Вести

04. 04. 2024.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Безбедни новинари

Онда су кренули на покојнике

Има једна новинарка у Инђији, зове се Верица Маринчић. Невероватно је шта јој раде. Још је невероватније како готово нико за то није кажњен. Најневероватније је, међутим, што она још увек ради свој посао.

Новинарка из Инђије, Верица Маринчић, почела је да ради на РТВ Инђији пре скоро четврт века и каже да је волела свој посао. Од 2006. године радила је на приватним телевизијама. Одавно је постала препознатљива новинарка у Инђији. По доласку Српске напредне странке на власт у њеном граду 2016. године, врло је брзо била принуђена или да пристане да учествује у пропагандном извештавању и учлани се у странку, или да напусти посао. Одабрала је ово друго и запослила се код пријатеља у трафици. Није дуго издржала без новинарства, па је почела да уз посао објављује понешто на интернету. Ситнице. Бахато паркирање, небезбедна вожња и такве ствари.

Нико није могао да претпостави шта ће јој се због тога десити. Од невероватно диспропорционалног злостављања које је доживела од људи који су се нашли у њеним извештајима, било је невероватније само како је локална полиција у неким од тих случајева окретала главу у страну. Верицу, међутим, није паметно чачкати. Није од оних који се повуку. Тако је радила све више, њене приче су постајале све важније грађанима Инђије, њено новинарство све озбиљније, престала је да ради у трафици и бацила се на свој прави посао. Општинске власти су реаговале агресивно и тако што настоје да је потпуно искључе из својих послова. Злостављање се, на жалост, умножило и постало озбиљније, чак невероватно. Тако смо стигли и до чувеног, виралног снимка од пре само месец дана, у којем Верицу из градске куће у Инђији физички избацује портир, да би је спречио да извештава са седнице Скупштине општине. Новинарку. Са јавног догађаја локалне самоуправе. Избацује. Портир. Нема друге речи: невероватно.

Испод површине вести о Верици, живи жена која само настоји да ради свој посао. Иако је листа грозних ствари које су јој људи приредили због њеног посла предуга и одвратна, још увек је помало у неверици на шта су ти људи све спремни. У шта су јој неки њени суграђани, на челу са властима претворили живот, такође се не види сасвим из вести. Не види се ни зашто она и даље ради свој посао, зашто је уопште почела тиме да се бави и како се данас осећа.

Како си постала новинарка?

Када сам била девојчица, мислила сам да су у радију мали људи који стално нешто причају. Онда ме је неко повео у Радио Инђију да видим како то тамо изгледа. Људи ужурбано куцају на писаћим машинама, трче, све узаврело и што је најважније – видела сам да у радију не живе мали људи. Зато сам се, вероватно, две хиљадите године прешалтовала на ту причу, а до тада сам студирала педагогију. Дошла сам на Радио Инђију, која је била ослобођена после промена. Ми, млађа посада са овим старијима смо почели да креирамо програм који је био сјајан. То тада није било толико небезбедно, нису се толико љутили ови на власти. Иако је то био мали локални радио који се бавио само локалним темама, имали смо едукације – АНЕМ је ту предњачио, после и ИРЕX, а када је отворена и телевизија Мома Мартиновић са РТС-а нам је био један од тренера за телевизијско извештавање. Имали смо континуирану едукацију и просто смо ишли у правом правцу. Касније сам почела да радим за приватне телевизије. Онда је то са односом власти према нама почело да иде на горе, ни не сећам се када и како.

Да ли је било разлике између ове власти и претходних?

Ова власт је била агресивна чим се појавила на сцени. Још пре него што су дошли на власт, у кампањи, тражили су да објављујемо њихове изјаве интегрално, иако су причали по пола сата. Тражила сам једном од њих да скрати причу о томе како ће да реше проблем воде у Војводини и они су звали уредницу да кажу како сам била дрска и безобразна и да то тако не може. Тада сам већ видела да неће бити лако с њима.

А када су дошли на власт?

Неке догађаје сам чак и потиснула. Не сећам се тачно, на пример, да ли сам дала отказ на Радио Инђији, или сам отпуштена, зато што нисам пристала на неке услове под којим бих могла да наставим ту да радим. Видела сам да ће редакција имати проблема са финансирањем ако ја, која нисам „ишла под капу“, останем, а то ми наравно није био циљ. Осим тога, ја не морам да будем члан ничега. Наравно да новинар може да има став, политички и сваки други, али то не треба да износи јавно, пошто то онда више није извештавање, него навијање.

