Вести

06. 09. 2024.

Александар Матковић о претњама смрћу након текста о Рио Тинту: Поруку ми слала особа на 500 метара од мене, постао сам свестан наше изложености ризику

Научни сарадник при Институту економских наука у Београду, Александар Матковић, након текста објављеног у Данасу добио је бројне претње, чак и смрћу. Након што се о томе јавно огласио, медији блиски режиму почели су са таргетирањима, а узнемирујуће поруке наставиле су да пристижу.

„Повод“ за то, како наводи, био је лични став „Отворено писмо поводом Рио Тинта и „рударске колоније у коју се Србија претвара“, у ком Матковић ставља под упитник економску корист по нашу земљу ако би се експлоатисао литијум.

Ипак, упркос ситуацији у којој се нашао, у разговору за Данас овај научник истиче да од својих идеја и начела не одустаје. Уверен је да безбедност није ствар служби, већ народа, и тога колико ћемо једни друге заштитити.

Како се осећате поводом претњи које су пристигле због текста објављеног у Данасу?

– Најпре сам мислио да се неко зеза, али онда су се две ствари десиле. Прва је да је друга порука коју сам добио показивала да је особа на 500 метара од мене, а ја сам био у Сплиту тада, укрцавао се на трајект и ишао на једну научну конференцију у Комижи на Вису. Дакле, у другој држави је неко ту поред и шаље вам поруке поводом Рио Тинта. А трећа порука је стигла само три сата након свега и то је та порука на немачком која је садржала отворену претњу и помињала убиство мене и брата. Садржај је отприлике гласио: „повуци се из јавности ако желиш да дишеш и пишеш“. У смислу осећања, осцилирао сам. Неке поруке су поприлично биле личне и стизале су ми кад год бих био онлине.

Једна од порука је гласила да ће ми „ископати мртвог оца да не види каквог сина има“. Мој отац је преминуо прошле године делом због грешке лекара и ове поруке су показивале да то знају и имплицирале су да то није било случајно. Претпостављате какав вртлог то може изазвати у глави али сам негде након подршке јавности схватио да је то и поента – да посеју страх и конфузију. Случај је иначе много гори него што се представљао у медијима јер сам по савету адвокатице престао да објављујем скриншотове порука у медијима да не бих ометао истрагу.

Упркос свему, наставили сте да говорите о истој теми без обзира на ризик. Шта је мотив?

– Што је ситуација била гора то ми је дало и на чудан начин и снаге. Прво, јер сам већ био таргетиран у медијима од стране СНС-а па сам већ прошао кроз нешто сличног, премда мање интензивно. А друго, јер знам да су ме ставили у ситуацију где ћу се или повући и послушати поруке и прегазити све у шта верујем и… са тим не знам како бих живео. А друго је било што сам помислио, након ове поруке за оца, која ме је дубоко повредила и узнемирила, да он не би ни очекивао ништа мање од мене него да се борим. И тада сам загризао, што би се рекло. Од тада сам одлучио да изађем не само у јавност и да урадим све што могу да спречим да се овакве ствари настављају мени него и другима и да то буде и ван медија ове земље, у чему ми је помогло много људи, научника, активиста и истраживача.

Мислим да је протест одржан првог септембра додатно учврстио то уверење и показао колико је битно да свако ко је доживео нешто слично стане у јавност и подели причу. Једино смо тако јачи не само у моралном смислу. Него тек када стојите поред још десетине грађана који су доживели исто ви схватате да се нашим удруживањем открива да је оно што власти раде заправо систематски спроведено јер схватате да ви нисте једини и да сте једна тачка у мору људи над којима се врши систематско насиље, било од обавештајних служби, полиције, корпорације или кога већ. Јако је битно да су људи заједно ту.

Ко год да то ради има мрежу људи која подразумева организацију да би се таргетирало шездесетак или више појединачних активиста, да би се разоткрили њихови животи, лични страхови продубили и да би се радило на њиховом психолошком сламању у тренутку када је већ стање у друштву напето и то изузетно. Вероватно ни те службе нису довољно обучене па да то ураде на неком масовнијем нивоу и то ми је исто дало наде јер знам да су смотани и да поред нас пар не би могли да се ни суоче са већим бројем грађана који се све више укључује у ово и мислим да је ту и простор да овај покрет за заштиту Србије, назовимо га правим именом, заиста и успе.

Претње су данима наставиле да стижу. Да ли су надлежни предузели неке кораке да се осећате сигурније и заштићеније?

– Било је још петнаестак порука након иницијалне. Занимљиво је да су поново почеле да ми стижу оног дана када је Рио Тинто објавио свој, благо речено, језив одговор мени у Данасу. Тог дана су ми стигле још две претње, а Рио Тинто се није дистанцирао од порука него је мене осудио у том тексту. Тотално лудило. У том тексту су рекли да сам ја тврдио да су они мени лично претили (запослени у Рио Тинту), што није било тачно, и само бих додао контекста ради да нису ни адресирали мој научни текст, а рекли су да ширим дезинформације против њих, да су и њихови запослени примали претње.

