Вести
29. 12. 2024.
Како смо од пожељно негативног стигли до обавезно агресивног
Комуникативна агресија је медијска реалност Србије. Етикетирање, говор мржње и сензационализам су у сталном порасту и, за разлику од пре пет година, када су деловали забрињавајуће, данас су – стандард.
Ово показује најновије истраживање Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) под називом „Комуникативна агресија у Србији 2024”. Спроведено је у периоду од 1. до 30. септембра ове године, а резултати показују да је у наведеном периоду од месец дана у најчитанијим штампаним и онлајн медијима у земљи објављено чак 21.638 текстова са овим елементима. Дакле, ни мање ни више него 698 оваквих текстова дневно се нашло на менију српске читалачке публике, изазивајући последице ширења агресије, мржње и разних облика екстремизама, не само путем друштвених мрежа, већ и преливајући се на реални живот.
Значај ЦЕПРОМ-овог истраживања огледа се пре свега у чињеници да је ово друго по реду, а да је прво на готово идентичном репрезентативном узорку урађено 2019. године и да ова врста перманентног праћења медијског садржаја сада омогућује квалитативни скок кроз компарацију. А она показује три кључна резултата: непрекидан раст агресивне комуникације предоминантно у онлајн медијима, нове трендове у етикетирању и говору мржње и све интензивнији милитаристички наратив, који додатно подстиче и подиже ниво комуникативне агресије.
Занимљиво је да је употреба термина „страни плаћеник” за 5 година порасла за више од седам пута, али и да је на убедљивом првом месту нови термин „болесници” кога у стопу прате „нацисти” и „психопате” – све у сврху изазивања агресије према појединцима или групама који су таргетирани као неподобни. За трећину је порасла и употреба термина „напад”, „сукоб” и „смрт”, али прво место држи термин „атак” са растом од чак 82,5%. Ово је можда и разумљиво, с обзиром на глобалну ситуацију бројних жаришта, ратова и сукоба.
Оно што ипак највише брине је да је текстова са елементима агресивности и говора мржње чак 13 пута више у онлајн медијима (92,66%), за разлику од принта где је тај проценат 7,34%. Кључно питање је зашто се то догађа, када замо да се у онлајн простору та врста агресије шири готово инстант, најпре кроз коментаре, а онда и путем друштвених мрежа, додатно интензивирајући мржњу.
Клик је најважнији
Одговор је, нажалост, врло једноставан. Новинарство је одувек волело негативно. И лоше вести су увек биле „продаваније”. Али онлајн новинарство је отишло и корак даље. Како аналитика, тако и бројна истраживања показују да негативни и текстови обојени емотивним наносима привлаче далеко више кликова од позитивних или неутралних. Појава имерзивног новинарства које предност даје емотивном доживљају публике уместо чињеницама – то само потврђује.
А шта тек рећи за „извештавање са учествовањем” које у неким медијима чак преовладава. Страх, односно његово изазивање, у медијима постаје пожељан – јер доноси кликове. Кликови доносе оглашиваче, а они профит. Једини начин да медији монетизују свој садржај у таквим околностима јесте да играју на карту великог броја кликова и да тако покушају да остваре профит, али и утицај. Ново доба фејк њуза, пост истине, пост новинарства и пост медија донело нам је један потпуни парадокс – уместо да се утицај остварује тако што се потврђује кредибилитет, интегритет и дигнитет медија и новинара, он се остварује бројем кликова – што имате више кликова, то сте утицајнији, тј. што је већа читаност, претпоставка је да је и утицај већи. А све то у српској медијској збиљи неизналажења бољег пословног модела када је сав (или готово сав) садржај бесплатан. Остварује се Кинова сумња да „замагљивање граница између публике и аутора, између факата и фикције, између инвенције и реалности, доводи до још већег замагљења објективности”. И срозавања квалитета садржаја, који је у другом плану.