Како се то догодило, твој одлазак са Радио Инђије?

Требало је да све остане исто, сви новинари и уредници, само да се ја приклоним Српској напредној странци. Послали су ме одмах три недеље на годишњи, мајка ми је била јако болесна и рекла сам уредништву: „Ви знате да мени новац треба. Уопште није проблем што ћу добити отказ, ја могу да радим негде друго, само ми кажите сад док још имам нека примања, да се снађем“. Ту су ме мало више слагали, али сам ја отишла директно код председника општине и питала га: „На шта ово личи и шта ово треба да значи“, и добила одговор да је просто „таква ситуација“ и да немам ту сад неког великог избора. Рекла сам му: „Ви знате мој став, ја нећу ни са ким, па ни са вама, довиђења пријатно“. То је испало „довиђења“ и мом послу у редакцији, и новинарству, за неко време. Нико није хтео да ме запосли, а ни ја нисам хтела да се покорим правилима за која сматрам и знам да нису добра. То није био тренутак у којем сам ја могла часно да се бавим новинарством.

Шта си онда радила?

Отишла сам да радим код свог пријатеља у продавницу. Каже: „Јел’ могуће да ћеш ти сад да седиш у трафици близу билборда где си „висила“ као новинар, а сада продајеш цигаре и новине“? Мени то уопште није проблем. У крајњем случају ћу бити у току. Тако и јесте, ту увек има људи, они ме препознају и имају нешто да кажу и проток информација је заиста велики. Касније сам са пријатељицом, која се бавила грађанским новинарством, покушала да волонтирам на њеном порталу. Одмах су кренули проблеми.

Какви проблеми?

Локална власт је мислила да ме се решила и тај портал су доживели као прст у оку. Први већи проблем је био са неким младићем који се нашао на снимку како пролеће кроз раскрсницу на црвено светло. Ја сам то објавила, пошто стварно имамо овде велики проблем са саобраћајем и сматрала сам да је то било у јавном интересу. Тај младић ме је онда пресрео једном када сам се враћала са посла. Са мном је био и колега новинар, мој комшија. Младић ми је из аута псовао мајку, викао да зна где живим, да „ћемо ми то решити“. Позвала сам полицију, дошла је патрола и ја сам им испричала шта се догодило. Одемо у полицију да дам изјаву. Немају дактилографа. А нису баш вични ни куцању. Седнем ја да им то откуцам, али они немају ни тонер ни папир, а мора да се одштампа. Мој пријатељ који је ишао са мном игром случаја има продавницу за компјутере и донесе он папир и тонер. Онда они схвате да је куцано на једном компјутеру, а да је други повезан са штампачем, а компјутери нису умрежени. Кажем: „ОК, имам ја УСБ“, али они кажу – то не може, мора да буде полицијски. Завршимо ми ту изјаву коначно, одштампамо, потпишем, али они за нама: „Станите, понесите овај тонер и папир“. Другар каже: „Нема проблема, нека вам остане“, немају људи чиме да раде. Али, за то мора да се направи некакав уговор о донацији, не може то тако… У истрази је, међутим, мој колега новинар и комшија, као сведок, изјавио да то уопште није било толико страшно и да то ја преувеличавам. Тако се та прича и завршила, пошто тај младић има јаке родитеље и фамилију. Није ми више правио никакве проблеме, али то сазнање да мој колега и комшија сматра да то није било… Поштовала сам га и радили смо неко време заједно и сматрала сам да он то можда боље види од мене, да сам можда ја стварно мало претерала са страхом. Мало сам му и замерила, али сам мислила: „Добро, не могу баш сад са целим светом да се замерам“.

Следећи проблем је, такође, потекао од „проблема у саобраћају“?

