Вести

30. 12. 2024.

Аутор: Вук З. Цвијић Извор: Безбедни новинари

“Пријатељски” савети и позиви на “разговоре”

Притисци и напади на новинаре били су део мог посла и када сам почео да радим у време режима Слободана Милошевића. Последњих 12 година смо се враћали у ту атмосферу прогона из деведесетих година крајем пошлог века.

Сада смо је вероватно и претекли, јер је са злоупотребом софистицираних технологија отворена нова страница угрожавања медија. Актери прогона новинара из деведесетих, који су тада само проводили налоге режима, сада, са освојеном политичком моћи, постали су главни идејни творци и наредбодавци читавог спектра притисака на новинаре. Од оних невидљивих до брутално насилних физичких напада.

Тада, као млађани министар информисања, а сада као председник државе, Александар Вучић наставио је да ради оно што је започео тих деведесетих. После ових 12 година несумљив утисак је да је сав тај притисак на новинаре и медије био темељно организован, не препуштајући ништа случају. Главна полуга Вучићеве аутократске власти је контрола медија, за разлику од Милошевићеве, код кога је то била сила. Као све аутократије, када почну да се круне прибегавају голој сили. Напредњаци сигурно то сањају, али да ли ће то моћи и колико – то ћемо тек сазнати.

По доласку на власт напредњака било је приметно да су у редакцију у којој сам тада радио дошле финансијска полиција и инспекција. Убрзо су почели појединачни позиви новинарима из „кабинета“ да дођемо на „пријатељски“ разговор. Чак  да можемо и са „главним шефом“ да се упознамо. То је био Вучић као први потпредседник Владе, а тек касније ћу сазнати и да су га тако исто ословљавали, како се види из пресретнутих међусобних порука, криминалци и полицајци (главни координатор Жандармерије Ненад Вучковић и Вељко Беливук).

Захвалите се на позиву и не одете на те разговоре. Ми који нисмо отишли знамо и ко јесте. Затим вам прилазе људи, које обично површно знате, да вам кажу како нове власти имају добре намере и томе слично. Након што сте одбили позиве за „дружење“ и игнорисали „добронамерне савете“, пре свега тако што сте наставили са писањем не отупљујући критику, имате проблеме. На моју срећу, а пре свега захваљујући храбрости мог тадашњег уредника, то сам тек накнадно сазнао. Захтевано је врло изричито да добијем отказ. Нисам добио отказ, мада се у таблоидним нападима и дан-данас провуче лаж да сам био без посла, јер је то очито било планирано. Почели су да стижу гласови да сам „на мерама“, што и није била новост, а сада је нажалост уобичајена пракса. Схватили смо брзо о каквој се организацији ради и да нису само власт и „службе“ него и „медији“ који су  у служби режима у све упрегнути. Тако је у једној од првих великих кампања против КРИК-а 2016. у једном таблоиду освануо део мог телефонског разговора са колегом Стеваном Дојчиновићем, који је тада из дана у дан био мета напада. Посебно је била забрињавајућа једна ствар коју сам обелоданио у неколико тадашњих текстова, а то је да су исти „новинари“, који су пружали пропагандне услуге Вучићу и његовој власти, пружали исте такве услуге и мафији. На пример, исти аутори су писали похвално и о Вучићу и о сада правоснажно осуђеном наркобосу Дарку Шарићу. Размере те повезаности и пропагандних услуга ће се тек накнадно видети  откривањем садржаја Скај апликације, а то је процес који још траје.

Затим ми је 2017. украден рачунар из гепека аутомобила. Били су обрисани сви отисци на аутомобилу, а околне камере нису баш тада радиле. Инспектори који су радили на случају схватили су о чему се ради. Међутим, када је један од шефова дошао у њихове канцеларије, док сам био тамо, рекао ми је да су то обични ситни лопови. Ти „ситни лопови“ који бришу отиске и искључују камере до данас нису откривени, као што није пронађен ни мој рачунар. Наравно да тада „ситним лоповима“ није био потребан застарели рачунар који се могао наћи и на отпаду, већ информације на чему новинар ради. На моју срећу, тога није било у рачунару.

