Вести

04. 04. 2024.

Аутор: Андрија Ивановић Извор: telegraf.rs

Ники Ашер за Телеграф Науку: Технологија није ни добра ни лоша, све зависи од тога како је користимо

Допуштамо великим технолошким компанијама да се превише питају, и у смислу што држе новинске редакције заробљене у њиховој технологији и алгоритмима, али и у смислу закона у САД.

Не контролишемо на прави начин моћ Гугла, Амазона, Фејсбука, Епла, каже ванредна професорка комуникационих студија на Универзитету у Сан Дијегу.

Технологија ни медијима, ни у нашим животима није ни суштински добра, ни суштински лоша, све зависи од тога како је користимо. Потребно је само да правилно схватимо како се машине адаптирају на нас, а како ми на њих, рекла је у интервјуу за Телеграф Науку Ники Ашер (Никки Усхер), ванредна професорка комуникационих студија на Универзитету у Сан Дијегу.

Током посете редакцији Телеграфа, у организацији Амбасаде САД у Београду и у оквиру програма „Медијска писменост и дезинформације“, др Ашер је одржала предавање о „Медијским трендовима у САД/Употреби АИ у новинарству“.

Након тога разговарали смо са њом о стању у медијима у Америци и свету, утицају технологије на новинарство, саветима за српске медије… Цео разговор може се погледати у видеу.

Када је реч о медијима, живимо у веома занимљивим временима. У последњих 30, 40 година све се променило - имали смо људе са писаћим машинама, за истраживање је морало да се иде у библиотеку или архиву, а сада је за све довољан телефон. Како је ова промена технологије утицала на квалитет медија?

- О боже, то је тако велико питање. Мислим да ми је за то потребан живот истраживања или бар семестар. Али мислим да је највећа промена демократизација информација, то што сви имају приступ информацијама, а и свако има могућност да ствара садржај. Има много више садржаја и много више буке. Мислим да је то једна ствар, само количина садржаја доступна свакодневно. Људи увек кажу да информације стварају добру јавну сферу, а што је више информација оне најбоље стижу до врха. Мислим да не функционише тако, што је проблем. Рекла бих да је друга најбоља ствар то како се повезујемо са тим технологијама. И мислим да су ове технологије постале велики део наше свакодневице и живота. Увек су са нама, део су наших тела. Ако немам телефон у џепу, имам осећај да ми нешто недостаје. Тако, на многе начине, све више постајемо машине, зар не? Чак и кад шетамо шумом, пратимо наше кораке. Машине су са нама, адаптирају се на нас и ми се адаптирамо на њих, мислим да су то две велике ствари.

Како је то утицало на квалитет медија?

 - Квалитет медија? Да. Мислим, зависи од тога шта подразумевате под квалитетом медија јер различити људи имају имају различите укусе. Није да намеравам да избегнем питање, али мислим да ако се мисли на стриминг садржај, на телевизију, способност да се таргетира одређена публика преко стриминг платформи преко услуге засноване на претплати, пре 20-30 година ХБО је био једина компанија која је то радила. И ако знате неког ко је имао ХБО и идете код њих да преспавате, сећам се као дете, били смо: „О боже, та особа има ХБО, гледаћемо нешто сјајно вечерас“. А сада имамо стриминг ратове и то је омогућило неки невероватан садржај, ми смо, мислим при његовом крају, али у златном добу телевизије. Мислим, имали смо још једно. Има тако прелепог садржаја због различитих економских мотивација, да је све то на врхунцу. Постоји експлозија изузетне драме. И мислим да је визуализација веома лепа. Неколико пута сам писала уметницима и питала их: Хеј, могу ли да купим то? Без обзира да ли је обична илустрација или нека дигитална уметност. Они су одговарали: Не. То само живи у вестима и онда остаје закопано на интернету. Мислим да је то, на неки начин, врхунац. Постоји и седам хиљада милијарди смећа разбацаног на све стране. Свуда остављамо трагове мрвица које су бесмислене, али можда је то само човечанство. То би било исто и са информацијама, па не знам. Мислим, постоји много лоших ствари, али постоје и неке изузетне ствари. Да ли због тога звучим као оптимиста?

Да, звучите оптимистично. И то је добар увод за следеће питање. Има толико много нових алата за новинаре, од интернета до вештачке интелигенције. Да ли мислите да су они опасни, као што неки мисле, или мислите да су одлични за извештавање о догађајима, као што други верују? 

- Мислим да ћу мало да променим одговор то јер не волим да мислим о технологији као о нечем што је суштински добро или суштински лоше. Све је у томе како одлучимо да користимо технологију. И радим доста на томе кад радим са студентима да их убедим да престану да криве телефоне за своју зависност и размисле о томе зашто имају телефоне. Да, то је твој новчаник, твоја кредитна картица је на телефону. Ако не понесеш телефон, не можеш да платиш кафу. Размишљање о преузимању наратива је велики део моје мисије као едукатора. Зато не мислим да је технологија добра или лоша, већ да је потребно да правилно схватимо то како смо се адаптирали на ове алате у нашим животима. Исто важи и за новинарство и за свакодневни живот.

