Вести

30. 09. 2025.

Аутор: Угљеша Бокић Извор: Цензоловка

Државна репресија против Вука Цвијића: Батине, хемијска средства, кривичне пријаве

Држава се окомила на новинара Радара Вука Цвијића, познатог по бескомпромисном истраживању безбедносних служби. Само у последњих пар месеци полиција га је пребила док је извештавао са протеста, оклопљени полицајац га је на сат времена ослепео, против њега се води кампања у прорежимским медијима, а добио је и кривичну пријаву ЕПС-а и полицију која му долази на кућу док је на одмору.

Са једним од најнаграђиванијих истраживачких новинара код нас, Вуком Цвијићем разговарали смо након што се последњих месеци држава на њега обрушила на све могуће начине.

Два пута га је на протестима напала полиција. Најпре су га пребили испред Правног факултета, а онда полили непознатим хемијским средством, док је мирно стајао на улици, тако брутално да је на сат времена ослепео.

На све то не престају кампање против њега у таблоидима, као ни претње.

У тренутку када смо радили интервју са Цвијићем, појавила се вест да је стигла још једна претња против новинара и његовог недељника – државна компанија Електропривреда Србије поднела је кривичну пријаву против Цвијића, директора Радара Михаила Јовићевића и главне и одговорне уреднице Весне Малишић.

Пријава се заснива на наводном изазивању панике и нереда због текста о урушавању електроенергетског система који је Цвијић написао пре скоро годину дана.

Цвијић за Цензоловку каже да је полиција долазила код њега кући да га тражи и да треба да им се јави у својству грађанина.

„Тренутно сам на годишњем одмору и не знам који је разлог. Претпостављам да је везан за оно што је изашло у медијима, да је ЕПС поднео кривичну пријаву против мене“, каже Цвијић.

Цензоловка: Да ли се, после два напада полиције на тебе, осећаш угрожено? Да ли полиција има неки пик на тебе јер истражујеш МУП?

Вук Цвијић: Мислим да цело друштво клизи у насиље и да су то само мање епизоде које потврђују да власт спроводи насиље над сваким ко се усуди да било шта критички каже и да показује да нема никакав демократски капацитет, већ да сада прелази на огољену силу.

Та два напада су два различита повода. Ја претпостављам да сам код оног првог напада испред Правног факултета био колатерална штета. Напад и насиље су били усмерени ка студентима, они су били жртве. То није било насумично насиље, већ организовано, смишљено и спроведено од стране полицијских снага над студентима који нису пружали никакав отпор, нити било какав повод за насиље. Ја сам ту био само сведок и успео сам напад да забележим, а студенти су забележили како мене нападају.

Онај други напад, када сам попрскан неком супстанцом, можда је био усмерен ка мени, тако је изгледало мојим колегама које су биле тада са мном. Могао бих да нагађам због чега је, али не знам ко је у питању. Јер су и у првом и у другом случају били људи који су већином у полицијским униформама са фантомкама преко лица, и више су изгледали као разбојници него као полицајци.

Код Правног сам приметио и озлоглашену Јединицу за обезбеђење одређених личности и објеката (ЈЗО) коју води Марко Кричак, а видео сам и како премлаћују студенте у Кнеза Милоша испред Генералштаба, и тако даље. Новинари су незгодни сведоци, па смо зато и мета напада полиције.

Цензоловка: Да ли имаш утисак да новинари обично чак ни физичке нападе од стране полиције не узимају довољно озбиљно? Како би реаговао да је на исти начин нападнут твој блиски пријатељ или члан породице?

Цвијић: На ово прво питање је тешко одговорити. Могуће је да на један начин, радећи овај посао, заправо и рачунамо да у оваквом систему са оваквом влашћу то може да нам се деси. Просто смо то узели као неку врло могућу ситуацију у којој можемо да се нађемо.

Вучић затвара Милошевићев круг

Цензоловка: Да ли си икада имао информације да је твоја безбедност угрожена тако што си на мети безбедносних служби или криминалаца који сарађују са њима?

Цвијић: Службено и званично не, али јесам био мета прислушкивања када сам писао о политичким убиствима из деведесетих. ДБ ме је тада прислушкивао, јер сам писао ко су починиоци, ко су могући починиоци, ко је био тамо, да ли је био, и такве ствари.

