Вести

14. 07. 2025.

Аутор: Раде Радовановић Извор: Данас

Од новинарског сна до отказа: Прича Марије Шехић о одрастању у невремену

Данима већ размишљам о томе чега се све сећам. Закључак је истовремено и ужасавајући и очаравајући – сећам се готово свега. Имам памћење као слон. Понекад се моја меморија ослободи небитних догађаја или чак и људи, а онда сањам нешто што ме на њих подсети. Тренутно сам на одмору, на мору. Игром случаја или намере – не радим, а кад сам одморна сањам баш много и живописно.

Тако ми се ових дана у сећање вратила једна давно преминула рођака, не претерано значајна у мом животу, али ето, мој мозак ју је складиштио негде, у некој ладици и решио да ме сад на њу подсети. Сан је готово бизаран. На Ади сам у купаћем костиму, у сред студентских протеста, на шеталишту с макишке стране, а она је директорка дома здравља и подржава студенте, па хоће да је ухапсе. На одмору човек обично успе да се искључи, да мало заборави на реалност која га неминовно чека кад се врати кући. Овог лета од тога нема ништа. 

***

Постоје сећања која су увек добродошла. Размишљала сам тако, јер ми је Раде задао домаћи задатак, о детињству. Тамо су мама, тата и брат и сваког лета ми смо на мору, на Острву цвећа или у Ђеновићима, све тамо негде до 1990.

***

Мама је радила у Југобанци, а тата у Имлеку. Били смо срећна радничка породица, која је редовно ишла на море, без да су родитељи морали да се за тај угођај посебно помуче. Можда је то у њиховој родитељској реалности било и другачије, али је у нашој дечијој било, жаргонски речено – широко.

***

Учим сад своју децу да пливају, па се сећам како су мене учили тата и брат. Пре неки дан Лаура и Ирис су скинуле мишиће и окачиле се Алену и мени на леђа, да пливамо заједно. Баш тако сам се и ја држала за татина леђа. Све тамо негде до 1990. На лето 1991. године мој брат је већ био на редовном одсужењу војног рока, а моја мама је убрзо скроз оседела.

***

Сећам се своје куће. Та кућа и даље је ту и идем често у њу, само волим да је памтим онакву каква је била у дечијим очима. За малу мене – највећа кућа на свету. Жута. Често главни мотив на мојим дечијим цртежима. Она у средини, а са обе стране моја породица, неколико чланова омиљених рођака из фамилије по маминој и татиној страни – Тадића и Антића и обавезно пас Вучко и све татине мачке. Осећај сигурности који сам тада имала, давно је нестао, као и највећи број ликова са цртежа.

***

Фали ми значајан део успомена. Неких отприлике осам година. Не зато што се не сећам, него што се нису ни десиле. Моја је фамилија широм бивше Југе. Има нас Срба, Црногораца, Хрвата. Фале ми успомене с овим хрватским делом фамилије, а биле би, сигурна сам, спектакуларне. У тих осам година, нешто мало након завршетка ратова у Југославији, умро ми је један од омиљених ликова из детињства, мој тетак Алојз.

***

Нисмо били на сахрани, а много смо се волели. Тата је причао како су њих двојица затварали ујутру кафане по Бјеловару и околини. Баш су се контали. Тамо смо до почетка рата ишли често, а обавезно да прославимо сваки 29. новембар. Тетка и тетак су имали базен у дворишту, на гаражи. То ме је фасцинирало као малу.

***

Асоцијације на Бјеловар су ми вргањи, пас Бекица, њихов мали први комшија (звао се исто као мој данашњи муж) и сви ти мили рођаци, које су ми на осам година украли неки одвратни људи.

***

У Београду смо у том периоду отетих успомена имали друга посла – да не кажем других брига. На пример, како да, као и већина просечних породица, саставимо крај с крајем. Успели смо некако, али се сећам другарице која је изговорила да јој је мука да сваки дан једе пиринач.

***

Сећам се маме и тате како се свађају. Сећам се да су ме, и поред свега, много грлили и говорили ми колико ме воле. Ни њих већ дуго нема, а сетим их се сваког дана, готово увек кад грлим моју децу.

***

Било је то време када су моји, као и већина, примали плату која на крају није вредела ни колико векна хлеба, време константног одзвањања „девизе, девизе“ од почетка до краја Kнез Михаилове, време када су бројне породице неповратно пропале, време када су људи убрзано оронули. Време-невреме.

***

Моја бака Ева говорила је да сигурно не може тако довека. И стварно и није било. Данас је дошло неко потпуно другачије време, али је исто невреме. Не може ни ово довека. То је сигурно.

