Вести
04. 02. 2025.
Хроника једног загрљаја
Овај текст је написан из чисте емоције, љутње и жеље да се сазна истина о једном загрљају који ће, можда, остати упамћен као један од симбола студентских протеста
Знате ону фотографију загрљаја полицајца и студента-редара која је настала 28. јануара око осам сати ујутру на Аутокоманди, два сата пре краја 24-часовне блокаде коју су организовали студенти?
Стицајем околности – ја сам ауторка те фотографије (што је најмање важно), али ауторска права на њу полаже моја матична кућа – Новинска агенција ФоНет јер је првобитно објављена у агенцијском фото-сервису и на њеном порталу.
Та фотографија осведочила је јутро на крају блокаде Аутокоманде и једну чисту, искрену и спонтану емоцију, многима отварајући наду да ће студентски покрет разданити будућа јутра над Србијом.
Крађа и лажи
Претплатници на ФоНетове сервисе су углавном медији и они имају право да користе ту фотографију, а након што је фотографија и објављена, некоме са, несумњиво, допала и то потпуно разумем.
Али, не разумем порив те особе да фотографију украде, окачи на Икс јер јој је пало на памет да би баш та фотографија – настала након 18 сати боравка на Аутокомади – могла њен профил да учини виралним.
Видљиво је и да је фотографија, објављена на њеном посту, претходно провучена кроз филтер и оскрнављена, без адекватне приче о самом догађају. Подељена је око 10.000 пута, што значи да је, вероватно видело стотине хиљада људи.
Истовремено, проширала се и романсирана – а у суштини лажна – прича да су на фотографији отац полицајац и син редар, а уследили су и коментари ботова да је фотографија, наводно, настала на студентским протестима деведесетих година 20. века.
Како је настала фотографија
Фотографија је заправо настала овако: стајала сам негде близу централног дела петље на Аутокоманди, поред редара који је координирао чишћење простора после блокаде. У сусрет му је кренуо саобраћајац и – мада сам на трен стрепела од могућих реакција – подигла сам телефон, интуитивно осетивши да ће уследити призор вредан новинарског реаговања.
Полицајац је нешто рекао редару, руковали су се, разменили још коју реч и онда је уследио тај историјски загрљај, који би у свести многих преплашених, острашћених или заблуделих у Србији могао да промени пуно тога.
Целу фото-причу сам који минут касније послала редакцији ФоНета и тако је почео да се одмотава филм који је избацио на површину све оно против чега се студенти боре последњих дана – принципе.
Госпођа која не схвата
Госпођи, која је украла фотографију и која је у хиљадама постова и медијских чланака потписана као ауторка, писала сам и замолила је да уклони фотку, објаснивши јој ко, како и зашто полаже права. Дописивале смо се сатима, а она је пристајала на све сем да фотографију која је њен профил учинила виралним – обрише.
На крају је обрисала, али ми је увече написала да је она ту фотографију учинила популарном својим „креативним описом”. Рекла ми је и да сам „сујетна”, инсинуирајући да она „због виралности њеног поста” сматра да фотографија више припада њој него аутору.
И како то бива у емотивним и острашћеним брзоплетосима, које су постале зла коб друштвених мрежа – огласили су се у коментарима многи који не желе ни да чују истину о фотографији, појављују се лажни сведоци догађаја…. Као да фотографија сама по себи не носи довољно емотивну поруку па јој треба додавати митске описе и појачавати њен интензитет лажном причом о оцу и сину.
Напади на друштвеним мрежама
Постала сам мета људи који су ми – у својеврсном интернет насиљу (Интернет буллyинг) – оспоравајући потребу да објасним истину о тој фотографији, рекли како није важна и да је важнији историјски тренутак и општедруштвени значај, а да уопште није битно ни ко је аутор фотографије, ни ко полаже ауторска права.
Приписано ми је да „стављам своју сујету изнад студентске борбе”, да ћу „зажалити“ што сам од једног аутора текста – чијој читаности је вероватно допринела и фотографија – тражила да из текста повуче неистину како је реч о оцу и сину, а фотографију потпише како то подразумевају принципи елеметарног поштовања ауторства и закона о ауторским правима.
Дакле, да будем јасна – овде ни једног часа није реч о сујети, већ о пуком поштовању принципа, што је и једнаод одлика студентског покрета који од инстиутуција и државе тражи да функционишу по законима, кодексима и принципима, које би, ваљда, и сви ми требало да поштујемо.
Принципи и закони
Студенти се два месеца мрзну на улицама и – док их газе и туку – покушавају да свима разбистре диоптрију и покажу како је друштво труло и да мора да се мења из корена.
Судећи по реакцијама – посебно по коментарима на друштвеним мрежама – рекла бих да неки људи подсвесно реагују маниром управо оних којима студенти сваког дана испостављају захтеве да се држе реда, закона, принципа.
Друштво је жив организам који чине људи, а ако се не променимо и уколико промене не крену од сваког од нас тако што ћемо поштовати законе, туђа права и избегавати сензационалне лажи, онда нам промена ни ове, ни било које власти, неће донети ништа ново ни боље.
Надам се да ће и ових неколико редова које потписујем допринети разумевању принципа и закона које поштује уређено друштво за које се боре студенти, друштво довољно свесно да прави разлику између лажи и истине, правде и неправде, охолости, бахатости и одговорности коју прво свако мора наћи у себи да би је тражио од других.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.