Цензоловка: Да ли ово време може да се упореди са деведесетим годинама, када су новинари били и убијани?

Цвијић: Сада је свеопшти притисак. Слободан Милошевић је у последњој фази покренуо притисак, нарочито кроз онај заједнички Закон о информисању, који је спроводио са тадашњим министром информисања, а садашњим председником Александром Вучићем. Он практично завршава оно што је почео као злогласни министар информисања – да гуши сваку критичку мисао у медијима.

Њему су кроз целу политичку каријеру медији непријатељи. А медији би заправо свуда требало да буду један коректор у друштву, пре свега коректор власти, али и неких других друштвених појава, да указују и буду простор за дијалог. А он медије види као средство власти. Ако му се не покоре, онда жели да их уништи. Како је то радио деведесетих, тако ради и сада.

Он, чак, то тренутно ради на један свеобухватнији начин. Милошевић је наређивао убиства политичких противника и убиства новинара, а они који су били осумњичени и окривљени за та убиства, као што је убиство Славка Ћурувије, ослобођени су за време Вучића. Тако да се ту један круг затвара.

Милошевић је имао човека који је тада имао делимичну моћ као саучесник једне аутократске власти. Сада је он прво лице те аутократске власти и практично наставак оног што се дешавало деведесетих.

Неко је то лепо упоредио, мислим да је господин Кавчић, ако се не варам – када се Хитлер убио, власт је преузео његов министар информисања Јозеф Гебелс.

За њих је политика насиље

Цензоловка: Колико је истраживачким новинарима безбедност угроженија сада у односу на неки ранији период, имајући у виду атмосферу каква је креирана према новинарима, претње смрћу, свакодневне кампање и све чешће насиље према њима?

Цвијић: Па чим се ова власт осети несигурно и угрожено, а то смо видели раније у мањој размери, она посеже за тим методама. Тренутно су студентски и грађански протести, протести свих који су незадовољни овом влашћу – значи опозиција, синдикати и остали – и сада их просто угрожавају више него икада раније. Зато је сада тај степен насиља много већи, јер они политику виде као такву – за њих је политика насиље.

Они имају своје батинашке одреде, имали су их деведесетих, и исти принцип примењују сада, чак и са истим људима у неким случајевима. Тако да је угроженост на један начин већа зато што је власт угрожена. Код њих је то прешло у страх, јер они имају шта да изгубе и то није само власт.

Поставиће се питање, ако после ове власти будемо имали иоле демократско друштво – порекло имовине. Поставиће се питање ко је одговоран за бројна кривична дела, од корупције до страдања људи које је корупција изазвала, што је и био повод за ове протесте. Али имамо и страдале људе у хеликоптеру, у рудницима, у наменској индустрији.

Ми истраживачки новинари смо почели да бројимо жртве ове власти и тај број уопште није мали.

Седе главе Ћациленда

Цензоловка: Како се осећаш када видиш да су у Ћациленду неки од ликова из деведесетих оптуживани за убиства или ратне злочине, па међу њима и они који су довођени у везу са убиствима новинара?

Цвијић: Ова власт данас примењује исте механизме као деведесетих, и не само механизме, него чак и исте људе. Ми видимо опет и ЈСО, додуше са седим главама, али људима који су пунили или ступце црне хронике или су пунили стране документа у Хагу, као два команданта те јединице који су виђени у Ћациленду.

Када њих видим у том шаторском насељу, не могу да се отргнем утиска који сам имао деведесетих година.

Цензоловка: Многи критички новинари су од стране људи који воде државу приказани као непријатељи, издајници, изазивачи насиља… До које је то мере опасно за новинаре, посебно оне који прате протесте, на којима опасност од насиља може стићи са различитих страна?

Цвијић: То је циљано угрожавање. Није то случајно. Неко ко ради такве ствари свестан је последица, да то може да се заврши трагично. Били смо сведоци више пута да је власт доводила организоване насилнике, од којих су неки имали криминалну прошлост. И међу државним функционерима, има и оних који имају криминалну прошлост. То је један исти склоп личности и они су их доводили да те речи преточе у дела.

