Вести

19. 03. 2024.

Извор: bezbedninovinari.rs, Инсајдер

Матић: Новинарке и новинари у Новом Саду под претњама, нападима и уз ометање у раду

Стална радна група за безбедност новинара организовала је састанак у Новом Саду са угроженим новинарима и новинаркама због, како наводе, приметне ескалације претњи и насиља које тамошње колегинице и колеге доживљавају последњих дана. Састанак су водили Драгана Бјелица из Удружења новинара Србије (УНС) и Веран Матић, председник ове организације.

Текст Верана Матића преносимо у целости:

"Верица је 4. марта пратила протест мештана Чортановаца испред зграде општине Инђија. У зграду је ушла заједно са осталим новинарима. Тада ју је уочио шеф кабинета председника општине, снажно је стегао за руку отимајући мобилни телефон, а одмах потом ју је, насилно гурајући и стискајући за мишице, из зграде избацио представник обезбеђења, и поред чињенице да је цео догађај снимала екипа Н1 телевизије. Верицу је физички напао и повредио представник локалне власти, отео јој средство за рад, наредио њено физичко избацивање из зграде пред целокупном јавности Србије (и међународних организација, пред очима света). 

Овај пример јасно описује однос власти према новинарима и медијима. Овог пута, новинарка и екипа Н1 нису били мета, што је веома чест случај.  

Објективно и непристрасно је постало у нашој земљи ненормално и непожељно

"Верујте ми, када се ујутро спремам да кренем на конференцију за штампу локалне самоуправе Новог Сада, осетим стрес, јер ме очекује сигурно неко шиканирање од оних који организују овај јавни догађај, у институцијама власти и од стране власти“, рекла је Ксенија Павков, награђивана новинарка Н1 телевизије. Наравно, тај стрес се појачава на самом догађају, кроз изразито непријатељски однос организатора. Поново, држава на делу, против новинара и медија. 

Млада новинарка Тањуга, Сашка Дробњак, физички је ометана приликом укључења уживо у телевизијски програм. Спречавана је у раду уз бројне увреде и агресивно понашање од стране организатора и учесника протесног окупљања испред Центра за социјални рад у Новом Саду. Исто је доживео и извештач Курира. 

Ксенија Павков, која је врло професионално и балансирано извештавала са овог догађаја, бирајући речи и строго се држећи етичког кодекса новинара, такође је доживела узнемиравање, ометање и вређање на врло осетљивом задатку, током укључења уживо у програм, дакле на радном месту. 

Брутални вербални напади и претње наставили су се на друштвеним мрежама. Претње, врло вулгарне, ужасавајућа помињања свих одвратних насилних радњи које ће јој приредити, покушаји унижавања, вређања, у таласима су сејане по групама на интернету без иједне чињенице, без иједног јасног разлога. 

На протестима, новинари све чешће постају мета само због тога што су новинари, или само због тога што нису део протеста, што нису заузели страну. 

Истовремено, међу учесницима протеста, уочени су и извештачи који су се приклонили протесту, или они који своје урадке постављају на друштвене мреже, промовишући сам протест, захтеве и ставове често насилних учесника. 

У Новом Саду, овај скуп обезбеђивала је полиција. Сигурно су уочили и ове немиле сцене. Нико од њих није реаговао како би спречио ометање новинара који су се бавили јавним послом на јавном месту. 

Важна је подршка, пре свега новинаркама

Састанак Сталне радне групе за безбедност новинара (коју смо репрезентовали Драгана Бјелица из УНС-а и ја) у Новом Саду, са угроженим новинарима и новинаркама, одржан је због приметне ескалације претњи и насиља које тамошње колегинице и колеге доживљавају последњих дана. 

Ана Лалић Хегедиш, новинарка нова.рс и председница Независног друштва новинара Војводине, доживљава линч на друштвеним мрежама и у таблоидима од 7. марта, када је током Ребеду фестивала у Дубровнику говорила на панелу о екстремном национализму. Иако се ерупција врло вулгарних насилних претњи, после снажне критике екстремног национализма могла очекивати, она увек шокира. Немогуће је навићи се. Ана је учинила оно што сви којима се прети, треба да учине. На лицу места, током панела је прочитала ужасавајуће претње, што је била још једна потврда опасности које долазе од стране све бронијих, све гласнијих и насилнијих екстремиста. То огољавање као да је дало додатни подстицај бесу екстремиста, али и оних који очигледно имају здравствених, менталних проблема, који су заробљеници нелечених патолога.... И та ерупција још траје. У питању су стотине претњи и ужасавајућих увреда, претње по основу пола, претње професији, породици, организацији коју води, медију за који пише, претње постојању Ане Лалић Хегедиш. 

Читајући те претње, било ме је срамота од тог патолошког односа према женама.  Као да им смета то што је жена, што има своје мишљење и ставове и износи их јавно. Тек узгред, неко од насилника евентуално прочита неки став, по правилу истргнут из контекста или монтиран… 

Иако је однос према новинаркама препознат као посебан проблем, мислим да је неопходно много више радити на овој теми, као посебно драматичном проблему у којем се налази наше новинарство. Према неким проценама, у редакцијама ради више од 60% новинарки. Дакле, насиље и претње су у већој мери распострањене према женама. Ако се не учини много више у превенцији, осуди таквог понашања и пресуђивању насилницима – бројеви ће само наставити да расту.  

