Вести

22. 08. 2025.

Аутор: Недим Сејдиновић Извор: media.ba

Медијске реформе у Србији: Много енергије и новца, резултати катастрофални

У земљи где не постоји владавина права, измене закона ништа не доносе

Није чудно што је Александар Вучић све нервознији и што су његови учестали медијски наступи све дефокусиранији. Политичка криза у Србији која је наступила након смртоносног пада надстрешнице на новосадској Жељезничкој станици 1. новембра прошле године, односно вишемесечна грађанска побуна, која подразумева бројне демонстрације широм земље које предводе студенти – озбиљно је угрозила архитектуру његове власти.

Носећи стубови режима клецају, унутар његове странке постоје озбиљни сукоби, од Вучића праве отклон коалициони партнери, у правосуђу је побуна, такође и у полицијском суставу (мање видљива, али постоји).

Чак му и неке криминалне групе полако окрећу леђа, посматрају куда ствари иду и калкулишу на којој кривини ће искочити из возила које иде у лошем правцу: не желе да заврше у провалији. Аутократски режими своју снагу црпе из страха, а страха међу грађанима, упркос појачаној репресији – све је мање.

Но, у једној области ствари му иду у прилог, итекако. Погађате – медијској. Ту је и даље свој на своме. Овај бивши министар информисања у Милошевићевој влади који је донео и спровео у дело драконски (познат као Шешељев) Закон о јавном информисању, који је крајем деведесетих довео до гушења и гашења многих независних медија у земљи, одавно је препознао значај јавних гласила и медијских манипулација.

Препознао је, на жалост, и то да су многи медијски посленици, што је веома тешка тема о којој ће се тек морати озбиљно расправити, изузетно клијентистички настројени. Од доласка на власт, а вероватно и пре тога, уз помоћ сарадника спроводи озбиљну, свеобухватну и скупу операцију контроле и злоупотребе медија, прво у циљу стварања сопственог „култа личности“, потом за сурови обрачун са опозицијом и преузимање скоро целокупне политичке моћи у држави.

Снагу медија под контролом Александра Вучића осетио је чак и његов дугогодишњи политички партнер Томислав Николић, који је морао да се повуче у политичку пензију након што је прошао њихов третман. Једног тренутка је свом политичком сину засметао.
Накарадни систем и даље функционише

Тоталитарни, пропагандистички и популистички медијски систем под контролом режима, лагано, без превише турбуленције и отпора, успостављен убрзо након 2012. године, па онда „усавршаван“ у својој бахатости и безобзирности – не само да функционише до данас, него је и све снажнији. У целој Србији ви можете за три-четири минута пребројати медије које имају критички (читај: професионалан) однос према властима, а постоји озбиљна опасност да се та цифра ускоро и значајно смањи, да из овог збира нестану нека најзначајнија имена.

После недавних дешавања у Унитед групи (УГ), која је власник неколико независних медија, ситуација са медијским слободама и медијским плурализмом у Србији, и не само у Србији, може значајно да се погорша. Многи очекују да се пословни аранжман ове корпорације са државом Србијом, односно државним Телекомом, одрази и на уређивачку политику њених медија, па чак и на њихов опстанак. Неки кажу да ће корпоративна пословна политика неминовно довести до тупљења критичке оштрице медија УГ, па чак и до њиховог угаснућа.

А у питању су најутицајнији независни медији у Србији, као што су ТВ Н1, ТВ Нова, дневник „Данас“, недељник „Радар“ и њихови портали. Ово се не односи на ентертаинмент медије у власништву корпорације: они немају потребу да мењају уређивачку политику, неће се ни гасити, можда само буду продани.

Ако се одиста деси да ови „непоћудни медији“ буду угашени, онда је срећа у несрећи што УГ није успела, а хтела је, пре неколико година да покупује безмало све независне локалне портале по Србији. Да се то десило, једним ударцем би биле побијене безмало све муве. Ово је само један у мору доказа да корпоративно новинарство није ултимативни гарант медијских слобода и медијског професионализма. Напротив. Нећемо сада наводити светске примере, има их доста.

Е сада, све ово што причамо има итекако утицај и на цео регион. Не само стога што ова корпорација у земљама региона држи у власништву важне информативне медије који ће, могуће, делити судбину србијанских централа. Ако се, рецимо, они угасе, ситуација ће бити малтене апокалиптична, поготово ако узмемо у обзир недавно гашење Ал Јазеера Балканс и престанак рада Америчке агенције за међународни развој УСАИД, која је, поготово у БиХ, подржавала независно новинарство.