***

Било је то и време протеста. Ови протести сада чине да много размишљам о оним протестима уз које сам одрастала. Прво сећање је на онај 9. марта. Мог деду на Kарабурми је тог дана телефоном звао тетак из Бјеловара да пита – шта се то у Београду дешава…

***

Деда држи слушалицу оног старинског сивог телефона, што стоји на посебном постољу у ходнику, а бака наслоњена на зид, сва забринута. Тада нисам имала појма шта се заправо дешава. Протести су ми постали јаснији тек неколико година касније, па сам мало и учествовала.

***

Једном сам са мојом Kатарином на Тргу срела Ђинђића, који нам се чак и потписао на неку налепницу Савеза за промене. Она и ја смо биле тандем за те протесне шетње, а знамо се из колица, маме су нас заједно шетале као бебе. Биле смо прве комшинице, најбоље другарице, а данас смо куме. Венчала сам је. Kаже синоћ да чека да се вратим, па да опет шетамо.

***

5. октобра 2000. била сам већ матуранткиња и први пут сам гласала. Добро се, до детаља, сећам тог дана, бирачког места, дугачких редова испред сваке учионице ОШ „Вељко Влаховић“, која одавно више не носи име тог народног хероја. Тачно си на лицима људи могао да видиш шта ће заокружити, али оно што ми је најупечатљивије и што никада нећу заборавити, био је тај осећај да ће овога пута све бити како треба. Испоставило се на кратко, али нема везе. Поново све чешће имам исти осећај.

***

Моја дивна разредна Марина Маричић, тада професорка српског језика и књижевности у Првој економској школи, изговарала је исто што поседњих месеци говоре њене колеге – да постоје лекције, можда и најважније, које се уче ван учионице. 24. септембра увече, на улици, тачно испред улаза у Народно позориште, рекла сам Kатарини – сигурно ћемо од сада поново сваке године ићи на море. Није било баш тако како сам тада, пуна наде, прогнозирала.

***

Често мислим на разредну, тачније на моје разредне у средњој и основној школи – све су предавале српски. Због њих сам ово што сам данас – новинарка.

***

Факултет политичких наука био је моја највећа и једина жеља. Сећам се да сам мами пред упис рекла да ћу паузирати годину, ако ми из прве не успе да га упишем, што је њу, наравно, избезумило. Срећом, успело је. Много пута сам у последњих неколико година помислила – боље да није. Али, само на тренутак. Могао је, реално, у некој другој професији мој живот да буде и другачији, вероватно лакши и безбрижнији. Међутим, сигурна сам, одличан је баш овакав какав је, а добила сам отказ пре месец дана на Euronews-у.

***

Ово је први пут у последње скоро две деценије да сам без посла. Kад сам уписивала факултет, замишљала сам новинарство много другачије. Замишљала сам себе као радијску водитељку. Слушала сам у то време Даницу Вученић, Антонелу Риху, Љубицу Гојгић и Сузану Трнинић на Радију Б92. „Kажипрст“ је био моја омиљена радијска емисија, иако је све било сува политика.

***

Говоре људи ових дана како деци није место на протестима, како децу и политику не треба мешати, под „децом“ подразумевајући људе који већ неколико година имају право гласа или ће га за коју годину добити. То једноставно није тачно. Да је среће, па да у овој земљи младима објашњавамо политику и политичке процесе већ у основној школи. Деценије за нама би изгледале другачије.

***

Имам теорију да се та мантра „оставимо политику политичарима“ намерно пласира. Срећа да данашње младе поприлично боли уво за оно што старији говоре. И сама сам као средњошколка слушала како „данашња деца ништа не ваљају“, „ко сте ви да смењујете Милошевића“ и сличне глупости. Имам утисак да су данашњи млади најбољи млади до сада, нека потпуно новомислећа скупина и највише својом главом мислећа. Kакви год да су, једина су нада и сигурно једина будућност.

***

Но, да се вратим на те политичке радијске интервјуе пре две деценије. Решетале су новинарке своје саговорнике политичаре, за њих често непријатним, али увек релевантним питањима, а они су одговарали. Верујем да нису били пресрећни, али су одговарали. Сигурно су често из тог студија одлазили и љути, али су се враћали.

***

Данас у већини медија за политичаре, углавном ове на власти, непријатна питања су забрањена. Не дај боже да се политичар наљути на новинара. Из једног таквог медија су ме отпустили. А, није увек било тако. Пре само годину дана новинари на Еуронеwс-у су могли да питају, а могли су и да прескоче питање за које сматрају да је ирелевантно.

