Вести
29. 09. 2025.
Може ли новинар у Србији бити непристрастан док га власт обележава као државног непријатеља? (I)
Да ли медији који нису под контролом власти треба да буду објективни и непристрасни? И да ли они уопште то могу у оваквој свакодневици у којој им власт отежава живот а њихове новинаре обележава као државне непријатеље? Да ли њихова публика заиста жели непристрасне медије или јој је важније да има своје медијске оазе око којих ће се окупљати истомишљеници?
Недавна халабука око могућег режимског преузимања Телевизије Н1 поново нас је подсетила на чињеницу да је борба за медије у Србији кључни део борбе за власт. Та, за сада незавршена, епизода такође нас је подсетила на важна питања о позицији нережимских медија у аутократијама као што је Вучићева.
Да ли медији који нису под контролом власти треба да буду објективни и непристрасни? И да ли они уопште то могу у оваквој свакодневници у којој им власт отежава живот а њихове новинаре обележава као државне непријатеље? И на крају крајева, да ли њихова публика заиста жели непристрасне медије или јој је важније да има своје медијске оазе око којих ће се окупљати истомишљеници?
Цензоловка ће у овом и наредних неколико чланака пробати да одговори на ова питања. За почетак, хајде да видимо на шта заправо мислимо када кажемо да медији треба да буду објективни.
Липман и лажна равнотежа
Новинарска објективност је нешто што већина конзумената вести интуитивно разуме и очекује. Али шта заиста значи да новинар треба да буде објективан? Ово наизглед једноставно питање већ дуго окупира и новинаре и теоретичаре медија и нуди мноштво одговора. Углавном, већина се своди на то да је објективност у новинарству једно дисциплиновано трагање за истином које се ослања на тачност, поштење и транспарентност, како би се на минимум свела лична пристрасност новинара.
Овај концепт постоји у новинарству већ дуго и први су почели да га користе амерички и британски новинари са циљем да промовишу професионалност у свом послу. Већина историчара медија слаже се да се објективност као норма у новинарству поклопила са појавом онога што се у Америци зове „пеннy пресс“ – јефтиних новина налик данашњим таблоидима које су почеле да излазе у првој половини 19. века. Био је то у суштини приступ новинарству преузет из науке и филозофије. И тако је крајем 19. века трагање за чињеницама као начин да се утврди шта је стварност успостављено као стандард у ономе што називамо објективним новинарством.
После Другог светског рата на ово виђење новинарства додате су идеје једног од највећих тадашњих америчких новинара и првог теоретичара новинарства Волтера Липмана да је у трагању за истином најважније да новинар задржи дистанцу према теми и уздржи се од својих личних ставова у извештавању. Он је сматрао да новинари свесно морају да оставе по страни своје емоције, идеологије и лојалности, као и да се у свом послу понашају као научници – да прикупљају чињенице, проверавају тврдње и исправљају сопствене грешке. Липман је објективност видео као начин да се новинари ослободе „скривене контроле“ и „робовања прохтевима публике“. Уз то, сматрао је да ће објективност заштитити новинаре од растућег утицаја ПР професионалаца као новог феномена у годинама после Првог светског рата.
Проблем са Липмановим схватањем новинарства је у томе што инсистирање на објективности и дистанци потенцијално доводи до онога што називамо лажном равнотежом, где се исти простор или тежина дају и валидним али и дубоко проблематичним виђењима истине. О томе ћемо касније.
Објективност има, или је имала, и своје економско оправдање. Власници медија брзо су схватили да је објективно новинарство најсигурнији начин да се не замере оглашивачима од којих живе, а богами ни властима које регулаторним мерама могу да их кажњавају. Ово је посебно било важно у америчким дневним листовима, који су традиционално били и остали политички далеко неутралнији од оних европских. Са електронским медијима је отприлике управо супротно, али о томе ћемо касније.
Сукоби новинара са сопственим убеђењима
Ако ћемо да сумирамо све ово, можемо да кажемо да објективност у новинарству има четири аспекта.
Први је да у раду новинара нема субјективности. То значи да новинар треба да буде дистанцирани посматрач догађаја о којима извештава и не дозволи да његови лични ставови утичу на његово извештавање. Одатле и подела у дневним листовима на странице са вестима и колумне у којима чланови редакције или позвани аутори износе своја виђења о актуелним догађајима.
Други аспект објективности је равнотежа. То је оно што публика обично схвата као право и обавезу да се „чује и друга страна“, односно да новинар треба да пренесе различита виђења истине и да не сме да буде судија који одлучује које виђење је исправно. Ту одлуку треба да донесе читалац, слушалац или гледалац. Равнотежа такође подразумева да новинар критички и без фаворизовања преиспитује различите верзије догађаја које му доносе извори.
Трећи аспект у овој причи су тврде чињенице. Овде полазимо од претпоставке да постоји објективна стварност и да је, упркос различитим исказима својих извора, новинар у стању да је прикаже ако се придржава неоспорних чињеница и прецизно их преноси.
И коначно, четврти аспект објективности је вредносни суд. Критичари принципа објективности у новинарству тврде да је на пример природа посла истраживачких новинара таква да је од њих немогуће очекивати пуну дистанцираност од теме и да су код њих вредносни судови неминовни. Други кажу да се исто односи на новинаре који пишу о маргинализованим друштвеним групама. И једни и други наглашавају да њихово инсистирање на вредностима не значи одустајање од објективности, већ да у појединим областима свог рада новинари морају имати слободу да укључе сопствене вредносне судове у складу са политичким, друштвеним или моралним стандардима. Овим аспектом објективности посебно ћемо се позабавити ускоро.
За сада можемо да завршимо закључком да је објективност као трагање за чињеницама и истином један од најважнијих принципа у новинарству. То је истовремено нешто што се учи као техника, или би бар тако требало да буде, и новинаре често доводи у сукоб са самим собом и својим убеђењима. Зато је уосталом и вечита тема у дискусијама о новинарству.
* Аутор је новинар и професор новинарства на Универзитету Напиер у Единбургу
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.