Стотине наших колега биће без посла, и то оних који држе до своје професије, а цео регион – чак и ако не дође до гашења ових медија него „само“ усаглашавања уређивачке политике са интересима корпорације – почеће да личи на медијску пустињу, упркос друштвеним мрежама и истраживачким центрима. Бар што се тиче Србије, ни друштвене мреже и интернет за режим нису свете краве: и интернетске слободе се могу наћи на удару по угледу на рецимо Турску или Белорусију.

Босна и Херцеговина је посебно рањива. Нова медијска конституција региона може довести до тога да власт у Србији оснажи ионако већ превелик утицај на медијску сцену ове државе, о чему се већ спекулише у јавности. Није много више отпорна ни Црна Гора.

Трагикомедија звана медијске реформе

Можда је трагикомична фарса претежак именитељ медијских реформи које се у Србији спроводе ево већ две и по деценије, а посебно интензивно од доласка СНС-а на власт. Можда и није, процените сами. Медијске реформе подразумевају доношење две Медијске стратегије (биће некад и трећа), изгласавања нових и измене постојећих медијских закона (Закон о јавном информисању и медијима, Закон о електронским медијима и Закон о јавним медијским сервисима), стотине истраживања и анализа медијске сцене, и хиљаде округлих столова, конференција и саветовања…

Све се ово углавном спроводи у тзв. инклузивном процесу, који претпоставља учешће релевантних и оних мање релевантних удружења и организација, медијских и оних којих се медији тичу, те мониторинг којег спроводе међународне организације, односно које активно учествују у комплексној акцији, заједно са амбасадама западних земаља.

На реформе су потрошени милиони и милиони евра, новинарске и медијске организације су ушле у бурн-оут фазу, улажући годинама огромну енергију и знање у цео процес, а резултати су – мало је рећи – катастрофални. Са тенденцијом да буду још и гори.

Можда се све ово може назвати и „игром мачке и миша“. Институције власти су спремне и имају капацитете на договоре, на бескрајне састанке и саветовања, са јасном намером да се ништа не промени, говоримо наравно о промени на боље. Савршено се праве луди и наивни у тим разговорима, као да медијска сцена не личи на пит-бул територију.

Држе се једноставног правила: у законима и другим документима може да пише шта год ко жели, могу бити усаглашени са највишим европским стандардима, али ми ћемо радити по своме. У земљи где не постоји владавина права, измене закона ништа не доносе. То звучи логично. Kада се погледају обе Медијске стратегије (и она из 2011. и ова из 2020, којој ових дана истиче рок трајања), и када се анализирају закони и подзаконски акти проистекли из њих, неупућени посматрач са стране би рекао – пази, ово све мање-више добро изгледа, нема ту много замерки. Могле би се неке ствари и преписати.

Знају власти у Србији да европске бирократе углавном интересује да ударају квачице на тзв. европском путу, да у својим извештајима напишу да су ето нешто успели, а да не желе да губе време за улажење у суштину, домете и ефекте свога рада. Неће они, нити њихова деца живети ту.
Kуповина времена и прекид дијалога

Власт игра и на чувену куповину времена. Што би рекли Војвођани – има се каде! Њој се не жури. Наведимо пример: Медијској стратегији из 2011. године истекао је рок 2016, а нова је донесена тек 2020. године. Овој новој рок, како рекосмо, истиче, а шансе да се нови документ изради у року од пар година је равна нули. Исто тако стоје ствари са имплементацијом решења из стратешких докумената: само полако, ништа не кошта! Нека решења се никада неће ни појавити у закону, а и када тамо освану, неће додирнути стварност. Србији одговара да буде вечно на европском путу (црпи новац из европских фондова), а то изгледа одговара и Европљанима. Ви као идете ка ЕУ, а ми као хоћемо да вас примимо.

Релевантне медијске и новинарске организације се годинама налазе у небраном грожђу, незгодној позицији. Раде онај посао за шта су основане, али… Са једне стране, улажу малтене све ресурсе у медијске реформе које су одавно изгубиле било какав смисао, а са друге се налазе под притиском чланова и дела јавности – многи сматрају да преговоре са овом влашћу, која је декларисани непријатељ медијских слобода и професионалног новинарства, треба одмах прекинути.

Ту су и међународне организације и западне амбасаде које их терају у дијалог и учешће у многобројним комисијама (за заштиту безбедности новинара, за доношење нових закона и имплементацију Медијске стратегије, не може човек све то ни похватати), док власт истовремено ствара паралелну мрежу својих организација, које углавном личе на карикатуре и свакако нису репрезентативне, али то није битно.