Из дана у дан, на раскрсници код блока зграда, један човек се паркирао непрописно у раскрсницу. Знала сам и ко је и шта је, сликала сам и објавила, питајући да ли ће неко нешто да уради, јер ће неко да изгуби главу. Код нас се, рецимо, десило да је човек погинуо тако што га је ударио ауто у пешачкој зони. Систем бахате вожње и понашања се тако наставља. Почео је онда у коментарима, па онда и у порукама да прети, али се стишао пошто смо га питали: „Не разумемо, зашто претите“. Све док се нисам нашла у кафићу у којем је био и он. Прво је покушао да ме полије чашом воде, али није добацио. Само сам га погледала и кренула кући. Кренуо је за мном, мотором, чопером, једносмерном улицом у супротном смеру. Пројурио је поред мене тако да ме је ударио ретровизором у раме и скренуо ка мојој кући. На сред пута је стао, окренуо се ка мени, нациљао и стао да турира. Видим да ме циља. У стресним ситуацијама сам прибрана, тек касније мој мозак пали те лампице страха, а и ситуација је таква – ако он пусти кочнице, ја сам готова, нема сад ту шта, морам да се суочим са тим. Стала сам и мислим се: „Ајд’ да видим колико си ти сад у својој намери озбиљан“. И он крене, ја сад већ од страха више ни не могу да се померим и мислим се: „Што ми је све ово требало“. Дошао је толико близу да су нам се погледи срели и само је направио онај „зиг-заг“ и отишао.

Ти си то онда пријавила полицији?

Ја сам стајала ту после тога, не знам колико дуго. Од страха. Онда кажем себи: „ОК, то је то“. А онда одем у полицију и пријавим. Пријавила сам то на пријавници – знам ко је то био, када се десило, шта се десило, где има камера, све сам ја то њима навела. Они кажу: „Сад ће доћи патрола, па ћете ви то све њима испричати“. Испричала сам патроли све и они су мени рекли да ја лепо идем кући. Ја одем и позовем Радета Ђурића, правника који је тада радио у фондацији Славко Ћурувија и кажем му шта се догодило, а он ми каже да се вратим у полицију и инсистирам да ми узму изјаву. Одем код те патроле, кажем им да хоћу да узму изјаву, а они: „Ма дај, јесте он мало овако на своју руку, али не би он тебе повредио, таман посла, можда се ти њему свиђаш“. Ја им кажем: „Знате како, ако ја тако будем показивала своју љубав, било би боље да ме не тражите после да ме питате зашто сам се толико заљубила. На шта то личи“? Ту су ме опет испратили, али ни они ни ја нисмо знали да је полицајац на пријавници унео у билтен полиције да сам била и шта сам пријавила. Тако се у билтену полиције нашао извештај са пријавнице, али не и извештај патроле. Тако је и Раде имао основ да реагује што нису узели изјаву. На крају су утврдили прегледом снимака са њихових камера да сам два пута била у полицији, да сам боравила петнаест минута објашњавајући нешто патроли. Тек тада су ме позвали да дам изјаву. Међутим, проблем са тим човеком (застрашивање) је трајао добрих годину дана. Стајао је колима испред моје куће, где год да пођем он је био иза мене, трубио, вриштао на мене из кола, шкрипио гумама око мене, долазио код мене на посао да као купи чоколадицу, па се паркира испред и бечи се на мене, шета около, увече пролази више пута туда, опет свира… Сваки пут сам ја, наравно, звала полицију и пријављвала. Била сам јако досадна. Мора да им то није пријало, али је мени значило да они све то знају не би ли некакав континуитет тога што он ради у неком тренутку некоме упалио неку лампицу, па или ће мене казнити што нон-стоп пријављујем, или ће њега питати: „Добро, бре, шта није у реду с тобом“? Дошли смо и до суда и на крају сам, по суду, ја била у криву. Он је миљеник власти, имао је бројне бенефиције и био позиван на те њихове скупове, тако да ја, искрено, нисам ни очекивала да ћу ја доћи до правде, али сам на том примеру научила како да се у будуће односим према таквим ситуацијама. Научила сам и да ја не преувеличавам ниша у вези са тим догађајима, да сам у праву. Просто је тих ситнијих и крупнијих претњи и притисака толико да вас навикну на то, да вам то постане нормална ситуација и ја онда ни сама не знам шта је ту сад моја параноја, а шта се стварно дешава. Одлучила сам да све пријавим, па нека неко други одлучи.

Како си се осећала док је трајало то застрашивање?

