Вести
17. 12. 2025.
"Политика као судбина": Новинар пред судом
Осам година сам била председница Удружења новинара Србије и за то време нити једном нисам пристала да за неки медиј коментаришем текстове које нисам читала и судске пресуде у које нисам имала увида. А пресуде нисам коментарисала ни без консултовања нашег сјајног адвоката Зорана Лакићевића.
Зашто то истичем, зар то није темељни професионални резон? Није ли у нашој професији провера чињеница закон?
Наравно да јесте. А некад се ни тако не сачувате од невоље. Пре неколико година сам УНС-у навукла тешку беду на врат тражећи да Телевизија Н1, која је славодобитно извештавала о тријумфу свог газде Драгана Шолака у спору против Драгана Вучићевића, покаже пресуду швајцарског суда на коју се позивала. Кад тамо, бука и бес! Нико из те редакције ни суд ни пресуду видео није, а "извештавали" су гледаоце само на основу власниковог саопштења у ком није писало да власник Информера није како ваља ни примио судски позив, а камоли приступио швајцарском суду.
Н1 је свеједно побеснео на Удружење новинара Србије, отприлике овако како су Телевизија Информер и Асоцијација новинара Србије недавно побеснели на Зденка Томановића. Чувени адвокат се похвалио првостепеном победом у спору против уреднице сајта Новости, Андријане Нешић, коју је тужио због увреде. За причу није небитно да је Андријана Нешић један од новинара који тек што су основали Асоцијацију новинара Србије. Та је асоцијација настала делом и као протест што старија новинарска удружења у Србији, попут УНС-а и НУНС-а, не штите колеге из провладиних медија, док је Зденко Томановић неко чије се име спомиње као прво на фамозној "студентској листи" коју још нико није видео.
Нико није видео ни судску пресуду, која још није ни написана. Зашто је онда сви коментаришу? Па, зато што су адвокат и новинарка постали симболи два политичка света која стоје на радикално супротним политичким позицијама, што у Србији тера људе да се аутоматски сврставају на једну или другу страну.
А случај је по много чему несвакидашњи. Судила је судија чије је изузеће одбрана тражила због тога што је још давно саопштила да су њене политичке симпатије на страни побуњених студената. Новинарки је суд изрекао највећу казну која је по закону била могућа, као и меру забране обављања посла каква за дело увреде још није изрицана. Та је мера, узгред, забринула чак и Независно удружење новинара Србије, које по правилу не стаје у заштиту политичких неистомишљеника, јер се иста мера тражи и у једном спору против КРИК-а, па НУНС страхује да случај Андријане Нешић не постане преседан који ће коштати и НУНС-ове фаворите. Карактеристичан коментар са друштвене мреже гласио је да је "ово опасно јер су са жртвовањем једног пијуна, отворили врата пракси да нашој страни узимају само вредне фигуре".
Тако од мог "елементарног професионалног резона" са почетка овог текста, темељне провере чињеница, није остао ни камен на камену. Кога је брига за контекст, кога занимају факти кад свак може да бира факте који му одговарају?
То је лепота одвојених светова и паралелних реалности. У свету Андријане Нешић, а то је и свет председника Србије Александра Вучића, новинарки је изречена драконска казна само зато што је блокадера назвала блокадером ("њега је увредило то што сам рекла да је блокадер, вођа блокадера, мозак операције блокадера, а ја не мислим да сам иког увредила или слагала") или, како је госпођа Нешић рекла у једном од многих интервјуа које је ових недеља давала, "све ово се дешава зато што им смета истина". У свету Андријане Нешић, она је хероина која је постала симбол професије у којој се трага за истином.
На њеној су страни интуитивно и многи којим је смешна и беспредметна постала идеја да неко због увреде може бити судски кажњен. Наш јавни простор грца од увреда. Кога ће судије да штите од увреде, ако цела Србија трпи увреде?
Један амерички комичар каже да постоји хијерархија увреда. Па, ако неког назовеш Хитлером, не можеш више да се жалиш на увреде. Госпођа Нешић Зденка Томановића није назвала Хитлером. У једном од текстова због којих је тужена, она Зденка Томановића ставља у ред "србомрзитеља", "идолопоклоника шиптарског тероризма", "промотера кићења Срба за геноцидаше", "марионета којим управљају њушке из иностранства", "проданих душа" и "домаћих издајника", а "руководиоцем терора" у другом. Линкове сам, ако некога интересује, добила од Бранка Павловића, адвоката који није хтео да говори о случају Томановић-Нешић док му редакција не достави текстове на које се Томановићева тужба односи.
Ово је добар тренутак да признам своју пристрасност и кажем да ми се, на основу дугогодишњег блиског познанства са Зденком Томановићем, чини белоданим да он не спада ни у једну од одвратних категорија људи у које га је Андријана Нешић сврстала. Али нека ми читалац не верује на реч. Нека сам просуди, на основу доказа које је колегиница из Асоцијације новинара Србије за своје тврдње навела.
Њен проблем је у томе што она такве доказе у текстовима са линкова не нуди. Можда мисли да на то није обавезна. Али новинарство није исто што и политички активизам, у новинарству се таква обавеза подразумева, тврдње нечим ваља поткрепити. Чак и кад на сајт окачиш наднаслов "Колумне", јер у новинарској професији колумна није исто што и лиценца за увреду.
Људи данас воле да се у сваком спору сврставају само на једну или другу страну. Али ово није случај у ком можеш безбрижно и без вагања чињеница да станеш на било коју страну, није црно-бели свет. Засад знамо да је Зденко Томановић имао разлога да тужи, али то не значи да и права госпође Нешић нису оштећена, било избором судије, висином казне и изреченом мером.
Али једно је сигурно: од новинарства које се не разликује од политичког активизма, не треба правити ни узор ни симбол. Ма какву политику бранило.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.