Битно је да су убачене у све процесе и уносе забуну, а недавно је основана и Асоцијација новинара Србије која окупља водеће режимске пропагандисте. Ово ће дефинитивно постати репрезентативна организација, али оних новинара који су одавно изгубили право да се називају тим именом.

Западни амбасадори кажу НУНС-у, УНС-у и другим озбиљним асоцијацијама – који би требало да буду њихови природни партнери јер се искрено залажу за европске вредности – да их неће више сматрати релевантним саговорницима уколико изађу из преговора са државом која води антиевропску политику. Звучи блесаво? Ваљда ће њихово место заузети поменути АНС, односно медијски посленици који на дневном нивоу више пута крше Kодекс новинара Србије, али и цивилизоване норме понашања.

Почетком фебруара група невладиних удружења – међу којима и НУНС, Асоцијација медија и мање медијске и новинарске асоцијација – прекинула је ипак дијалог са режимом Александра Вучића, у контексту грађанског бунта и ескалације репресије државе над демонстрантима, те драматичне злоупотребе институција. Саопштили су да се повлаче из чланства, формалног или неформалног, у радним групама Владе и министарстава, као и у другим сталним или ад хоц телима у чији рад су били укључени. Иако желе да дају допринос успостављању функционалног институционалног система, свесни су да дијалогом режим само фингира демократске процесе, кажу.

Власт се није превише узбудила због овога. Прво, због тога што из дијалога, када је реч о медијским стварима, нису изашла сва релевантна медијска и новинарске удружења, а друго због тога што су међународне организације и амбасаде излазак из дијалога осудили и све раде да га пониште.

Па су неке буквално натерали да га обнове. Не крију да и даље, и поред свега, подржавају власт Александра Вучића. Kажу, ко зна ко ће доћи после њега. Можда неки ултранационалисти и русофили. Иако добро знају да је 95% ултранационалистичких и рускофилских организација и појединаца инкорпорирано у Вучићеву пирамиду моћи.
Шта све ово у пракси значи

Укратко да кажемо шта вишедеценијска игра мачке и миша, или трагикомична фарса звана медијске реформе – заправо јесте у пракси. Поједностављено речено, власт задржава и појачава утицај на безмало све медије (тај утицај би се буквално могао назвати – уређивањем медија), а стручна јавност се бори да то спречи, односно да заштити уређивачку аутономију, обезбеди медијски плурализам, јавни дијалог, извештавање у складу са јавним интересом и етичким кодексом, независан рад Регулаторног тела за електронске медије, заштити безбедносни и материјални положај новинара, укратко професију… Жели и да се јасно и детаљно уреде државна давања у медијску сферу. И тако даље.

Kада би се судило по томе што се нашло у актима, стручна јавност је успела. Суштина свих стратешких и законских одредби своди се на: држава излази из медијске сфере, из власништва над медијима, али се новац грађана и даље усмерава ка јавног информисању у складу са потребама грађана, ка оним медијима који у највећој мери држе до јавног интереса и професионалних стандарда. Држава омогућава равноправну тржишну утакмицу, не меша се – нема шансе – у уређивачку политику, али подржава медијске садржаје који су квалитетни и нису комерцијални али су изузетно друштвено битни.

Електронске медије, поштовање закона и поднетих елабората прати независно тело РЕМ. Новац грађана се усмерава према медијима кроз независне комисије које чине медијски стручњаци високих стручних и моралних начела. Јавним медијским сервисима руководе и у њима раде стручна и високоморална лица. Отприлике тако ствари стоје на папиру.

А сада како то изгледа у стварности, када се изађе из стратешко-законских бајки. Већ смо о томе нешто рекли, али хајде да повучемо неколико цртица.

Пројектно суфинансирање медија се претворило у своју супротност: новцем грађана се – из године у годину све више и све бахатије – плаћају медији који свакодневно и брахијално крше етичке и професионалне стандарде, уз изигравање процедуре. Одлуке о додели средстава доносе људи који само потврђују оно што је договорено у владајућој странци. Државни новац се и на многе друге начине одлива ка режимским медијима.

Њих финансирају и фирме блиске власти, који добијају уносне државне послове или којима се погодује на друге начине. Награђени медији са друге стране продукују паралелну стварности, у којој рецимо постојећи протести или не постоје, или се ниподаштавају, свакако се њихови организатори проглашавају непријатељима друштва. Само три велика корисника државних фондова („Информер“, „Ало“ и „Новости“) су, као пример, у протеклих шест месеци објавили безмало 6.000 манипулативних садржаја о протестима, према истраживању које је спровео новосадски Факе Неwс Трагач.