Прво сам се јако бојала, али сам се више бојала за мог оца, који јако воли да шета. Увече, када каже да иде у шетњу, ја бих се одузела од страха. Знам с ким имам проблем и шта је у стању да уради. Јер тај исти који је мене уходио, има јако дебео досије. Од тог силног страха, који нисам хтела да покажем, јер се они тиме хране, моја другарица и ја смо кришом пратиле тату. Он човек шета, а ми се сакривамо за њим. Звала сам га преко дана с посла, а он је старији човек, баш га брига, не јави се на телефон, ја анимирам целу улицу да оде неко да види да ли је добро. Мој брат је радио у Београду, па ја измишљам неке будалаштине само да га позовем, да му чујем глас, да знам да је добро. То би ме умирило мало када сам на послу, или имам друге обавезе. Сада, када о томе причам са терапеуткињом, мени је то смешно. За себе сам мислила, а и сада мислим, да сам сигурна, да знам и да побегнем, и да се потучем, и да се свађам и да се браним. У крајњем случају, ту ситуацију сам изазвала ја, својим радом. Не бих поднела да моја породица испашта у било ком смислу зато што неко мисли да сам тако рањива. Онда су кренули на покојнике.

Покојнике?

СНС је имао неки пројекат који је произвео Фејсбук страницу „Јавност Инђије“. Када је моја мајка умрла, они су окачили њену умрлицу и написали: „Верица Маринчић је коначно сироче“. То су лајковали и неки од мојих пријатеља. Нисам могла да верујем. Рекла сам тим „пријатељима“, када бих их срела: „Ако те то весели“… Правдали су се да нису читали текст, да су лајковали само умрлицу. Не знам. Јако сам се тада изнервирала. Знам ко је водио ту страницу и то ми је додатно подигло притисак. Побеснела сам, изгубила сам контролу. Да ме један пријатељ тада није задржао, не знам шта бих урадила. Од стреса и беса ми је кренула крв на нос. Жалила сам се директору комуланог предузећа и рекла му да ја не могу да држим гарду на гробу моје мајке, као другу Титу, али три пута су по њему шврљали ауто-лаком… Извини што плачем… Кидали клупе… Три пута. За пола године. Ја не знам ко је то урадио. Али је то најнижи облик насиља који сам доживела.

То је невероватан стрес. Како си то прегурала уопште?

Све је то, наравно, оставило последице. Али је и изазвало инат. Баш зато што су толико упрли и што нема шта нису искористили да покушају да ме зауставе, ја ћу да наставим. Само не знам у чему то хоће да ме зауставе. Ја нисам открила ни једну велику малверзацију, или да су то приче о неком криминалу… Не. О њима човек и кад би хтео да напише неку велику причу, не би могао. Нашао би само да хоће да се наједу на наш рачун, да путују, да воде некакве жене са собом. Не знам шта им то тачно толико смета. Ако је то што нисам хтела да се покорим, онда је ту посреди неспоразум – мислила сам да је то био избор, нисам знала да је било морање. Или је разлог то што сам ја толико упорна, па на седницу скупштине, иако ме нису позвали, јер ме нигде не зову – дођем. Зато што сматрам да је то моја кућа и да се нису ту окупили око не знам ни ја чега, него око јавног интереса. А ја се тиме бавим.

То није био последњи случај претњи. Био је и онај везан за припитог свештеника који је сео на под у Лидлу и тражио да му не наплате робу, док га полиција није изнела?

Дошли су верници код мене у продавницу и исповедили се. И дали ми снимке. Ја сам размишљала два-три дана шта ја сад са тим снимцима да урадим, а да не повредим ни цркву ни веру. Није била идеја да ја ниподаштавам цркву и вернике, али јесте да се покаже какав је однос тих људи који треба да дају пример другима, према животу и другим људима. Још ми је двоје колега рекло: „Хајде, пусти то, али – објавила сам снимак. Уопште нисам очекивала да ће то да обиђе планету и има толики одјек. Иако је изостала критика верника коју сам очекивала, један човек је имао потребу да ми стави до знања да се не слаже, али тако што ми је претио. Написао је и да зна где живим. Пријавила сам то и њега су нашли. Испоставило се да је он пријатељ са тим свештеником и да је реаговао у љутњи, не пазећи много шта пише. То се на Суду за високо технолошки криминал где је он то све признао и добио годину дана затвора, три месеца условно. То је једини од случајева које сам пријавила који се завршио некаквом пресудом. Показало се, међутим, и да он нема „залеђину“, иза њега није стао цео систем и тако је само он кажњен од свих људи који су ми претили или ме застрашивали. Мој лични утисак је да је то урађено како би могли да кажу: „Ето, нешто смо урадили“.

