кад је плурализма у Србији – такозвани они и такозвани ми, такозвани продржавни и такозвани опозициони. Ово је један рат који сипа нуклеарни отпад на све нас, на цело друштво и ово не иде ка добру. Можда није у току смрт новинарства, али убиство јесте“, рекао је Манојло Вукотић, председник жирија који је овогодишњу награду за новинарску храброст доделио уреднику “Радара” Милану Ћулибрку.
„Дошли смо у апсурдну ситуацију да данас само бити професионалац захтева храброст. Себе не сматрам нарочито храбрим човеком. Тек сам трећи у редакцији који је добио ову награду. ‘Радар’ је најмања редакција која има највише добитника овог изузетног признања“, навео је Ћулибрк. Он је награђен посебним аплаузом кад је саопштио да ће новчани део награде уступити студентима Државног универзитета у Новом Пазару.
Председник Удружења новинара Србије Живојин Ракочевић истакао је да година на измаку “није једна година, већ пуна деценија притисака, лоше атмосфере, напада, озбиљног угрожавања свега што новинарство значи”.
“Ми смо у страшном периоду и времену кад појединац и професионалац тражи истину и самосвесно се излаже плурализму пропаганде”, рекао је Ракочевић, уз оцену на овај скуп чини изузетно важним и посебним то што се окупио “мозаик најсветлијих личности ове професије из различитих редакција, по много чему неистомишљеници”.
Мој пријатељ Велимир Перовић, уредник у агенцији Бета, спада у малобројан круг колегиница и колега који су добили вредне награде оба еснафска удружења. Он је пре два дана добио награду УНС-а „Лаза Костић“ у категорији вест/извештај, док је пре неколико година добио награду НУНС-а за истраживачко новинарство за серију текстова о и даље нерасветљеном масакру у пећком кафићу “Панда”, кад је 14. децембра 1988. убијено шест и рањено 15 српских младића.
Перовић се зато посебно захвалио Удружењу новинара Србије што, како је рекао, “годинама негује традицију и настоји да заштити професију, која је у последње време угрожена од квази-политичара, криминалаца, а од скоро и од полицајаца“.
Мањо Вукотић је у једном тренутку искусно предвидео да ће једино на сајту Удружења новинара Србије бити верно приказан овај значајан догађај. Па чак и то да ће управо они медији из којих се већ годинама просипа “неуклеарни отпад мржње” здушно прећутати и хвале вредан чин УНС-а, и лауреате, и упозорења за читаву професију забринутих колега…
Истини за вољу, и за медије из наше групе најважнија је било признање Ћулибрку и “Радару”, уз мање више коректно помињање осталих награђених. За РТС је била важна само награда за годишњи уређивачки концепт „Димитрије Давидовић“ коју је добила уредница редакције “Актуелности” Јелена Божовић, док се “Курир” похвалио наградом “Лаза Костић” за новинарску репортажу њиховој новинарки Јелени С. Спасић, за серију репортажа из Пребиловаца, које је за време Другог светског рата доживело трагедију…
“Озон прес” је читаву причу свео на једног од двојице добитника Награде за животно дело Верана Матића, не поменувши мог пријатеља и саборца из “Борбе” Бранислава Гулана…
Да не упаднем у исту замку, поменућу и то да је “Лаза Костић” за карикатуру припао новинару портала “Косово онлајн” Владиславу Филиповићу, док је награду за новинску фотографију која од ове године носи име прослављеног новосадског фотографа Јарослава Папа, добио његов суграђанин Ненад Михајловић и то за целокупни годишњи опус, са посебним акцентом на фотографију са обележавања годишњице пада надстрешнице у Новом Саду, објављену у онлајн издању “Гардијана”.
Награду за допринос историји новинарства и публицистичка дела “Жика М. Јовановић” добио је новинар и докторанд на Факултету политичких наука Бојан Цвејић за публикацију „Кодекси новинара Србије од 1965. до 2025. године“. Он је рекао да му је посебно драго што је жири препознао значај ове публикације у години кад обележавамо шест деценија од усвајања првог новинарског кодекса на овим просторима, али и “у години кад је поштовање етичких и професионалних стандарда у српском новинарству на најнижем могућем нивоу”.
О незавидној ситуацији и евидентној кризи новинарства у земљи Србији сведочи и ћињеница да ове године није додељена награда за коментар “Богдан Турнанић”, јер је жири оценио ниједан од предложених радова “не носи тежину коју завређује име новинара какав је био Богдан Тирнанић”.
Зато је у праву Веран Матић кад каже да је неопходна помоћ младим генерацијама у ресетовању новинарства, које је управо у току. Он је навео да ту првенствено мисли на оне студенате новинарства, који су у години иза нас својим ангажманима у ватри протеста направили прве новинарске кораке.
“Много је младих новинара и новинарки који чине да се заштите учесници протеста, сведочећи својим телефонима и камерама и преносећи јавности забележене снимке”, рекао је Матић, присетивши се дана кад су нешто слично радили новинари покојног Радија Б92.
У том смислу је и добитник Златне повеље за допринос развоју Удружења новинара Србије, колега из Крушевца Слободан Радичевић саставио списак у садашњим условима готово неостваривих жеља, почев од “потребе да се новинарска удружења изборе за еснафско јединство у односу на садашњу дубоку подељеност”.
“Имам жељу да се новинари баве извештајима и истраживањима, а не пропагандом; да медијске програме уређују професионалци, а не политички активисти и преставници крупног капитала; да новинари и медијски радници буду недвосмислено и институционално заштићени од свих злоупотреба, притисака, застрашивања и напада; да се најстроже осуде налогодавци и убице новинара; да социјални и економски положај и радно-правни статус новинара и медијских радника буде праведан и достојанствен, јер само материјално независан новинар може бити слободан; да мали и локални медији буду видљивији и утицајнији; да млади бирају студије новиарства због бављења управо овом професијом, а не ПР-ом…”
Пошто је новосадски “Прометеј”, кућа мог пријатеља Зорана Колунџије, недавно проглашен за “издавача године”, а њихово издање, збирка афоризама мог пријатеља Нинуса Несторовића више него симболичног наслова “11:52” ових дана награђена као најбоља књига сатире у јадној и бедној, простој и простачкој 2025. – завршићу овај коментар његовим упозорењима:
“Толико смо ослепели да више не видимо ни медијски мрак пред носом. Код пандемије лажи највећи преносници су политичари и новинари. Таблоид је болесничка листа наше стварности. Не треба нама клиничка слика да бисмо схватили колико смо болесни. Довољна је и медијска.”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.