Видели смо више пута како су многе наше колеге биле жртве. Колегинице су можда и чешће нападане од тих батинаша. То је једна координирана акција, где је онај ко то ради, а то је врх власти, свестан последица. И не само да је свестан, него подстиче да се са претећих речи пређе на дела.

То ради и сам председник Вучић. Више пута је то радио практично промовишући насиље. Он то врло јасно ради кад ослободи и помилује насилнике, злоупотребљавајући своје право које има као председник државе, да без мишљења било кога другог он сам доноси одлуке и понаша се као неко ко има и законодавну власт, а нема је.

Цензоловка: Од почетка протеста је забележен огроман пораст физичких напада на новинаре. Репортери без граница су само током јула и августа забележили 34 физичка напада, док је током целе прошле године НУНС забележио 17. Чак 20 од та 34 били су напади полиције (од тога два на тебе). Како то видиш?

Цвијић: То је оно што се види кроз бројке и статистику, која овде не може ништа да сакрије, него показује огољено насиље и државни терор. Држава се више не крије иза криминалаца, него је држава постала криминалац и батинаш. Само је сада криминалцима ставила и полицијске униформе, али им је оставила фантомке.

Цензоловка: Да ли имаш утисак да су новинари довољно солидарни? Да колеге, домаће и стране новинарске организације чине све што могу да помогну у заштити безбедности новинара?

Цвијић: Мислим да смо ми новинари међу собом солидарни. Чак видимо да два удружења НУНС и УНС сада сарађују јер имају исте проблеме. Међународне новинарске организације такође помажу.

Међутим, ова власт од свега покушава да изокрене стварност као у некој бајци са злом чаробницом и огледалом. Режим је створио параполицију, парастуденте, парапрофесоре, паратужиоце који желе да туже, е тако је створио и своје парановинаре, који раде то што раде. Али то није новинарски посао, то је чиста пропаганда.

Могу они да направе удружење пропагандиста и то је сасвим у реду, али то није новинарство. Ви можете као новинар да погрешите, сви смо ми погрешили, ја сам грешио, али је друга ствар када намерно грешите и то радите током целе своје каријере, само бирајући онога за кога те лажи продајете.

Живот у друштву неправде

Цензоловка: Раније те је физички напао Милан Лађевић из Српског телеграфа, а таргетирао те је и Владимир Ђукановић, који је касније поднео и тужбу против тебе због објаве садржаја службене белешке Слободана Миленковића, у којој се наводи да му је Ђукановић нудио мито да заташка Јовањицу. Какав је епилог ових случајева?

Цвијић: Када је реч о првом случају, где сам физички нападнут, два тужилаштва су констатовала да јесам физички нападнут и да ме власник тог пропагандног сервиса власти физички напао. Тачно се описује како и шта се десило, постоји видео снимак. Међутим, тужилаштво је оценило да то није кривично дело за које се гони по службеној дужности.

Ако би пошли истим критеријумом, нико од ових протестаната не би могао да буде ухапшен ни за шта, а они се хапсе за много мање. Хапсе се само зато што су присуствовали протесту, а не зато што су починили било какво насиље. То је само један мали мозаик који показује да ми живимо у друштву неправде.

Што се тиче овог другог случаја, где сам ја тужен зато што сам објавио садржину званичног документа ове државе, поступак и даље траје. Мислим да је то, нажалост, један пример покушаја застрашивања.

Ми имамо још давно и пред Судом за људска права у Стразбуру пресуду у корист новинара баш за случај Србије. Наше колеге су објавиле службену белешку па су изгубиле пред српским судовима, али је Суд за људска права донео супротну одлуку.

Ми смо, као чланица Савета Европе, прихватили и потписали споразуме да прихватамо тај суд и дужни смо да примењујемо прописе и пресуде тог суда.

Ако већ имамо такву праксу, мислим да је ово губљење времена и трошење ресурса суда. Ипак, корисно из овог судског поступка је што ми је омогућено и да званично добијем ту службену белешку, која није службена тајна, и коју су могли у изворном облику да виде сви читаоци Радара, Данаса и Времена.