Вести

07. 03. 2024.

Аутор: Бојан Цвејић Извор: Цензоловка

Када и како да медији објаве вест о нестанку детета: Пажљиво, последице могу да буду огромне

Новинари не треба одмах да пренесу сваку објаву родитеља на друштвеним мрежама о томе да им је дете нестало пре пар сати, свакако не пре разговора са њима и консултација са полицијом. Новинарима је у таквим случајевима често тешко да процене да ли је већа штета од објављивања или од необјављивања, али морају да буду свесни да се тиме понекад може угрозити и живот детета, као и последица по развој његове личности.

Од када је у Србији уведен „амбер алерт“, систем узбуњивања у случају нестанка деце, медији су објавили бројне вести са фотографијама и личним подацима малолетника за којима се наводно трагало, иако се званични систем досад ниједном није огласио.

Медији се, ипак, утркују да сваки нестанак јавно објаве, чак и када о томе још ни полиција није обавештена или је прошло свега пар сати од пријаве. Дешавало се и да се деца већ врате својим домовима у тренуцима медијских објава.

Медији се последњих месеци правдају постојањем „амбер алерт“ система, очито не разумејући довољно како тај систем функционише, а објављивањем личних података неретко наносе штету достојанству и личности малолетника.

У којим случајевима и како медији треба да извештавају о нестанку деце, питање је на које није једноставно пронаћи прави одговор. Није свака објава родитеља на друштвеним мрежама да су им деца нестала пре пар сати за креирање вести у медијима, макар не без консултација са надлежним органима. Новинарима је, међутим, у таквим случајевима често тешко да процене да ли је већа штета од објављивања или од необјављивања.

У 2023. пријављено 1.525 нестанака деце

Оснивач Фондације „Тијана Јурић“ и Центра за несталу и злостављану децу Игор Јурић објашњава за Цензоловку да је прошле године пријављено 1.525 случајева нестанка деце у Србији, али да се „амбер алерт“ систем, који је у нашој земљи почео да функционише крајем октобра под називом „Пронађи ме“, није ниједном огласио од тада.

„Поента је да се систем огласи када постоје сумње да је дете у животној опасности. Сваки досадашњи случај је био познат надлежним органима. Дешавало се више пута да деца одлазе од куће због, на пример, љубавних проблема, али се знало где су и брзо су се вратила породици. Сваки нестанак се узима за озбиљно, али систем ’Пронађи ме’ не може да се оглашава за сваки случај јер би тако изгубио смисао“, оцењује Јурић.

Према његовим речима, било је примера да је 45 пута једно дете побегло из објекта социјалне заштите. Како додаје, сваки пут постоји обавеза да се озбиљно размотри зашто неко дете одлази од куће или из установа, јер очито постоје неки проблеми и треба радити на њиховом решавању.

Нико не може да забрани родитељима, додаје Јурић, да поделе објаве о нестанку деце на друштвеним мрежама, али се то не препоручује, већ треба сарађивати са полицијом. Битно је, како каже, да се то разуме и да се медијским објавама не угрози живот детета када је оно стварно у опасности.

„Велики проблем је што у Србији не постоји јавни регистар несталих особа, као што то имају готово све земље Европе, те се не зна ко се све води као нестало лице. Тада би и медији могли да се позивају на тај регистар. Из угла родитеља, нико ме не би могао спречити да се обратим медијима, уколико немам повратну информацију од било које званичне институције. То је један празан простор, па се дешава да родитељи позивају медије да им помогну јер сматрају да им је детету угрожен живот. Није уређен тај проблем и медијима често није јасно да ли треба да објављују такве информације или не, па се ослањамо на то да сваки родитељ може да процени шта је добро за његово дете“, наглашава Јурић.

Наш саговорник сматра да медији не треба да објављују објаве родитеља у случају нестанка детета док не причају са њима и не провере да ли је пријављено полицији.

„Објављивање такве вести као непроверене информације видим као огромну штету. Неопходно је да новинари разговарају са породицом, процене како они комуницирају, јер може бити велика штета по дете ако му се угрози лична приватност. То су осетљиве теме и није озбиљан приступ ако се нешто објави без дозволе родитеља и док се не разговара са њма, како би се утврдило да ли је дете заиста у опасности“, напомиње Јурић и додаје да треба бити опрезан када су деца у питању јер то може утицати на развој њихових личности, док је другачије у случају одраслих особа.

Када медији крше етички кодекс?

Године 2022. велики број медија објавио је вест о нестанку деце Дечијег села у Сремској Каменици, све са објављивањем њихових имена и фотографија. Случај је завршио пред Саветом за штампу, који је донео одлуку да су медији прекршили Кодекс новинара Србије.Оцењено је да су прекршене одредбе Кодекса које се односе на дужност новинара да поштује и штити права и достојанство деце, на обавезу да приступа послу са дужном професионалном пажњом, затим тачка по којој новинар не сме да злоупотреби емоције других људи, њихово незнање или недовољну способност расуђивања, али и обавезе поштовања приватности, достојанства и интегритета људи о којима се пише, односно да се осигура да дете не буде угрожено или изложено ризику због објављивања његовог имена, фотографије.

Све је почело када је разредна једне од девојчица саопштила на друштвеним мрежама да је нестало још троје деце, објавила њихове фотографије и замолила да се то шерује, јер је била забринута што их нема већ три дана.

Комисија за жалбе Савета за штампу оценила је да је текстовима у медијима грубо нарушена приватност малолетника, који припадају и посебно осетљивој групи деце без родитељског старања.