Ја ником од њихових запослених нисам слао претње нити сам изнео иједну дезинформацију, а само сам навео да се у порукама помиње њихово име и замолио да то осуде. Углавном, после њиховог одговора стиже још једна офанзива порука, потом су почели да раде на томе да се повуче текст Драгане Ђорђевић и других научника из научних публикација и мени је тада постало јасно да неко или нешто покушава да уклони научнике из ове приче и сваки привид објективности. Пар дана после тога, Вучић долази са причом да научници треба да се укључе у пројекат, у та нека тела и да као дискустују објективно.

Моје питање је каква је то објективност, када једну деценију компанија улаже паре у Србију, купила је већ земљишта, влада је стала уз пројекат, заједно са владом Немачке и онда треба нас пар научника да дође и да дебатује да ли је пројекат потребан, а пројекат је већ ту? Па то је као када бисте ви саградили зграду у дворишту неког комшије па га онда звали да попричате да ли зграду треба градити и ако он каже не, ви кажете па ок, хвала на мишљењу сада смо имали дебату и ето. Зато ја не планирам никада у животу да учествујем у таквом неком телу, јер знам да је та дебата ограничена њиховом силом и да ниједан аргумент ту не може променити ништа. А моје аргументе су хтели да реше претњама смрћу и још увек нисам добио научни демант на текст, па ми и то доста говори о томе шта планирају са непослушним научницима.

Осећате ли да сте у сигурним рукама сада, када сте случај пријавили надлежним институцијама?

– Све сам јављао полицији, али ево ни три недеље од почетка и ескалације није се ништа десило. Случај је зато такође пријављен и специјалном известиоцу Уједињених Нација од стране организације “Еартх Тхриве” пре неколико дана и добили смо потврду да су прихватили случај, тако да ће бити и међународна истрага, ако наша полиција закаже.

После свега сам доста променио мишљење о неким стварима. Шта је зелена транзиција ако ћемо убијати људе да бисмо је имали? Која је улога наших државних органа и постоји ли њихова улога у колонизацији Србије? То ми се све вртело кроз главу након ових претњи и постао сам свестан наше изложености ризику. И ја мислим да је то добра ствар, отрежњујућа за нас као друштво јер нас тера да заузмемо стране. Рецимо, ја мислим да не постоји безбедност осим она коју сами створимо. После овога сам убеђен да безбедност није ствар служби, она је ствар народа и колико ћемо једни друге заштитити. Држава више не може да нас заштити. Она је јасно почела да функционише у заштиту страног капитала и корпорација. Мењају се закони, уводе се они који одговарају Рио Тинту, попут покушаја измена закона о експропријацији, и то није ново.

Ниједна служба безбедности нема тај капацитет да крене против целокупног народа јер би то било саомубиство. То не значи да неће покушати безуспешно и ево недавног примера: Рио Тинто у одговору мени и још једној колегиници која је за ваш лист писала (Милица Кочовић) је рекао да ширим дезинформације. Све је њима ширење дезинформације. Онда се појави овај фејк покрет “Копаћемо.цом” који за себе каже да раскринкава оне који шире дезинформације и почну да објављују слике активиста, све њихове личне детаље, црта им мету на челу. Држава то немо посматра и Вучић то не осуђује него стаје на страну компаније и позива на фејк дијалог, управо нас којима је прећено и то у пројекат који је већ уложио преко 2 милијарде евра у Србију.

Као филозоф, како гледате на овакав одговор када се изнесе лично мишљење и став?

– Ако ме питате као филозофа, људи воле да цитирају Хобса или Лока који говоре да је задатак државе да штити грађане, али је претпоставка код њих да грађани не могу заштитити себе и да су једни другима конкуренција, а ми то морамо пресећи. У основи таких концепција је страх – страх грађана једни од других, а ми треба управо да радимо на самооргаинзацији која подразумева да ја верујем другом човеку поред себе и да са њим изградим нешто од јавног значаја.

Зато бих цитирао можда Сартра који је у једном тренутку пред крај живота, када су га питали да ли му је нешто жао што је урадио или није урадио, напросто рекао: “жао ми је увек ствари у којима нисам био револуционаран”. Притом револуционаран овде не значи само неки тамо протести на улици, како то Вућић воли да карикира изразом “обојена револуција”, него утицај на то да се друштво измени тако да буде боље свима. То је први и оригинални смисао појма “револуција”, а само деца верују да је то оно када људи изађу са мотикама бесни на улицу. Права идеја промене се мора код нас вратити у јавни дијалог, а не да нам домет буде “скинућемо Вучића па лако ћемо после”.

Нећемо лако после јер нам је усађена идеологија конкуренције у главе и тога се морамо увек сетити јер смо чак и као грађани сада под претњом упућени једни на друге и мислим да ће и нама, као и Сартру, јел да, бити жао ако се будемо понашали као да смо немоћни да утичемо на промене у друштву. Ми заиста имамо ту снагу на масовном нивоу.