Између нових технологија и поларизације друштва у САД, на пример, и дезинформација, шта су највећи проблеми медија у САД?

- Мислим да медији у САД нису монолитни, па зависи од тога који се део медија гледа. Мислим да је највећи проблем што је продаја помоћу адвертајзинга, када су новинске организације продавале простор оглашивачима, нешто на шта више нема монопола. Модел новинарства заснован на огласима је доживео колапс у дигиталу, а навике људи када је реч о телевизији потпуно су се промениле. Више људи не седе да гледају ТВ. Многи су раскрстили са кабловском. Сви ти начини на које су медији зарађивали су нестали, пуф. Мислим да је то највећи изазов. Мислим да је начин на који размишљамо да ако имамо боље информације, људи се боље слажу, више говоре истину… А дезинфомације су само један елемент много већих ствари у животу. Зашто људи трагају за теоријама завере? Јер имају веома мало поверења у владу. Јер се осећају као да немају контролу над својим животима. Јер осећају потребу за алтернативним објашњењима. Јер је свет страшно место и мисле да им економска перспектива није добра. Постоји 30 других разлога, осим информација, због којих дезинфомације делују. Има ли то смисла?

У Србији, као и остатку света, сви прате америчке председничке изборе. Како су се медији променили током последња три или четири изборна циклуса?

- Да ли желите мој џангризави, џангризави, џангризави одговор?

Џангризави одговор је добар одговор.

- Толико сам џангризава. Толико сам изнервирана. Нису се променили. Мислим да је у основи технологија коју користимо остала иста. Публика је остала иста. Можда постоји мало софистицираније таргетирање публике, али начин на који постављамо питања, на који уоквирујемо приче није. Примера ради, чим је објављено да ће се Бајден и Трамп суочити један с другим, сви су рекли: реванш, реванш, реванш. Претварање приче о изборима у сукоб двојице људи, а не супротстављених политика које имају утицај на наше свакодневне животе, веома је проблематично. Мислим да нисмо научили како да добро покривамо популизам, јер покушавамо да ту увучемо балансираност, а популизам није балансиран. Осим тога, имамо гомилу елите која покрива људе који мрзе елите или су елита, али је то део њихове кампање. Мислим да као новинари још нисмо стварно схватили како треба да извештавамо о либералној политици, како да извештавамо о лошим глумцима а да им не повећавамо популарност. А то је фрустрирајуће. То траје већ 12 година. О боже, 12 година. Мислим да ту нема добрих лекција јер ништа нисмо научили.

Колико има последица тога што су политичари престали да користе традиционалне медије и почели да комуницирају са својим гласачима на друштвеним мрежама, попут Доналда Трампа са Твитером и Истином? Колико је то променило комуникацију између гласача и председничких кандидата?

- Мислим да је то променило много тога јер сада постоји директни канал од председника ка народу, без чувара између. Али мислим да ми претпостављамо да су људи много више политички ангажовани него што то у стварности јесу. Већина људи није много укључена у политику. Зависи ко су ти људи? Страначки лојалисти ће обраћати пажњу на садржај без обзира на све. Политичари су вероватно у стању да боље артикулишу шта желе да кажу ком гласачу. Али мислим да је промена превише, политичари више немају контролоре. Много пута контролори нису обављали своје софистицирано критичко покривање догађаја како треба. Питање је зашто би политичарима и даље били потребни медији. Мислим да је то интересантно, а ово говорим као појединац, а не представник владе САД, јер сам овде гост, Џо Бајден и сваки председник у последњих неколико администрација одржали су све мање и мање конференција за медије. Бајден је одржао најмање, Трамп је одржао мање од Обаме, а већи он их је имао мало. Проблем је што сви желе једнаку шансу да поставе председнику питање. Али све ове председничке администрације су окренуте тражењу пријатељске публике међу групама којима се обраћају. Уместо интервјуа који је даван пред Супербоул, који је давао сваки председник, сада се ради ТикТок интервју или нешто слично. Бирање циљане публике је права промена, чини ми се.

Не знам колико знате о српском новинарству. Били смо комунистичка земља осамдесетих, па смо имали турбулентне деведесете са екстремном поларизацијом владиних и опозиционих медија, па сада као и сви живимо у овом времену препуном информација. Шта би српски новинари могли да науче од америчких колега, а шта не би требало да копирају од њих?