Новинарима независних медија се свакодневно прети, на њих се и физички насрће, а главни генератори мржње према њима јесу представници највише власти. Наравно, не постоји адекватна реакција државних органа, напротив. РЕМ је тело којим ординирају страначки кадрови, а сада је већ неко време обезглављено, што власти заправо и одговара. Да је радило по закону, велики број телевизија би због кршења закона одавно престао са радом, укључујући све оне које имају националну фреквенцију и који се налазе у потпуно неприкривеној служби власти. Равноправна тржишна утакмица не постоји ни у сновима: једни се фаворизују и филују државним новцима, а другима се онемогућава рад. Држава користи све могуће начине да им загорча живот. Јавни медијски сервиси подсећају на државне телевизије у време једностраначја, уз знатно нижи професионални и културни ниво.
Промене закона

Иако се у Србији тренутно дешава политички и друштвени земљотрес, иако њена медијска сцена доживљава многобројне негативне оцене међународних организација и тоне на компаративним топ-листама медијских слобода у свету, иако се медији политички и брахијално злоупотребљавају уз коришћење ординарних дезинформација, говора мржње и позива на насиље, иако власт непрестано таргетира независне медије и новинаре, малтене позивајући на њихову ликвидацију – кључни актери медијских реформи се понашају као да је све заправо у најсавршенијем реду. Мисли се на власт и представнике међународне заједнице, и све бројнију групу режимских асоцијација.

Двадесетог јуна су усвојене измене и допуне три медијска закона, онако на брзину, без икакве јавне расправе, чини се чисто форме ради. Европска комесарка за проширење ЕУ рекла је да је у питању „охрабрујући корак“, да је важно да Србија одржи „замах“ и „настави ка путу ка ЕУ“. Одавно је, како рекосмо, постало небитно какве новине ове промене закона доносе, важно је да се негде напише: ево, ово је урађено. Из процеса су искључене асоцијације, све се одвијало на линији Скупштина Србије-Брисел.

Kолико власт држи до медијских закона, па и закона уопште, најбоље је дефинисао сам Вучић. „Медијски закони… То је (одмахује руком) нешто што су гурали људи јер су Европљани тражили. Немам појма ни шта је садржина тих закона, јер то не интересује нас обичне грађане. То интересује елиту“, рекао је он. Kолико држи до медија и усаглашавања медијских закона са европским стандардима казује и чињеница да је за министра информисања и телекомуникација поставио ултранационалисту Бориса Братину, који је познат по томе што је јавно палио заставе ЕУ и што је рецимо Параду поноса у Београду називао „процесијом болесника“. Овај лик је недавно оптужио независне медије да воде „рат против државе“. А његов сарадник је рекао да новинари и медији не би требало да учествују у изради медијских закона, јер је то као да педофили учествују у изради закона о заштити деце.

Kолико су важни (медијски) закони у Србији, сведочи и случај Телекома Србије. Ова државна компанија је годинама, потпуно супротно законима који су забрањивали државно власништво у медијској сфери, била оснивач великог броја електронских гласила. Последњих година је то безакоње легализовано. Европљани рекли: ма нема везе, и у Европи државне компаније имају своје медије. Не тиче их се како изгледају медији којима је оснивач Телеком. Нити како пролазе новинари у тим медијима. Погледај рецимо случај „Еуронеwс“.

Асоцијације су се побуниле због предложених рестриктивних чланова Закона о јавном информисању и медијима (84. и 85.), који су се односили на презумпцију невиности, а који би значајно отежали рад истраживачких новинара. Брисел је потврдио да та решења нису добра, па су она склоњена. Није први пут да власт у законе покуша да угура нешто што изазива револт стручне јавности, па онда то повуче. Сада је то већ прастара фора. Променама закона је олакшано држави да финансира новцем грађана своје медије, али то је радила и до сада. Џаба папира. Иначе, те папире којима су измењени и допуњени закони, чланови радне групе за израду медијских закона из новинарских и медијских удружења видели су тек када су усаглашени између Београда и Брисела.
Kластер и РЕМ

Осим да усвоји измене закона, власт се жури и да изабере нови Савет РЕМ-а. Остаје још и да се измене и закони о изборном процесу по препоруци ОДИХР-а, а и то ће се већ некако смандрљати. Ако је веровати председници парламента Ани Брнабић. Уколико све успе да спакује, онда ће Србији заузврат бити отворен Kластер 3 у процесу приступања ЕУ, који подразумева и новац из фонда „План раста“. Kолико смо информисани, део новца је већ пристигао. На лепе очи и на обећања.

