Вести
06. 11. 2025.
Може ли новинар у Србији бити непристрастан док га власт обележава као државног непријатеља?
Да ли новинар треба да буде неутралан и објективан или да јасно изрази свој став? Да ли да хладно изнесе чињенице, остане дистанциран и препусти читаоцу да сам схвати ко је крив и шта даље? Или да активно заговара политичка гледишта и друштвене вредности?
Шта је то што грађани очекују од новинара? Чињенице и истину, пре свега. Јер то је наше интуитивно схватање новинарства и улоге медија у друштву. А најчешће исто то од себе очекују и сами новинари – да трагају за истином и помогну нам да се снађемо у компликованом свету.
То трагање за истином подразумева непристрасност и своди се на оно што зовемо објективност. О аргументима у корист – али и против – објективности као светиње у новинарству писали смо у претходним чланцима у овој серији.
Да погледамо сада мало детаљније како своју улогу виде сами новинари.
Пасивни и активни новинари
Истраживања на ту тему раде се широм света, али највише у западним, демократским земљама, пре свега у Америци. Ту се издвајају два виђења – новинара као неутралног селектора вести и новинара који заговара одређена гледишта.
Ови први се називају пасивним новинарима, ови други активним. Зашто? Зато што, поједностављено, ови први су фокусирани на непристрасно извештавање, без намере да некога подрже, док ови други себе управо виде као сарадника или помагача одређених друштвених група.
Теоретичари кажу да ова два виђења свој корен имају у различитим схватањима демократије и улоге медија у демократским процесима. Први предвиђа да грађани прикупе објективне информације које ће им помоћи да одлуче како да гласају, а други нагласак ставља на дебату и активније учешће грађана у демократским процесима.
Осим тога, „пасивни“ новинари верују да се догађаји око нас могу бележити и преносити објективно, онаквим какви јесу. Догађаји се дешавају независно од новинара, који онда само треба да о њима обавесте публику.
„Активни“ новинари пак не стоје по страни већ улазе у игру с намером да обликују вести својим вредносним судовима и тако утичу на своју публику.
Различити приступи Н1 и Машине
Ево једноставних примера ова два приступа. Телевизија Н1 у јулу ове године објави на свом сајту вест под насловом Фабрика Леони у Малошишту се званично затвара, 1.900 људи остаје без посла, и у тој вести пренесе саопштење опозиционе посланице из Ниша о отпуштању радника (јер је ваљда она била први извор те вести), као и разлоге које је послодавац навео образлажући своју одлуку. Ту видимо „пасивни“ приступ који читаоцу преноси прикупљене информације и изјаве актера и препушта му да сам закључи да ли је ово затварање фабрике неопходно, ко је одговоран и да ли су радници добили фер третман.
Истовремено, портал Машина објави вест под насловом Српска власт довела инвеститоре, а радници остали без посла: Леони затвара фабрику у Малошишту, и одмах у поднаслову дода да затварање фабрике није само огроман економски ударац за хиљаде радника и њихове породице, већ и сигнал да постојећи модел развоја у Србији није одржив. За то је потребна дубинска реформа индустријске политике, заштита радничких права и изградња економије која не зависи искључиво од страних компанија, већ гради сопствене капацитете и дугорочну отпорност.
Овде је новинар у активнијој улози, јер нам одмах нуди и своје тумачење догађаја и могућа даља решења. Ово је, укратко, пример „активног“ новинарства.
Оба примера илуструју валидне и професионалне приступе обавештавању публике. Оно што их разликује јесте да се у првом примеру читаоцу препушта да, назовимо то тако, сам нађе кривца и размисли шта даље, а у другом му се, уз информацију шта се десило, и кривац и узрок и решење нуде на једном месту. Ви сами закључите који вам се приступ више свиђа.
Приповедач, детектив, посматрач…
Иначе, истраживања о томе како сами новинари виде свој посао препознају велики број улога. Тако, на пример, Немци Ханић и Вос у свом раду из 2018. набрајају чак 18 различитих улога груписаних у шест категорија. Они новинарима додељују улоге попут „критичара“, „приповедача“, „детектива“, „аналитичара“, „едукатора“ или „посматрача“ итд. Али оно што је овде важно напоменути јесте да су те улоге углавном теоретске јер у пракси ћете тешко наћи новинара који у свом раду не комбинује више улога и категорија.
Једна од највећих студија о перцепцијама самих новинара о њиховом послу урађена је 2011. у 18 земаља широм света са по 100 новинара из сваке земље. И та и претходне мање студије показале су да однос новинара према објективности често зависи од политичког и медијског система у којем живе и раде. Али и да су им свима заједнички идеали дистанцирања од власти и субјеката у вестима, односно да себе пре свега виде као некога ко грађанима преноси политичке вести, а власт контролише и посматра критичким оком. Далеко мањи број новинара себе види у интервенционистичкој улози и каже да се труди да не заговара друштвене промене или на било који начин утиче на обликовање јавног мњења.
Колико је мени познато, у Србији није било сличних истраживања, али овде може да нам помогне рад Александре Крстић о ставовима новинара који извештавају о специфичним друштвено-политичким догађајима током демократске транзиције у Србији после пада Милошевића.
Тај рад је показао да српски новинари себе виде као посматрача, критичара власти, колаборативца који сарађује са властима или подржава одређену политичку агенду, и „грађанисте“, да се слободно изразим, који извештавају из угла грађана и дају глас мање видљивим или угроженим деловима друштва.
Анализа Александре Крстић показује и да новинарски интервенционизам, осликан кроз перцепције о новинарском послу као ангажованом позиву, анализи са ставом, новинарском позиву на акцију, дубљој интерпретацији догађаја и свесном преношењу одређене поруке са јасним циљем – дакле оно што смо видели у примеру са сајта Машине – прожима скоро све новинарске улоге. Овоме ћемо се вратити мало детаљније у наредном тексту који ће покушати да одговори на основно питање из ове серије чланака – може ли новинар у аутократији уопште бити објективан.
* Аутор је новинар и професор новинарства на Универзитету Напиер у Единбургу
Може ли новинар у Србији бити непристрастан док га власт обележава као државног непријатеља? (I)
Може ли новинар у Србији бити непристрастан док га власт обележава као државног непријатеља? (II)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.