- То је одлично питање. Оно на шта сам веома поносна, што наша земља ради добро је што, иако неко може да се не слаже с начином на који се то ради, ми имамо веома јаке, критичке медије и нико не може да се извуче тако што нешто каже, а да не буде испитиван због тога. Не преиспитују га увек обожаваоци, али га преиспитује опозиција. И постоји нешто веома специјално и чудно лепо у томе што се новинари осећају као да могу да поставе било које питање и да не размишљају да ли ће то угрозити њихове животе, барем не када је реч о влади или опозицији. Ако САД имају неку лекцију да поделе са светом, мислим да су то слободни медији. Загрцнем се због тога, то је прелепо. Мислим да је то наш најбољи извозни производ. Шта не би требало да радите? Мислим да ми допуштамо великим технолошким компанијама да се превише питају, и у смислу што држе новинске редакције заробљене у њиховој технологији и алгоритмима, али и у смислу закона у САД. Ми не контролишемо на прави начин моћ Гугла, Амазона, Фејсбука, Епла… А могли бисмо. Уместо да контролишемо нечији говор, а управо сам рекла да волим слободу говора, требало би да заштитимо приватност јер оне све боље таргетирају специфичну публику, веома специфичну. А потребан нам је простор да будемо ми сами. Не желим да константно будем мета реклама које су савршено усавршене баш за мене, које ме терају да нешто купим. Желим само да будем на интернету и гледам мачке. Мислим да технолошке компаније дају много новца политичарима. Праве веома добре журке за људе попут мене. Никад не идем на њих. Дошло је до неке врсте технолошког преузимања, размишљам до које мере се то може избећи. Дигитална Гугл њуз иницијатива звучи добро, али можда се тако само помаже Гуглу.

Мало другачије питање. Прошлог маја Србија је имала прву масовну пуцњаву у школи, а дан након тога још једну масовну пуцњаву, 19 људи је убијено у два дана и то је покренуло много питања о томе како извештавати о тим стварима. Дете је убило другу децу, тешко је одговорити на питања да ли објавити име убице и слику, да ли причати са родитељима жртава, починиоца? САД имају више искуства с тим. Шта бисте нам препоручили, како боље извештавати о томе?

- Мислим да када се деси нешто тако велико, то је као да је неко упалио штапин динамита и сви желе да буду први. Али треба бити опрезан. Сви ће сазнати да се догодила пуцњава и покушаји да се буде први подривају деликатност ситуације. Мислим да је главна ствар – никако не глорификовати оног ко је пуцао. Базирајте причу на болу, штети, проблемима пуцњаве, условима који су довели до тога да се она догоди. Моја лична ноћна мора је да, не дај боже, укључим вести и у њима сазнам да је моје дете упуцано. Или да је моје дете, не моје дете јер је оно добро, али дете некога кога знам у ствари ужасна, насилна особа. Морамо да будемо осетљиви, посебно са децом. Различите земље су веома занимљиве. Аустралија не објављује имена људи који су под криминалном истрагом. Мислим да то зависи и од културног апетита. Мислим да сами бирате шта има смисла. Добро је што можете да постављате стандарде за нешто што смо ми зезнули.

Теорије завера и дезинформације су свуда. Сајтови попут Qанона или Инфоwарс-а Алекса Џонса су популарни, чак и у Србији. Како ми као традиционални медији можемо да покушамо да се боримо против тог вида дезинформација. Наше искуство је да када, на пример, објавимо нешто што је Алекс Џоунс рекао и покажемо да је ово лаж, ово лаж, ово измишљотина… људи који му верују кажу: Не лаже он, ви лажете. Иако је и сам признавао да је лагао, иако је осуђен да због лажи плати милион и по долара, људи му верују. Како да се боримо против тога? Можемо ли да се боримо против тога?

- Мислим да треба да се бирају битке. Да ли су вам ти људи икад веровали? Можда. Можда не. Можда су већ радикализовани. Постоје људи које никад неће вратити на своју страну. Мислим да је то тешка лекција и за политичке партије и за новинаре. Изгубили сте ту публику. Отишли су негде другде, зашто се борити за њих?

Зато што могу да буду опасни. То је проблем са таквим људима, могу да почине ужасне ствари. - Не слушају вас. Када се бавите њима само потврђујете њихово лудило. Када обраћате пажњу на лудило, чак и када докажете да је погрешно, они кажу: Знају да је то истина, зато морају да кажу нешто против тога. Тако је. Постоји и нешто о чему се не прича довољно – једноставно се даје Гуглу довољно садржаја кад неко претражује нешто, а не желимо више садржаја за ове луде теорије завере. Мислим да је јако тешко, причала сам са новинарима о томе када треба проверити информацију. Када је то важно? Знамо да провера истинитости неким људима ништа не значи. И знамо да су дезинформације већ тамо негде. Не можемо да вратимо мачку у врећу. Схватање ко ће ширити дезинформације, када, ко је мета, које дезинформације могу имати последице на друштво… То су питања која треба да постављамо. Последње што желимо је да овим људима олакшамо да буду популарни.

Телеграф Наука