„Објављена су њихова имена, фотографије са Фејсбука, као и бројни детаљи из њихових живота који нису ни од каквог интереса за јавност, на пример ко је чији дечко, да ли су девојке лепе или нису, ко се с ким дружи, да ли пију, пуше. Такође, спекулисало се у вези с тим шта им се догодило. Посебан проблем је позивање читалаца да информације о несталој деци јаве оцу коме је одузето старатељство, колико је познато, без икакве провере због чега се то догодило и да ли је то уопште безбедно за дете“, наведено је у одлуци Савета за штампу.

КАКО ЈЕ РЕГУЛИСАНО У ЕВРОПИ? И у земљама Европе ова област у медијима је осетљива и недовољно јасна. Новинарка из Италије Татјана Ђорђевић објашњава за Цензоловку да је, према извештају повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, у Италији у првој половини прошле године нестало око 6.000 малолетника, међу којима две трећине деце чији су родитељи странци. Када је реч о пронађеној деци, тај проценат је око 73 одсто пронађене италијанске деце и око 31 одсто пронађене деце страних држављана са боравком у Италији. „Етички кодекс налаже да када дође до нестанка малолетника, његови подаци морају бити сачувани у анонимности, осим ако родитељи не дозволе супротно, што се најчешће догађа. У медијима се износе сви детаљи о несталој особи, са циљем изношења информација које би помогле у потрази. Међутим, често се дешава да се такве информације пренесу сензационалистички. Новинари углавном нису обучени на који начин да извештавају о осетљивим субјектима и веома често крше етички кодекс новинара. Из тог разлога, Удружење новинара Италије организује обавезне курсеве и тренинге за новинаре на којима се усвајају нова знања о медијском извештавању, али утврђује и градиво о етици“, истиче Ђорђевић. У Италији, како додаје, већ више од 30 година, од 1989, постоји емисија на РАИ телевизији која се зове „Chi la visto“ и бави се несталим особама. Ова емисија настала је управо из разлога да помогне у потрази несталих, пре свега деце. Према њеним речима, од 1974. до 2014. године нестало је више од 15.000 деце која до данас нису пронађена. Друштво новинара Словеније објавило је Смернице за извештавање о деци, где се, између осталог, наводи да новинари морају пажљиво да користе и штите личне податке детета. Што се тиче нестале деце, новинари, према Смерницама, објављују нестанак деце само уз изричит пристанак њихових родитеља и старатеља. „Без сагласности родитеља или старатеља, новинари могу изузетно да објаве нестанак детета уколико су угрожени његов живот, здравље или безбедност“, истиче се у Смерницама.

 

Чланови Комисије тада су навели да за овакво нарушавање приватности не постоји оправдање у наводном интересу да се деца пронађу, јер је већ било јасно да она нису нестала, него да су сама отишла, као и да полиција трага за њима. Како су додали, постоје ситуације у којима је непоходно да се медији укључе у потрагу за несталим особама, посебно децом, и та улога може бити чак кључна у њиховом проналажењу, али то не значи да медији имају право да преузимају посао надлежних органа и самоиницијативно објављују имена и фотографије деце, на основу позива неовлашћене особе, која не мора ни бити свесна могућих негативних последица свог поступка.

Чланица Комисије за жалбе Тамара Скрозза тада је оценила да све то мора да се ради у координацији са полицијом, а не на захтев неке професорке или некога ко уопште није надлежан.

Рекла је и да је пред Комисијом већ било доста случајева кршења Кодекса кад је у питању заштита деце и да то постаје „најпроблематичнији“ део Кодекса за оне медије који не размишљају о последицама својих поступака нити о томе да ће оно што је објављено на интернету заувек обележити животе те деце.

Скрозза за Цензоловку објашњава да овај сегмент никада није био регулисан ни Кодексом ни законима, али да здрав разум налаже да се фотографије и идентитет деце која су била изгубљена уклоне из медија у тренутку када дете буде пронађено.

„Уколико имамо случај, као што је био пример Малчанског Берберина, наставком објављивања имена и идентитета детета заправо грубо урушавамо њену или његову приватност и будућност тог детета. У случају Малчанског Берберина та будућност је дефинитивно урушена, јер је описано шта је с дететом рађено, а девојчица потиче из средине у којој се доста пажње обраћа на прошлост, на девичанство, на чистоћу и тако даље. Морамо да знамо да, без обзира на то има ли или нема ‘амбер алерт’ система, правило стоји да слике и идентитет деце морају да буду укљоњени из медија да се не би даље нарушавала приватност детета“, оцењује Скозза.

Она додаје да се подразумева да када је дете изгубљено, онда сви медији објављују име и презиме и фотографију, али да то све не значи да медији морају да наставе са том праксом.

„У тренутку проналаска детета, слика и идентитет морају да се склоне, јер свако развлачење детета по медијима утиче на остатак његовог или њеног живота. То је нешто на шта медији морају строго да обрате пажњу, јер могу да нанесу озбиљне штете по њихову будућност“, наводи наша саговорница.

Према њеним речима, у припреми је нови Кодекс новинара Србије, у којем би требало да буде и одредба која се тиче укљањања идентитета деце у тренутку када буду пронађена.

„Дакле, није проблем да медији објаве идентитет детета које је нестало, то се најчешће чини на захтев родитеља и у сарадњи са полицијом, односно требало би да буде у некој координацији. Међутим, проблем настаје касније. Док се дете тражи, нормално је и логично, и свако од нас би то урадио, да медији објаве и фотографије, али не самоиницијативно, већ у координацији са другим актерима у причи. Проблематично је понашање медија након што је дете пронађено – никакав идентитет, никакве топле људске приче о томе како се сада дете адаптира на живот или разлозима због којих је дете било нестало“, наглашава Скрозза.