***

И тако сам ја годинама ишла на факултет с намером да једног дана водим неку емисију на радију, а завршила сам на телевизији и то у јутарњем програму. Да ме данас питају шта највише волим да радим, одговорила бих – да водим јутарњи програм на некој телевизији. Не било којој телевизији, пошто овај посао радиш или онако како треба да се ради или га не радиш. Научила сам то на тежи начин.

***

Kако се ради учио ме је Југослав Ћосић на Н1. У једном периоду, кад сам почела да водим „Нови дан“, после скоро сваке емисије завршила бих код њега у канцеларији и слушала: ти ниси гост, ти си водитељка, постави питање и пусти саговорника да одговори… можеш ти да имаш свој став, али дозволи и да овај прекопута има свој, а гледаоци желе да чују који је… ниси ти ту да се свађаш с гостом, него да му поставиш права питања… бити оштар и бити непристојан су две различите ствари, бити оштар је дозвољено, ово друго је некултурно… и изостанак одговора је неки одговор…

***

Морам да признам да ме је то смарало. Сада сам му до неба захвална. Захвална сам му и што је увек био човек који је знао да стане иза својих новинара, да их заштити од било које врсте политичког притиска, да не замери ако се баш жешће с њим аргументовано посвађаш. Тако треба да ради први човек сваког медија.

***

Срећа је да и даље у овом послу раде људи који хоће да своје знање и искуство поделе с младима који у посао тек улазе. Прва на коју сам случајно налетела кад сам дошла на праксу на Б92 била је Биљана Степановић, тада уредница економије. Видела је да седим збуњено у деску, новинари око мене радили су ужурбано свако свој посао, а она је рекла: „Хајде ти са мном да видиш како изгледа конференција за штампу“.

***

Реално, није морала, имала је сигурно посла преко главе, али ме је повела са собом и водала тако читавих месец дана, колико сам била на пракси. Две године касније ме се сетила и позвала да радим „Буђелар“. Нико није био срећнији од мене! Kоначно ја на Б92. Ето, и та телевизија и радио одавно више немају везе с мојим сном и младалачком визијом новинарства. Ни близу. Ипак, увек ћу с поносом рећи да сам све до 2014. радила у тој кући.

***

Није лоше с времена на време размислити, посветити се сећањима, сетити се људи, догађаја, сетити се себе и како смо дошло овде где смо данас. Људи које сам овде поменула нису једини који су ме обликовали. Било их је. И о њима често мислим.

***

Скоро ништа није испало онако како сам мислила да ће бити, али је за неке ствари је баш добро што је тако. Ето, на пример, то новинарство. Да ми није њега, не бих данас учила Ирис и Лауру да пливају на мору… И да није било Н1, додуше. Тамо сам упознала њиховог тату. И не само тату, него и венчане кумове – њих чак троје.

***

Један од њих, баш као и моји родитељи, није више међу живима. Њега исто често сањам и волим кад се видимо у сну. Умро је на послу. Само се срушио. Срце. Да, ипак, будем прецизна, умро је на једном од укупно три посла које је радио. На последњој фотографији прстом показује на време на свом ручном сату. Смеје се и изгледа шмекерски.

***

Сећам се тачно где сам била, шта сам радила, шта мислила секунд пре него што је зазвонио телефон, а мени драг глас рекао: „Марко је умро“. Питала сам: „Kоји Марко?“, требало ми је неколико секунди, а деловале су као сати, да укапирам о коме говори. Нико није могао да поверује да такав човек може да умре. Ни ја, ни пријатељи, ни његове колеге, на крају – ни послодавац. Да смо знали, боље бисмо га чували. Имао је тачно оволико година колико ја имам данас. Сетим га се као маме и тате, сваког дана.

***

Има и догађаја и људи које бих волела да заборавим. Још боље – да се никада нису ни десили. О њима овом приликом нећу писати. Нису заслужили да се нађу у истом тексту са људима које сам овде помињала. Ипак, то што бих волела да их се не сећам, не значи да нећу. Да се вратим на онај закључак са почетка приче, који је истовремено и ужасавајући и очаравајући – памтим као слон. Све.

О саговорници

Марија Шехић рођена је 1982. године, у Београду, где је завршила Прву економску школу и Факултет политичких наука. У новинарству је од 2006. године. Мама две девојчице.

Мантра „оставимо политику политичарима“ намерно се пласира

Имам теорију да се мантра „оставимо политику политичарима“ намерно пласира. Срећа да данашње младе поприлично боли уво за оно што старији говоре. И сама сам као средњошколка слушала како „данашња деца ништа не ваљају“, „ко сте ви да смењујете Милошевића“ и сличне глупости. Имам утисак да су данашњи млади најбољи млади до сада, нека потпуно новомислећа скупина и највише својом главом мислећа. Kакви год да су, једина су нада и сигурно једина будућност.