Прешао сам после извесног времена у НИН, у окружење искусних колега који су се деценијама борили са притисцима. То је било лакше, али мрак око нас био је све гушћи. Узвраћали смо најбоље што смо могли текстовима који су бацали макар мало светла на тај мрак. НИН је био под јаким притиском. Покушавали су да нас финансијски униште тако што су притискали оглашиваче. То је, нажалост, постала устаљена пракса ове власти према професионалним медијима. Неки од оглашивача, ако не и већина, отворено су говорили да су им запретили затварањем фирми, слањем инспекција, укидањем разних дозвола за пословање…

Ми смо наставили да радимо наш посао и откривамо, нажалост, да је загрљај власти и организованог криминала све чвршћи, а да је корупција оборила све рекорде. У интервјуу ми је адвокат Рајко Даниловић, који је заступао породицу убијеног премијера Зорана Ђинђића, рекао  да у време атентата није било разлике између припадника  радикала и земунског клана. Пресвучени радикали су на власти од 2012. Ми данас не знамо да ли смо угроженији од „државних службеника“ – криминалаца са значком или од оних без значке. Мада се данас те значке деле као бомбоне, о чему су ми сведочили многи припадници служби, као и Мара Халабрин, самохрана мајка убијеног Александра.

Тај загрљај власти са криминалцима смо некад откривали и на терену. Када су биле велике демонстрације јула 2020. испред Скупштине, открио сам „штек“ код пролаза Безистан, који су користиле напредњачке фаланге  – припадници удружења Спарта из Панчева и навијачко-хулиганских група које су се убацивале међу демонстранте. Видео сам да из тог простора истрчавају четири униформисана полицајца. Питао сам их „шта је тамо?“, а они су одговорили док су се трчећи удаљавали „ништа, ништа“. Када сам се спустио до улазних врата тог „штека“ и закорачио унутра, наишао сам на набилдоване, кратко ошишане и истетовиране момке у цивилу. Отели су ми телефон и избрисали фотографије. Међутим, објавио сам друге фотографије и текст о томе да су тамо, када сам ја дошао у „штек“, били припадници Спарте као и име оног који је брисао фотографије из мог телефона.

Моје колеге, као и ја и наши саговорници више пута смо приметили да нас уходе. Некада су та праћења баш аматерска. На пример, када се налазите са човеком из правосуђа у кафићу који је тек отворен и потпуно празан, а за вама журно улази човек и седа за вама најближи сто. И не само да је изабрао сто који нам је био најближи иако смо пре њега били једини гости, него је на крај стола, ка нама, ставио малу торбу. Да је такво праћење постало пракса потврдили су ми многи саговорници у текстовима за Радар, као што је Предраг Воштанић који их је и снимио када га прате, као и када су снимљени припадници ВБА док су пратили породицу и адвокате тада ухапшеног председника Војног синдиката Новице Антића.

Најважније у новинарском послу, поред тачне информације, јесте да не откријете и угрозите извор. Ове власти, осим класичних и софистицираних техника шпијунирања, изворе новинара покушавају да открију и обманама. Након што сам објавио текст и фотографије коруптивних уговора између МУП-а Србије и приватних предузећа ГИМ и Бритиш моторс о продаји оружја, а затим у замену за дуговани новац за оружје полиција добија возила, уследио је покушај обмане. До мене је дошла „информација“ да је наводно ухапшен човек у једној институцији који је први открио уговоре. Намера је била да ја одмах кренем до извора и тако га откријем, али нисам то урадио. Проверио сам на друкчији начин и схватио да је реч о покушају обмане, јер нико није био ухапшен. То ме је навело да убудуће будем још опрезнији.

Са целом екипом из НИН-а, када је најављена промена уређивачке политике, оснивамо Радар и у марту 2024. крећемо из почетка у новинарску авантуру. Наравно, настављају се и притисци, преко директних прозивки представника власти, преко оглашивача, преко бот бригада, праћења, ухођења, претње… Али можемо да радимо наш посао.

Одговор на наше текстове је пропагандна машинерија мржње, коју често подстичу представници власти прозивајући вас некад и лично и дајући смер тим нападима. Мржњу сеју „брзином муње“. А да та мржња надилази пропагандне електронске и штампане уратке и физички се испољава уверио сам се лично, када ме је физички напао један од сувласника једног режимског таблоида. Иако је то било у самом центру главног града, усред бела дана, близу Скупштине, где је све покривено камерама – до данас, после седам месеци, тужилаштву није достављен ниједан снимак. После тог напада сам доживео и незаборавне емотивне тренутке, када су ме подржали дивни људи. Схватио сам да их уопште није мало. Уз мене су тада били и они чији сам хроничар храбрости био и још сам – узбуњивач из Крушика Александар Обрадовић и мајор полиције Катарина Петровић.