Пре неки дан је Брнабић рекла да се приближава крај избору нових чланова Савета РЕМ-а, односно да је закључена листа у седам категорија, те да се очекује анализа ОЕБС-а о спорним кандидатима у две категорије. Ова вест је изгледа заиста само за елиту – треба се баш потрудити да се сконта шта се иза ње крије.

Kренимо редом. Одавно је већ и у домаћим и међународним истраживањима и анализама РЕМ означен као један од кључних проблема медијске сцене Србије. У својим извештајима Европска комисија дуго већ изражава забринутост због његове „политичке пристрасности“, све до данас.

Савет РЕМ-а је управно тело ове институције и њега по Закону о електронским медијима, усвојеном у октобру прошле године, треба поново изабрати, односно „ресетовати његов рад“. У Савет се бира девет представника различитих друштвених групација. Народна скупштина одлучује између стручњака односно „стручњака“ које предлажу тзв. овлашћени предлагачи (независна регулаторна тела, универзитети, удружења електронских медија, удружења новинара, филмска и сценска удружења, удружења која се баве заштитом слободе изражавања, удружења које се баве заштитом деце, цркве и национални савети националних мањина).

Нови закон доноси и нове, захтевније критеријуме за овлашћене предлагаче (колико чланова имају, колико дуго раде, итд.) и за предложене кандидате, инсистирајући на њиховој ескпертизи и искуству. Изгледа да се режим у овом случају мало преиграо, јер је веровао да ће лако изиграти и ове законске одредбе, да ће поново лако издејствовати тело под пуном контролом, односно да ће у Савету седети они који ће неприкривено спроводити одлуке донесене у владајућој странци и у Председништву Србије. Испоставило се да ствар не иде лако, јер власт нема ни довољно стручних особа који би испунили законске критеријуме, а ни довољно кооперативних и релевантних организација које би предложиле њихове кандидате. Читав процес је тако заглавио. Ствар није једноставно „исхендловати“ и није баш могуће провући кандидате и предлагаче који апсолутно не испуњавају нити један критеријум.

Са друге стране, невладин сектор се добро организовао и анимирао врхунске експерте и људе од неупитног интегритета да се кандидују за чланове Савета. Они су међутим напустили овај процес, одбили су да учествују у кршењу закона. Подсетимо да је и претходни поступак избора чланова Савета РЕМ-а обустављен у јануару ове године, из истих разлога, а да је нови конкурс за чланове овог тела расписан на захтев студената, који су, износећи га, две недеље блокирали улаз у Радио-телевизију Србије.

Таман када се учинило да ће и овај, други покушај бити завршен неуспехом и расписивањем новог конкурса, амбасадори западних земаља су се страствено укључили у процес, инсистирајући од новинарских и медијских удружења и других грађанских организација да се врате у процес, односно да му дају легитимитет. Одржан је низ састанака западњака, представника власти и асоцијација, у разним форматима. Помало су подсећали на пијацу. Амбасадори су независним организацијама нудили прво три од девет чланова Савета, а онда се дошло до поделе 5/4 у корист режимлија. Власт ће, кажу, имати просту већину, али се зато најважније одлуке доносе двотрећинском. Kао, то је некаква победа. Тренутно није баш најјасније какав статус имају они који су напустили процес.

Из неког разлога, држава је послала у Беч правници Јана Братуа, актуелног представника ОЕБС-а за слободу медија и бившег амбасадора ОЕБС-а у Србији, да размотри законитост кандидатура које су поднеле организације које се баве заштитом деце и слободом изражавања. Тешко је рећи шта ово значи, да ли је у питању куповина времена, али је сигурно да се одговор неће добити тако брзо, пошто је у питању компликован посао које треба да обави особа која не зна овдашње језике и прилике, што ће јој засигурно отежати посао.

Није први пут да власт игра сличну игру. Са једне стране, нуди уступке, са друге у рукама држи и нож и погачу: има већину у скупштини која ће на крају изабрати чланове Савета. А она воли да побеђује убедљиво. Можда се на крају ова пијачна утакмица заврши 9/0 у корист режима. То би заправо био и најлогичнији исход, судећи по претходним искуствима.

Свима је то одавно јасно, али многи то неће рећи: проблем медијских слобода у Србији је политички проблем. Не може се решити без промене власти.