Вести
15. 04. 2025.
Веран Матић – Од игнорисања до ругања правди
Крајем маја прошле године, у центру Београда нападнут је Вук Цвијић, један од најбољих новинара у Србији. Својим темељним професионализмом, истраживањима, поузданим изворима годинама разоткрива бројне примере корупције и криминала, али и прати све аномалије судских процеса у сличним случајевима.
Овај напад уследио је после бројних претњи и таргетирања Цвијића од представника из врхова власти, из парламента, од водећих политичара владајућих странака, од тајкуна, водећих људи таблоида. Које не престају.
Поред бројних признања и награда, Вук је и добитник награде „Дејан Анастасијевић“, коју сваке године 3. маја, на Светски дан слободе медија додељује Независно удружење новинара Србије. Размишљајући ко би могао данас да буде Дејан Анастасијевић, мета покушаја атентата, помислио сам на бар десет новинарки, новинара и медијских радника из неколико редакција. Углавном оних који су и добијали награду за истраживачко новинарство која носи Дејаново име, као наследника и лучоноша његове професионалности, части и слободе.
Ово је требало да буде текст о 18 година неразрешеног атентата на Дејана Анастасијевића, али ме напади на новинаре данас, и опасности које им прете, терају да искористим ово подсећање на нека неминовна и злокобна поређења.
Напад на Вука Цвијића и ударац који је на улици добио од Милана Лађевића, водећег човека таблоида Српски телеграф, полиција је држала више од шест месеци нерешеним како би се случај заборавио, јер је требало заштити нападача. Који је пак тврдио да је њега напао Цвијић. Када су полицајци погледали снимке са камера, видели су да је истина оно што је тврдио Вук Цвијић, и онда је требало то гурнути што даље од правде. Затим је тужилаштво добило извештај полиције, уследио је други ниво релативизације кроз одбачај пријаве због тога што је била у питању лакша телесна повреда која се не гони по службеној дужности, запостављајући евидентно насилничко понашање, и не испитујући даље доказе за то кривично дело иако је овај напад узнемирио и неке од оних који су били на лицу места, али и јавност која је то демонстрирала скупом солидарности са Цвијићем. На жалбу Вукових адвоката вишој инстанци, београдско Више јавно тужилаштво експресно је одбацило приговор, понављајући закључке из решења Основног јавног тужилаштва.
Такође, за Више јавно тужилаштво лажно пријављивање које је извео Милан Лађевић, када је после ударања Вука Цвијића позвао полицију и слагао да је њега Вук ударио, а то поновио и у исказу у полицији, такође нема елемената кривичног дела. На делу је, дакле, не само некажњивост, већ и директна заштита насилника.
Количина и интензитет претњи и насртаја, физичких напада, обим кампања сатанизације од стране водећих политичара, врло тиражних и сугестивних таблоидних провладиних медија који свакодневно цртају мете на независним новинарима, некажњивост напада и претњи које потоњи доживљавају, дугогодишњи континуитет сејања мржње и позива на насиље према новинарима већ је виђено у случају убиства Славка Ћурувије, али и покушају атентата на Дејана Анастасијевића.
Овај догађај се пре 18 година само игром случаја завршио без жртава, али је оставио трајне последице и на Дејана и његову породицу, и на новинарску заједницу. Нерешавање овог случаја једна је од најснажнијих карика у ланцу сталног охрабривању насилника и убица да се обрачунавају не само са каријерама, већ и са животима оних који се доследно баве заштитом јавног интереса. Недавно смо сведочили и апсурду да се на годишњицу убиства новинара Славка Ћурувије суди фондацији коју су основала његова деца, због тужби неправоснажно тј. првостепено осуђиваних на укупно 100 година затвора, а ослобођених од стране Апелационог суда.
Данас је одржан и главни претрес за кривичну тужбу коју је поднела судија поменутог Апелационог већа, које је ослободило оптужене у случају убиства Славка Ћурувије, Душанка Ђорђевић. Она је са супругом тужила Стевана Дојчиновића и Бојану Павловић, уредника и новинарку редакције КРИК, тражећи затворску казну од 10 месеци и забрану рада на две године због објављених истинитих података о имовини овог брачног пара.
Стеван Дојчиновић је такође један од најнападанијих новинара у Србији. Чини се да нема случајности када видимо исте актере оптужби и ослобађајућих пресуда. Нема случајности ни у поменутом заказивању суђења фондацији са именом Славка Ћурувије по тужби два пута осуђених, па ослобођених од стране Апелационог већа у којем је седела и судија која тражи затвор за новинаре за изречену истину о њеној имовини.
Оног тренутка када је политичка и друштвена елита у Србији одлучила да се не бави озбиљно злочинима који су чињени у наше име на ратиштима широм бивше Југославије и када су злочинци затим политички амнестирани, те политике злочина доживеле су свој континуитет који имамо до данас. Много је времена прошло и све је мање оних који се сећају сваког тренутка деведесетих, а потом и двехиљадитих, када се догодило зло и када се то зло није признало и када није створен дисконтинуитет са тим злочинима кроз разоткривање и кажњавање и правду за све.
Данас живимо наметање политике деведесетих. Довољно је погледати разне Шешеље, Бокане и друге актере ратних збивања због којих се стидимо, како су постали свепристуни на медијима са највећим покривањем. Нешто прикривеније гледали смо их и пре 18 година када су стављене бомбе на прозор стана Дејана Анастасијевића, аутора бројних репортажа са ратишта и текстова о ратним злочинима и индивидуалним кривцима за те злочине.
Данас морамо све учинити да спречимо даљу ескалацију насиља над новинаркама и новинарима који су већ доста дуго мете бруталних претњи, физичких напада и недостатка правде. Морамо и даље инсистирати на санкционисању убица наших колегиница и колега, Даде Вујасиновић, Милана Пантића и Славка Ћурувије, разоткривање атентата на Дејана Анастасијевића и бројних напада на њихове млађе колеге које сада трпе тортуру. И учинити све да заштитимо њихове и животе чланова њихових породица и омогућимо им да безбедно обављају свој посао.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.