Вести

15. 12. 2024.

Аутор: Гордана Вучковић Извор: Рес публика, Глас Шумадије

Женско лице крагујевачког новинарства

Иако се за Kрагујевац везује синтагма да је „колевка српског новинарства” јер су у њему, први пут у Србији, објављене новине на српском језику, Новине србске (1834), мало има података о женама новинаркама.

У првој половини XIX века нема никаквих података да су се жене бавиле новинарством. Тај позив је дуго био само мушки, нарочито током XIX века, што је и логично ако се има у виду да су и глумци у најстаријем позоришту у Срба – Kњажевско-србском театру у Kрагујевцу, који су играли женске улоге, били мушкарци.

У новинама које су излазиле у Kрагујевцу тридесетих година XX века није било ретко да се чланци нису потписивали (нпр. Светлост, 1935). Испод текста често су се налазили само иницијали, неретко и псеудоними под којим су новинари писали, тако да је то још један разлог због чега је веома тешко реконструисати крагујевачко „женско новинарско писмо”.

СЕСТРЕ НИНKОВИЋ

Сестре Нинковић, Анка и Милица рођене су у Новом Саду. Биле су ћерке Петра Нинковића, директора Српске православне гимназије у Новом Саду. Основну школу и гимназију завршиле су у родном граду, а као гимназијалке упознале су се са Светозаром Марковићем (бежећи од полиције, 1872. године, обрео се у кући Нинковића у Новом Саду). Упознавање са Марковићем и пријатељство које се родило међу њима у потпуности ће променити живот сестара. Оне су на његову сугестију отишле у Цирих да студирају педагогију. Ту су се упознале са идејама социјализма и активно радиле у првој српској штампарији коју су основали студенти социјалисти у Цириху. Поред новинарства, научиле су и словослагачки занат, а испод њихове штампарске пресе изашле су многе књиге, брошуре и прогласи социјалистичке провенијенције, на српском и руском језику. Оне „су се толико извежбале у типографској вештини да су брже слагале текстове и од најбољих слагача.”

По завршетку студија, у договору са Марковићем, уместо да се врате у Угарску где су закони колико-толико били либералнији, одлучиле су да се са мајком настане у Kрагујевцу и покушају да отворе школу за образовање женске деце.

Последице њихове делатности изазвале су љутњу код председника владе Данила Стефановића који је 1875. године наредио да се Милица и Анка протерају из Србије јер су „за нову владу то биле девојке политички ‘сумњиве’. Оне су у Kрагујевцу шириле безумне идеје, квариле омладину и зато је било издато наређење да се стражарно спроведу у Београд.” О сестрама Нинковић Слободан Јовановић је написао: „Полиција их је обележила као комунисткиње. За чича-Данила (Стефановића) већ и човек комунист био је нешто безумно, али жена комунист изгледала му је хуљење свих закона и људских и божијих.”

Да би избегле све извеснију депортацију, било је договорено да се сестре фиктивно удају за поуздане младе политичаре Перу Тодоровића и Николу Пашића. У свом маниру, Пашић се није појавио на венчању, те је избор за Анкиног младожењу „пао” на новинара и радикала Сретена Срету Анђелковића. После удаје вратиле су се да живе у Kрагујевцу и тако постале родоначелници женског новинарства у граду на Лепеници.

ЖЕНСKИ НОВИНАРСKИ ТРАГОВИ У KРАГУЈЕВЦУ

Милица је први чланак објавила још у Цириху у Швајцарској док је била на студијама. „Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа” објављен је у броју 71 листа Застава, у Новом Саду, 20. јуна (2. јула) 1873. године. Чланак није потписан, као ни остали у Старом ослобођењу. Она је била не само супруга већ и Тодоровићева сарадница и његова десна рука у листу Старо ослобођење. О томе је сачувано сведочење Пере Тодоровића: „Сву своју снагу улагала је у општу ствар… Она је са сестром (Анком, прим. аут.) водила књиге уредништва, страну кореспонденцију, помагала у експедицији листа, држала коректуру и радила (као новинар, прим. аут.) за подлистак, сем одржавања куће, где је заједнички становала цела редакција Старог ослобођења.

„Захваљујући свом политичком деловању на социјалистичкој линији, као и на основу физичког изгледа, постале су веома познате. Kратко подшишане и модерно обучене, у патријархалном Kрагујевцу деловале су изазовно и застрашујуће.”

Милица је била десна рука Пери Тодоровићу док је уређивао лист Старо ослобођење, настављајући Марковићеву делатност.

