Вести
05. 04. 2024.
Таблоиди разарају дечју психу
Јесу ли нам тиражи, гледаност и кликови важнији не само од потраге за девојчицом, већ и од рођене деце?
Утицај непрофесионалног извештавања на психу малишана озбиљна је друштвена тема поводом које би новинарска и медијска удружења требало да предузму нешто.
Удружења, разуме се, не могу да цензуришу таблоиде. Не могу ни да их приморају да темпо објављивања осетљивих инфомрација подреде темпу полицијске истраге, као што је било случају убијене девојчице Данке Илић, али и у многим другим претходним трагичним случајевима.
Удружења могу да предузму акцију упозоравања јавности да је вашарско нагађање о судбини нестале деце у медијима не само недозвољено према слову Кодекса новинара Србије, већ и веома опасно по психу наших најмлађих.
Сазнао сам ове недеље, сасвим спонтано, за девојчицу која, због страха од отмице, спава са родитељима и има кошмаре у којима сања Данку Илић за коју је била чула да је отета. Друга још увек проверава јесу ли врата дома у ком живи закључана, јер су јој другари рекли да је девојчица, за којом се трагало, била продата.
Ово су само два примера из мог релативно блиског окружења, што врло извесно указује да сличних случајева дечје патње, настале због непрофесионалнохг извештавања о нестанку и смрти девојчице Данке Илић, има знатно више.
Јесу ли нам тиражи, гледаност и кликови заиста постали важнији не само од нестале и убијене деце, већ и од најрођененијих?
Питање је нажалост реторичко. Сви знамо да јесу, или се барем већина међу нама понаша као да јесте. То значи да је сама јавност све гладнија сензација и да, последично, постаје неми саучесник у тријумфу кликабилности, дакле зараде, над самим интересом јавности.
Наша јавност је тешко оболела од неке врсте штокхолмског синдрома спрам несавесних медија који су, са свих страна политичког спектра, окупирали јавни простор.
Овом приликом нећу наводити свима добро познате примере ширења непроверених информација, овога пута у случају убијене девојчице Данке Илић. Био би то чист плеоназам.
Толико смо избомбардовани бесмисленим изјавама, непровереним информацијама и бомбастичним изјавама, да тешко да међу нама постоји неко ко није прочитао или чуо да је девојчица Данка Илић “продата” и како је прстом, без иједног доказа, упирано у потпуно непознате људе, а нарочито девојчицине родитеље, посебно мајку која је у јавности отворено сумњичена само на основу гласина и непотпуних информација.
Да ли је ико помислио кроз какав пакао су пролазили људи када су, олако и без зрна доказа, јавно бли означавани као отмичари детета? И како је било полицајцима на терену, који су очигледно мукотрпно радили, да би им објаве непроверених информација угрожавале истрагу?
Олака објава “закључака” о истрази, док истрага још увек траје, притом без иједног доказа, јавност погађа на више начина, од којих је само један, притом вероватно најразорнији, овај који помињем: утицај на дечју психу.
Новинарска и медијска удружења треба да реагују овим поводом и предузму заједничку акцију на плану подизања свести у јавности о овом важном питању. Знам да таблоиди неће доживети катарзу после тога, али је наша дужност да макар симболично дамо знак било каквог живота друштва на ову тему.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.