Вести
06. 10. 2025.
Невиност без медијске заштите
Симпатични дечак из емисије „Важне ствари“ сасвим сигурно није изнео своје мишљење, јер то што је саопштио значајно надилази његов узраст, зрелост и могућност разумевања, већ је, извесно, репродуковао оно што је чуо у свом окружењу.
Препоруке Европске комисије (овде) сугеришу нам да деца и млади људи имају право да изразе своје мишљење, да учествују у друштву, као и у доношењу одлука које их се тичу, посредством интернета и других информационо-комуникационих технологија.
„Ово се заснива на стандардима Kомитета министара, који наводе да сва деца и млади млађи од 18 година треба да имају право, средства, простор, прилику и, где је потребно, подршку да слободно изразе своје мишљење, да буду саслушани и да допринесу доношењу одлука о питањима која их се тичу, при чему се њиховим мишљењима даје дужна тежина у складу са њиховим узрастом, зрелошћу и разумевањем…“, дословно је наведено у поменутој препоруци Европске комисије.
Посреди је, дакле, мишљење, у нашем случају детета које треба да изрази то своје мишљење и да буде саслушано по питањима која га се тичу, у складу са узрастом, зрелошћу и разумевањем.
Kако је политичка сцена у Србији примитивно-бинарна, уз постојање међусобно потирућих полова, увод у овај текст захтева да се, већ на његовом почетку, оградим од многобројних злоупотреба деце, пре свега у српским таболиодима, те да нагласим да овај текст није нити може да буде релативизација или оправдање за ту врсту поменутих медијских злочина против деце којих заиста до сада није било мало.
„Важне ствари“
Следећи предочени стандард, постављен од стране Европске комисије, најпре треба да утврдимо да ли је наш малишан, иначе склон скејтингу, заиста изнео мишљење у програму РТС-а, или је, пак, репродуковао оно што је чуо у свом окружењу.
Психолози кажу да је мишљење когнитивни процес којим особа интерпретира информације, формира ставове и закључке, те решава проблеме. Мишљење, кажу психолози, може да буде концептуално, дакле засновано на идејама и апстрактном размишљању, или пак вредносно, када се, након упознавања са чињеницама, па макар и погрешним, даје њихова оцена.
Имајући ово у виду, симпатични дечак из емисије „Важне ствари“, сасвим сигурно, није изнео своје мишење, јер то што је саопштио значајно надилази његов узраст, зрелост и могућност разумевања, већ је, извесно, репродуковао оно што је чуо у свом окружењу.
Уколико појам мишљења сведемо на репродуковање онога што нам, на овај или онај начин, наметне околина, заправо се одричемо права на властито критичко мишљење и то је најгора порука коју, као друштво, можемо да упутимо поменутом малишану и његовим вршњацима, уколико већ генерацији њихових бака и дека замерамо зависност од таблоида и таблоидних емисија на телевизијама.
Да ли се постављено питање тицало дечака? Тицало га се само посредно, због блокаде школе коју похађа.
Али, питање водитеља није се односило на прекид наставе. Односило се на каквоћу протеста. Питање, стога, есенцијално јесте политичко. Гласило је: „Kакве су то блокаде и протести?“.
Kаквоћу протеста дечак не може, нити је могао да објасни и то је водитељ требало да зна. Дечак је одреаговао на питање стеченим фразама о правди и борби за будућност. Будући да нису аутентично дечје мишљење, тим фразама није било место у емисији, али то не значи да су поменуте фразе било коме нанеле штету.
Мишљење дечака склоног скејтингу могло би, хипотетички, да се односи на потребу да његов крај добије кутак за вожњу скејтборда или неопходност да се обнови игралиште, уместо што се покушало да се добије одговор на једно у суштини политичко питање.
Јасна тенденција
Одакле, међутим, потиче толика фама о пуком детаљу једне иначе сасвим солидне дечје емисије? Зашто су две међусобно потируће „Србије“ на њу реаговале тако жустро, свака са својим „аргументима“?
Случај дечака из емисије „Важне ствари“ првом полу српске политичке каљуге представља драгоцен изговор који треба да аболира сва непочинства повезана са децом, произашла из њихових прљавих медијских кухиња.
Другом полу српске политичке каљуге важно је да наратив о девичанству протеста, који је све мање студентски, а све више протест „друге Србије“, буде регенерисан и продубљен. Тај наратив сугерише нам од почетка да су студенти политички безгрешни, а када им се придодају средњошколци за које се тврди да и те како треба да учествују у протестима на улицама и још, приде, основношколци са својим политичким ставовима, тој невиности без медијске заштите напросто нема краја.
Свако ко првима каже да су претерали, а другима да дечак није изнео мишљење, на чему су ови други изградили читаву властиту кампању по медијима и друштвеним мрежама промовишући објаве и мишљења експерата, ризикује да на њега обе стране оспу дрвље и камење.
Ова епизода уклапа се у тенденцију снижавања старосне границе за добијање права изборног гласа на 16 година, што је недавно урађено у Великој Британији и која је присутна у Европској унији, уз све чешће предлоге да се најстаријима то право ограничи.
Исто тако, ова епизода указује да је српским новинарима, онима који то јесу, потребно политички неангажовано удружење. Понуда медијских удружења разапета је између новоосноване новинарске асоцијације која заступа првопоменуту страну, а која ће на случај нашег малог скејтера бацати дрвље и камење, и групације удружења коју предводи НУНС, која ће доказивати да дечак његовог узраста може политички да расуђује о протестима (колико јуче био је то случај и са интервјуисаном девојчицом), да може да зна јесу ли протести правдоносни или нису, односно какав нам живот протести доносе.
Бранко Жујовић је новинар из Суботице. Ексклузивно за Нови Стандард.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.