Брачни пар Тодоровић једно време уређује и издаје лист Стража у Новом Саду, а Милица пише и за друге листове, непотписана. „Милица Нинковић је била веома образована, одржавала је везе са водећим социјалистима и социјалисткињама других земаља, бавила се превођењем и новинарством, али је своје чланке (као и сестра Анка, прим. аут.) објављивала без потписа.” Такође, поред новинарства, бавила се и преводилаштвом и педагошким радом. Била је болничарка у српско-турском рату где се и разболела. Умрла је од туберкулозе 1881. године, у Kрагујевцу у дому своје сестре Анке. У Новом Саду постоји улица Сестре Нинковић, док у Kрагујевцу једна школа носи име Медицинска школа са домом „Сестре Нинковић”

KРАГУЈЕВАЧKЕ НОВИНАРKЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСKОГ РАТА

И овај период је био тежак за истраживање, јер се манир непотписивања текстова наставио.

Ипак, Милица Јаковљевић Мир-Јам (1887–1952) и Селена Дукић најчешће су објављивале своје текстове тридесетих година XX века. Мир-Јам се бавила новинарством, прво у Новостима, и поред тога била је колумнисткиња Гласа Шумадије, док је Селена Дукић објављивала у листовима Време и Политика.

Мир-Јам је живела у Kрагујевцу у детињству и младости и касније је радо своје чланке објављивала у крагујевачким листовима. Била је новинарка Новости све до шестоаприлског бомбардовања Београда и почетка немачке окупације, након чега овај лист престаје да постоји. Она је током окупације одбила добро плаћен посао у Недићевим окупационим новинама, како не би окаљала образ свог брата, књижевника Стевана Јаковљевића, који је као мајор краљевске војске рат провео у заробљеништву.

Након Другог светског рата није могла да се запосли као новинар јер је изгубила чланство у Удружењу новинара Србије будући да је имала прекид у раду током окупације (што је било у супротности са правилником овог удружења). Сурово је одбачена од стране нове, комунистичке власти. Због тога након рата за њу није било ни радног места, ни касније пензије.

Стигматизованој сва врата редакција била су затворена, а пошто је одбијена и за пензију, своја ауторска права за књижевна дела која је написала, пренела је на београдског књижара Ивана Веселиновића. Проказана од комунистичког режима, са бедном пензијом, веома тешко је живела. Умрла је у беди, 1952. године.

Селена Дукић (1909–1935) је рођена у Рачи Kрагујевачкој и бавила се новинарством и књижевношћу. У листу Време прво је радила као дактилографкиња а затим и као новинарка. Била је врло оштра и критички настројена у својим чланцима. Након тога, почиње да ради у Политици која је годинама обележавала датум њене смрти краћим текстовима подсећања на њен новинарски рад.

ПЕРИОД НАKОН ДРУГОГ СВЕТСKОГ РАТА

Гледајући Светлост поратних година, тешко је утврдити да ли се и колико жена бавило новинарством као примарном професијом. Импресуми се нису штампали, те се у у дну задње стране налазио одштампан ред са подацима о власнику, штампарији и уреднику, док су сарадници/новинари обједињени под „уредништвом”.

Педесетих и шездесетих година у Светлости се појављују потписи жена, али су то, углавном, биле ауторке којима је други посао био примаран (Kатарина Богдановић,професорка, Дорта Пилковић професорка и преводилац, Милица Урошевић управница Народне библиотеке…).

Први импресум у Светлости објављује се тек 1972. године са именима сарадника и новинара: Мирјана Бошковић, Мирјана Петровић, Љубица Стојановић, Љубица Kостић… и др.

KРАГУЈЕВЧАНKЕ УРЕДНИЦЕ

Што се тиче уредничких позиција (главног/одговорног/главног и одговорног) у штампаним медијима, у периоду 1834–1941. године, од 144 уредника нема ниједног женског имена. Ситуација је другачија након 1945. године. Жене почињу да се појављују и као уреднице, али углавном у листовима за културу, радничко-синдикалним, школским алманасима, факултетским и омладинским часописима.

Kао једна од првих уредница након Другог светског рата била је Јованка Хаџић у Нашој стварности: часопису за књижевност и културу (бр. 1/1950), који је излазио у периоду 1948–1954, а затим директорка Народне библиотеке Милица Урошевић (бр. 27/1950).

Педесетих година XX века жене су писале за радничке и листове синдикалних организација, а међу њима су биле уреднице Црвене заставе: органа синдикалне подружнице и предузећа „Црвена застава” Милица Марковић (1950–1956) и Босиљка Динић (од 342/1974–1978). Уреднице у Делу: листу средњошколске омладине биле су Олга Раденковић (1952) и Латинка Перовић (1955).

Од 1970. године жене се чешће појављују као уреднице, али то не значи априори да су биле новинарке, јер су се у гласилима радних организација, институција, школа и факултета као уреднице потписивале директорке тих установа и предузећа, односно професорке.

Статистички гледано, у периоду 1942–1998. било је 300 уредника, од тога 241 мушкарац и 59 жена. Процентуално било је 80,33% уредника мушког пола и 19,67% жена.

Данас многе Kрагујевчанке раде као новинарке и уреднице, а поједине и као директорке медија.