Како Општина сарађује са вашим веб сајтом?

Нас уопште не позивају на било какве догађаје у Општини. Не одговарају ни на каква питања. Ретко ко комуницира са нама. Тако да је нама истраживачко новинарство да сазнамо када ће бити заседање скупштине и које ће бити тачке дневног реда, да можемо да се припремимо. Тако сада и пре одборника знамо када ће бити седнице Већа и Скупштине и то им јако иде на живце. Јуче смо пре скупштине најавили седницу већа и дневни ред. Пошто нема преноса тих заседања, ја онда са лица места јављам вести колеги који седи у редакцији и објављујемо то малтене као блог. Сматрамо да грађани треба да знају шта се дешава, какве су одлуке и где се троши новац. То њих страшно нервира, али не знам зашто, кад све то треба да буде транспарентно. А није. Буџет није био транспарентан неколико пута, Државна ревизорска институција их је неколико пута опомињала да буџет мора да буде јаван и да морају да објаве водич кроз буџет за грађане. На крају смо толико писали о томе да су направили тај водич.

То је ипак мала победа?

Истерали смо неке наше приче. Мештани Крчедина два месеца нису имали воду на педесет степени. Село нема воду, а нису им ни цистерну дотерали. Та два месеца сам ја писала, причала, ишла на седнице и питала одборнике да ли ће ико устати да каже да ти људи немају воду. Нисмо ми наравно само писали како они ето, немају воду. Писали смо људске приче, да су жедни, да су им деца жедна, да не могу да се окупају, да залију баште, напоје стоку. Поцркале су им и веш машине и други апарати. Док се председник општине није изнервирао и рекао да су Крчединци хладили лубенице и да зато немају воду. Ту су Крчединци одлепили и направили протесте. На крају смо они и ми некако, како се то каже, „анимирали надлежне“ да људи добију бунар и нормално водоснабдевање. Нису тражили ништа што није нормално, људи желе воду. Нису знали ни како да се обештете за те апарате што су изгубили, па смо ми писали о њиховим правима, како да туже, као потрошачи.

Још једна победа.

Постигли смо тих неколико малих победа које су биле реалне. Били смо продужена рука грађана који су почели да нам верују и да верују да ће уз нашу помоћ можда неке своје проблеме некако усути у уши тим људима који су одговорни и надлежни да им их реше. Ја мислим да то њих сада највише нервира – они нас виде као некога ко таласа и анимира људе, грађанима каже шта су њихова права. Инђија је то имала почетком две хиљадитих као систем који је сјајно функционисао. Променом власти дошло је до тога да грађани уопште нису битни и да уопште немају прилике и начина да поставе питање о ономе што је њима важно. То су теме нашег писања и ја не знам како то може некоме толико да смета да се физички већ крећу обрачунавати. Ја не знам, па нисам дете, не могу ме тући да ућутим, побогу.

Вирални видео како те избацују из Општине је заправо врло мучан. Како Општина објашњава зашто ти не можеш да извештаваш са седница? 

Осећало се да ће се нешто овако, као што је избацивање из зграде Општине, десити. Било је питање времена када ће они мене као Шешеља изнети из те скупштинске сале или са неког догађаја. Ишла сам код њих, молила и тражила да нас ставе на мејлинг листу, у вајбер групу, било шта, али никада нису. Онда сам хтела једне године да закачим захтев да комуницирају са нама на јелку на главном тргу и ону у Градској кући. Писала сам и звала и Министарство културе и информисања и рекли су ми да локална самоуправа нема обавезу да ме обавештава о свом раду. Избацили су ме зато што, наводно, немам акредитацију, али се за то нико ни не акредитује, не постоји формулар, ни начин да се акредитујеш за седнице Скупштине. Питала сам председника: „Хоћете ли, молим вас, да ми објасните на који начин могу да се акредитујем“, и он је рекао да не зна. Онда сам питала: „Да ли можете да употребите ваш утицај и функцију да члановима вашег кабинета који сада овде стоје кажете да ме ставе на мејлинг листу“? А он је рекао: „Ти, Верице, никад ништа лепо ниси написала о мени“. Ја сам му рекла: „Ви не можете да утичете на моју уређивачку политику, кад нешто лепо урадите ја ћу написати, али нисам имала прилике до сада“. Он каже: „Како мислиш да не могу да утичем на уређивачку политику“? Ја сам рекла: „Тако лепо, не можете, али можете да утичете на ваше људе да ме ставе на мејлинг листу“. Рекао је још само: „Ја то не знам, па могу и ја некад нешто да не знам“. После тога је долазио Вучић, нисмо имали акредитације, па нисам ишла пошто не знам шта би ми урадили да се тамо појавим.