Чак и новија генерација теоретичара упозорава: „Двадесетчетворочасовни рок и очекивања публике за континуираним испоручивањем најновијих вести треба да буду врло забрињавајући, јер могу довести до тога да онлине новинари пожурују испоруку информација уместо да је каналишу кроз снажан гатекеепинг процес“ (Чан, Ли, Пан). Али на делу више нема „традиционалне гејткипинг праксе” која подразумева „уреднички начин процене вредности вести”, већ се крећемо ка гејтвочинг пракси која подразумева „процену вредности вести засноване на кликовима”. Стога се и у теорији све чешће користе термини као што су „мерљиво новинарство”, „алгоритамско новинарство” и „аутоматизовано новинарство” (Недељковић). Отуда наравно и нова занимања попут уредника друштвених мрежа и сл.
Када имате ситуацију где не постоји конструкт ван односа МИ-ОНИ, већ важи правило да ако ниси са нама, онда си против нас, медији се у том односу потпуно отворено стављају у службу једних или других науштрб онога што се зове професионализам, професионално новинарство и новинарство које је у служби грађана. У таквом новинарству и у задатим конструктима медијског антагонизма и медијске поларизације, прво што страда јесу истина и професионализам. А онда се све то пресликава и на друштво у целини. Ширећи агресију уместо аргументације и дијалога. Од глобалног до локалног нивоа.
Аутор је редовни професор новинарства на Факултету политичких наука у Београду и шеф Одељења за новинарство и комуникологију
| Лавиринти професионализма Године 2008, у истраживањима рађеним на ФПН-у детектовали смо све масовнији изостанак извора у текстовима у принту. Почело је као и увек са таблоидима, а потом се пренело и на референтне медије. Исте године почела је Светска економска криза. Понајвише је страдала медијска индустрија, а пре свих штампа. Онлине редакције остају изоловане у односу на принт. У онлине редакцијама (често малобројним) раде млади и неретко неискусни новинари. Искусни новинари одбијају да се прилагоде и укључе у рад онлине издања (то искуство имали су и референтни европски медији који су тада почели и да га решавају). Друштвене мреже експлодирају у Србији и почињу снажно да утичу на онлине садржај. Твитер и Инстаграм постају и извор, али што је још важније и садржај. Светски тренд раста обима црне хронике, спорта и лајфстајла са закашњењем стиже и у Србију. Таблоиди преузимају примат (уз несебичну подршку из поља политичког). Наступају године Ковиђа 19 које додатно оснажују друштвене мреже и дају „право гласа” теоријама завера и екстремизмима разних врста. По први пут се уочава да нестаје и лид, јер „вести” то више нису. Садржај постаје све шаренији, ријалити за разлику од светске праксе „јачају” и све су екстремнији по свом „садржају”. Статус садржаја пак остаје исти – бесплатан. Његово величанство КЛИКБЕЈТ добија пуноправан статус. Чак и озбиљни медији у потери за кликовима све се ређе устручавају да га употребе. Преобиље садржаја потенцирано квотама које новинари у онлајн редакцијама добијају као обавезу на дневном нивоу, искључује озбиљност у приступу и најпре нестаје провера и контекстуализација. Врло брзо контекст у потпуности изостаје. Уместо контекста ређају се бизарни детаљи (рађају се нови етички проблеми који остају без одговора). Решење за контекст тражи се у „експлејнерима” тј. објашњењима уместо интерпретације. Мултимедија постаје сама себи сврха. Нестају вести у суштинском смислу те речи. Медији се отворено рекламирају да „они производе вести”. Утицај таблоида шири се и на референтне медије. Уместо производње садржаја, „креира се обрада” (до потпуног преузимања од конкуренције). И све је и даље – бесплатно. Уз обавезан клик. Наравно. Дијагноза Узроци лошег стања у коме се професија и медији налазе су непрекидне промене јавног дискурса (од политичког, преко комерцијалног поља, до поља односа с јавностима, дигитализације и промењене структуре публике). Посебно промене комуникационих и пословних модела у којима се штампани медији нису најбоље снашли, осим пословично „спретних” таблоида, који су захваљујући и овој ситуацији преузели додатни део медијског простора. Последица је урушавање медија, референтних штампаних и онлајн поготово, као и таблоидизација и естрадизација јавног, а самим тим и медијског поља. А она је са собом донела не само популистичке нарративе, већ и агресију и екстремизме свих врста. |
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.