Лажни профили, монтаже лажи, али претње праве

Још нисмо ни стигли до Новог Сада на састанак са нападнутим новинаркама, а започео је нови талас претњи и увреда према Динку Грухоњићу, новинару, професору новинарства и програмском директору Независног друштва новинара Војводине. Вељко Милић, адвокат НДНВ и члан Сталне радне групе за безбедност новинара, послао ми је прве пријаве поводом ових претњи. И он је на терену, обилази поверенике НДНВ, преко којих локални новинари пријављују проблеме са којима се суочавају. 

Окидач за претње Динку представљала је монтажа његовог наступа на истом фестивалу у Дубровнику. Монтаже и лажи често се праве како би иницирали нападе, долазе из исте кухиње одакле и организована армија нападача, која је најчешће заклоњена иза лажних профила или анонимности. Сеју мржњу на такав начин да се жртви заледи крв у жилама, да доживи немерљив страх за себе и своју породицу, да као окидачи подстакну све агресивне да учине и физичко зло. 

И пре него што смо стигли на место сусрета у Радио кафе Радија 021, који деценијама одолева као острво слободног новинарства, разговарао сам са тужиоцем око истрага и добио охрабрујућу информацију да су поводом великог броја претњи већ издати налози за прикупљање обавештења од стране Одељења за високотехнолошки криминал у МУП-у.

Претња је претња, како год да је упакована

Дан раније, АНЕМ је започео кампању "Претња је претња“. Тим поводом, штампали смо Лексикон претњи са претњама које су добијали новинари и медији у протеклом периоду. Убацили смо ову публикацију као додатак у новине, како би информисали јавност о бруталности и драстичности претњи које новинари свакодневно добијају. Драматично, рекла ми је познаница када је прочитала. На овом линку налази се и та публикација, у електронском облику. Поделио сам је на почетку разговора, свестан да је у само неколико дана, на рачун Ане Лалић, Ксеније Павков и Динка Грухоњића, стигло много више претњи од оних које смо издвојили и изабрали. И то је најбољи доказ колико су кампање као ова, и сусрети са новинарима под претњама, битни за осмишљавање начина заштите новинара, превенције, бржих и ефикаснијих реакција надлежних органа. 

Огроман део претњи које садрже ове поруке, према тужилачкој и судској пракси и тумачењу Кривичног законика, не подлеже кривичном гоњењу по службеној дужности, чиме остају невидљиви у стварности. Од више од хиљаду претњи које је добила Ана, по закону је могуће гонити само неколико, у којима је директно изречена претња: први - да ће је заклати на улици, други - да ће је заклати ускоро, трећи - да ће је убити, али и да ће јој убити мужа, и то наглашава, лично… Највећи део осталих порука, укључујући већи део ужасавајућих радњи везаних за њен пол, остаје ван могућности санкционисања по службеној дужности. Због тога инсистирамо на обнављању иницијативе за измене и допуне Кривичног законика.  

Овакве бруталне и учестале претње и напади имају снажан утицај на ментално здравље новинара. Живот у стресу је нешто што новинари обично не прихватају као разлог да паузирају, да потраже стручну подршку, а често и немају ту зону комфора због обима посла, честе потплаћености и недостатка бесплатне подршке адекватних терапеута. 

"Тим нападима, претњама, том силом, они мене терају да постанем нешто што нисам, терају ме да узвратим, терају ме да будем иста или гора од њих. Нећу, не желим, не дозвољавам, али нећу ни да се повучем, да одустанем. И управо због тога што нећу да будем као они, да у мени створе агресију, потребна ми је подршка да се изборим са тим и наставим да радим“, рекла је Верица Маринчић.

Солидарност и подршка сваке врсте

У редакцији ИНмедиа раде само Верица и још један колега. И то је најчешћи случај у већини локалних медија. И ако би Верица одустала, читава једна средина би остала без професионалног информисања. Из једног другог места, стиже порука следећег садржаја: „Углавном сам сâм. Немам подршку колега… Мислим да неће ударити на мене, али пазим где се крећем: у два кафића, мало стадион и онда канцеларија. Кад морам, идем по терену. Има ситуација које су непријатне, када ме којекакви типови упадљиво гледају, али сам навикао на то….“ 

И ово је убедљива слика положаја новинара у локалним срединама. 

Важно је да те колегинице и колеге подржимо управо тамо где раде, да се солидаришемо у ситуацијама када су угрожени, да им се придружимо на местима која су опасна за њих. Наравно, и да инсистирамо на њиховој заштити од стране надлежних. Такође и да међународна подршка буде ефикаснија и убедљивија – и политичка, али и економска. Простори без слободних медија, безбедносни су ризик у свим сегментима.  

Жарко Богосављевић из Радија 021 такође је честа мета увреда, ометања и претњи. Наглашава колико је важно да се колегинице и колеге обуче и за безбедно извештавање са ризичних скупова, јер је то кључно за превенцију. „Није да сам уплашен, али више ћу да се окрећем око себе“, говори новинар који највише времена проводи управо на терену. 

У само десетак дана, хиљаде претњи и узнемирујућих порука добиле су две новинарке и један новинар из само једног града. И тај опасни отров и даље трује. На нама новинарима је да учинимо све што можемо да о томе информишемо јавност, да трајно имамо кампању о претњама и насиљу, јер оно траје и чини се да ће га бити све више. Да стварамо механизме за што конкретнију подршку. 

А у међувремену су стигле и препоруке ОДИХР, које треба да испуни Влада:

Надлежни органи треба да испуне своју обавезу да обезбеде заштиту и безбедност медијских радника кроз делотворне и благовремене мере, укључујући хитну истрагу и привођење правди умешаних у нападе и малтретирање новинара и других медијских актера, те да јавно осуде све претње новинарима."