Можда те виде као политичког противника?

Прошле године сам радила причу о томе како су католичкој цркви у центру Инђије наложили у једном тренутку да ограде жупни дом пошто је фасада већ јако оштећена, то је јако стара зграда. Они су то оградили, а после им је општина испоставила рачун од укупно двадесет две хиљада евра за заузеће јавне површине, много више него што то наплаћују кафићима. Инспекција ми је рекла да су добили налог од општине да се то тако реши и ја сам тако стигла до неких челника католичке цркве у Банату, а они су ми рекли да им је председник општине рекао да има списак богатих Хрвата који могу да помогну цркви. Питала сам их; „Како то мислите списак“? Не разумем зашто би ико имао списак припадника било које националности и податке о њиховом економском статусу. Када чујем за списак који потиче од радикала, мене то не води ни на шта нормално. На крају су у Општини имали причу да је то све – изрежирано: „Ти Верице кад долазиш, знамо шта ће да се деси“. Кажем им: „Јесте, свако јутро долазе са Н1, онда ја извадим куглу, погледам шта би евентуално могло да се деси и онда са новинарима Н1 вежбам снимање најбољих кадрова“.

Како ти се чини да ће се ситуација са твојом безбедношћу даље развијати?

Најгоре је што је то што се десило са мном кренуло као пожар да се шири по Војводини. Ово што се догађа Динку Грухоњићу ја не могу да разумем, уопште. И имам утисак да ће све постати много горе и страх ме је тога. Не због мене, ја не мислим о себи као о некој великој жртви, ја сам се са тим саживела и помирила. У крајњем случају, имам могућност и да одустанем од свега. Али ја нећу. Они покушавају да зачепе уста свима, али је то сада на таквом нивоу да ми када хоћемо да сазнамо ко и зашто нема воду у Инђији, нас они сматрају државним непријатељима: „Ко си бре ти да питаш ко нема воду“? Шта те брига? Нема воде и готово, кад дође – дође“.  А то је једна тако нормална информација. Ја се бојим да ће неко од новинара главом платити. Опет.

У свему овоме ми се чини да си помало усамљена?

Колеге из Инђије ћуте и гледају у под јер они не желе да живе као ја и негде можда и могу да их разумем, јер зашто би неко рекао: „Не избацујте Верку“ и направио себи пакао од живота и не добио средства за финансирање и живот. Не оправдавам, али разумем. Али, кад год ми се дешавало то што сам пријављивала, сва удружења, Веран Матић, Фондација Славко Ћурувија, сви су се огласили, нашли ми се или дошли овде, у Инђију. Цела та јавност, ти новинари, колеге из целе Србије, сви су нудили помоћ, телефон ми је звонио по цео дан. Реаговале су и организације из Европе, светске асоцијације, подигла се велика прашина. И онда је лакше. Ја стварно мислим да имам војску иза себе, зато што су колеге из већих редакција ту да се сви подигну. Мислим да је јавност у ствари највећа заштита.

Какви су ти планови?

Кад год хоћу да пријавим неку претњу питају ме да ли имам снимак. Кад им однесем аудио или видео запис, кажу да сам све изрежирала. Праве будалу од мене, да би ме председник питао: „Како, Верице, стално вас? Како неког другог новинара у Инђији не нападну“? Па не знам. У сваком случају, већ неко време настоје да ме представе као луду, инцидентну особу. Али добро, хајде, и тога ћемо се играти. Сад баш имам вољу, у стању сам до последњег атома снаге да се борим за свој посао, јер ово није нормално. Ово није нормалан однос према грађанима. Ми смо ваш народ, ја знам да можете да доведете нови народ из Босне, али ми овде живимо, ја нећу да одем. Или ћемо да разговарамо или, ОК, ако треба да се тучемо – ја сам ту.