Временом „пријатељски савети“ да претерујете и да можда то што сте објавили и на чему радите баш и није тачно и томе слично постају све ређи, јер су и они схватили да знате да их разликујете од стварно пријатељских савета. Неки од саветодаваца и нису свесни да су послужили да вам пренесу такве поруке. Дешава се и сада, ретко, да саветодавце активирају неки моји текстови. Последњи пут, пре првог броја Радара, када је објављена прво кратка вест на нашем сајту о укидању европских дозвола авио-компанијама Жељка Митровића, власника ТВ Пинка, као и Николе Петровића, кума председника Србије. Не само ја, него и моји ближњи су добијали поруке како то није тачно, али они нису били несвесни саветодавци с обзиром на то да је и раније било таквих покушаја. Између осталог, слали су нам поруке са европским списком авио-компанија на коме још нису уклоњене ове из Србије. Међутим, у једном програму у стварном времену може да се прати летење свих авиона, где није било оних из фирми Митровића и Петровића. Моји извори су били поуздани и не само да је информација била тачна, него сам имао и детаље како и зашто су изгубили дозволе. То је затим све објављено у насловном тексту првог броја Радара.

Осим таблоидних прогањања, тековина ове власти су и бот бригаде, које се такође активирају после неких текстова. То су све путокази да сте на добром трагу. Сличног су садржаја и таблоидне прозивке, електронске или штампане, и бот напади. За њих није проблем што у покушају да нападну ваш кредибилитет износе међусобно супротстављене ствари. На пример да сте сарадник мафије, па сарадник полиције, па шпијун једне државе, па затим њој сасвим супротне зараћене државе… Назваће вас и „удбашким новинаром“ иако од почетка каријере пишем о злочинима које чини тајна служба. Кажу, сада је боље, јер не убијају новинаре као Даду Вујасиновић и Славка Ћурувију. Не примеру Милана Јовановића, новинара из Гроцке, то ипак изгледа другачије. Уосталом, и цео поступак за убиство Славка Ћурувије вођен је тако да аболира тајну службу.

Како је ова власт прошла зенит и како се све више круни, тако и више информација цури. У покушају да то зауставе, почели су и са учесталим тужбама. Један од мојих примера је поступак по тужби посланика СНС-а Владимира Ђукановића, који је, између осталог, адвокат првооптуженог за Јовањицу Предрага Колувије и Дијане Хркаловић. Тужио ме је након што сам објавио садржину службене белешке инспектора полиције Слободана Миленковића, који је са својим тимом открио Јовањицу. У службеној белешци, која је званични документ ове државе, наводи се да је овај представник власти и адвокат у име председника Вучића нудио мито инспектору да се заташка случај Јовањица. Суду је напокон, после више месеци, МУП званично доставио ту службену белешку и ми смо је објавили у Радару у оригиналу. На суђењу је било индикативно интересовање Ђукановића и његовог адвоката да сазнају ко ми је извор, што наравно нису могли. Ипак, занимљивије је било када је Ђукановић, говорећи о службеној белешци, рекао: „Ако је већ тако, зашто ме Више јавно тужилаштво већ није звало да дам изјаву и да се уопште интересује за тај предмет“. Касније сам се у свом излагању осврнуо на то: „Тужилац и ја се у једном слажемо да је требало Тужилаштво да га позове, па тамо да објашњава“. Наравно да сам и констатовао чињенице да је службена белешка несумљиво информација од јавног значаја, те да нисам ја тврдио да је посланик СНС нудио или није нудио мито инспектору. Уосталом, да је службена белешка информација коју новинари баш у Србији могу да користе потврдио је и Европски суд за људска права у једном ранијем случају, када је тужен Инсајдер. Ова пресуда је део доказа у поступку по тужби Ђукановића.

Недавно је стигла и стручна форензичка потврда о шпијунирању новинара и активиста у извештају организације Амнести интернешнел. Огромне сразмере тог незаконитог и противуставног шпијунирања биће тек откривене. Забрињава колико је новца ова власт издвојила за то, јер за оне најнапредније шпијунске софтвере, како наводе познаваоци, потребно је, по једном телефону, уложити  чак 100.000 евра. Као и много пута пре тога, власт не само да игнорише да је ухваћена са руком у меду, већ наставља исто да ради. Међутим, сада се дешава нешто на шта нису рачунали – да вас сами људи зову и да вам откривају неподопштине власти и чак, када их упозорите да то може бити опасно, наставе. Баријера од страха је очито пукла.

Не преостаје ми ништа друго него да наставим због храбрих људи као што су Александар и Катарина, због колега који не одустају, а сада и због студената и средњошколаца. Они су нам дали најважније, спокој да ово друштво са њима има будућност, ма шта се сада дешава.