Вести

14. 02. 2024.

Извор: Balkan Insights

Убиство Ћурувије некажњено, пресуда под лупом

БИРН-ова анализа контроверзне ослобађајуће пресуде четворици оперативаца Државне безбедности (ДБ) Србије којима се судило за убиство опозиционог новинара Славка Ћурувије, показује како су проблематична питања око доказа и сведочења сведока довели до тога да суд ослободи оптужене.

„Ја данас пре свега хоћу да се извиним грађанима Србије, породици господина Ћурувије што су 14 година чекали да оне који су, како ми сумњамо, извршили убиство Славка Ћурувије коначно дођу пред лице правде”, изјавио је 14. јануара 2014. године на конференцији за медије у Београду Александар Вучић, тада потпредседник Владе Србије.

Конференција је била поводом хапшења Милана Радоњића и Мирослава Курака, који су се сумњичили да су 1999. године, као тадашњи оперативци ДБ-а Србије, учествовали у убиству познатог српског уредника и издавача Славка Ћурувије.

На истој конференцији за медије тадашњи тужилац Тужилаштва за организовани криминал Миљко Радисављевић рекао је окупљеним новинарима да је последњи сведок у овом случају Милорад Улемек Легија, озлоглашени командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Државне безбедности. Улемек служи затворску казну због убиства премијера Србије Зорана Ђинђића 2003. године и због његовог учешћа у разним другим злочинима током 1990-их.

„Морам да истакнем да је сведочење било безусловно, никаквих бенефита нит је тражио нит је добио, а говорио је врло детаљно и врло исцрпно о својим сазнањима о овом догађају”, казао је Радисављевић.

Ћурувија је је убијен испред свог дома у Београду 11. априла 1999. године, током рата на Косову и НАТО бомбардовања. Уредник новина Дневни Телеграф и магазина Европљанин, 49-огодишњи Ћурувија, убијен је наводно због отворене критике ауторитарног председника Југославије Слободана Милошевића.

Сумња је пала на оперативце ДБ-а лојалне Милошевићевом режиму. Чинило се да Улемеково сведочење даје наду да ће се злочин почети расветљавати.

„Надам се да се више никада нешто слично неће поновити и обавеза ми је да кажем да је потпуно јасно да злочини, убиства никада неће моћи да прођу некажњено”, додао је Вучић на конференцији за новинаре 2014. године.

Убиство Ћурувије ипак је прошло некажњено.

Наиме, почетком овог месеца, након поновљеног судског поступка за убиство Ћурувије, Апелациони суд у Београду саопштио је да је ослободио четворицу осумњичених оперативаца ДБ-а кривице за учешће у убиству. Осим за Радоњића и Ромића, суд је донео ослобађајућу пресуду и за бившег шефа београдског центра ДБ-а Радомира Марковића и Мирослава Курака, за којег је суд закључио да у време злочина није био службеник ДБ-а.

Коначна пресуда у овом предмету, коју су судије донеле у априлу 2023, а која је објављена 2. фебруара ове године, изазвала је велико незадовољство активиста за слободу медија који су рекли да је овим послата порука да се злочини над новинарима у Србији толеришу.

Анализа пресуде коју је БИРН урадио указује на проблеме током дугог судског процеса око утврђивања ко је у ствари пуцао у Ћурувију, те како је исказ главног сведока, Улемека, пуно више обећавао него што је донео. Пресуда такође показује како је суд прихватио аргументе власти у Србији за вршење надзора над новинарима.

Суд одлучио да је надзор био „оправдан“

Према оптужници, Радоњић, који је крајем 90-их био шеф београдског центра ДБ-а, се договорио са Ромићем и Кураком да организују убиство Ћурувије. Радоњић је искористио своја службена овлашћења и незаконито, без одобрења суда или писменог предлога, усмено наредио прислушкивање Ћурувијиног телефона.

У оптужници се наводи да је Радоњић усмено наредио и континуирано физичко праћење Ћурувије 9. и 10. априла 1999. године – два дана пре убиства – и тражио да буде обавештен о сваком кретању овог новинара.

Пошто је наводно прекасно обавештен о Ћурувијином кретању 10. априла, Радоњић је 11. априла захтевао да буде обавештен „на време и детаљно… о свакој промени кретања и места где се (Ћурувија) налази, посебно када оде у свој стан”.

У оптужници се наводи да је Радоњић организовао да непосредни извршиоци дођу до ове информације, омогућивши им да убију новинара испред његовог стана.

У пресуди Апелационог суда се каже да је за испитивање основаности ове оптужбе потребно прво сагледати „питање да ли је и раније (пре него што је Радоњић постао начелник Центра) постојала заинтересованост Службе државне безбедности (за Ћурувију)“.

Суд је на основу званичних докумената утврдио да је Ћурувија био „предмет интересовања СДБ (Службе Државне безбедности) још од 1994. године”, те да је „још 1998. године према њему примењивана мера ТКТР (тајна контрола телефонских разговора)“.

Стеван Баста, који је у то време био високорангирани службеник ДБ-а, рекао је током истраге о Ћурувији 2007. да је Ћурувија од средине 1998. године био предмет обраде Службе, а поводом извештавања о оружаном сукобу на Косову, као и неки други уредници.

Анализом Службе је „закључено да се у ‘(Дневном) Телеграфу’ не информише на начин који би отприлике био став државе, те је закључено да би требало активности Славка Ћурувије интензивније пратити и завести обраду”, цитиране су речи Басте у одлуци Апелационог суда.

У марту 1998. године, специјалне снаге српске полиције напале су имање породице Јашари у Преказу, селу у централном Косову. Наводно су били тамо да ухапсе Адема Јашарија, једног од оснивача Ослободилачке војске Косова (ОВК), којег су српске власти прогласиле терористом.

Током дводневне операције убијени су Јашари и 58 чланова његове породице. Њихова смрт је повећала јавну подршку косовских Албанаца оружаној борби ОВК, чиме је ефективно започео рат на Косову.

Ћурувија и други главни уредници су, након извештавања о инциденту о Јашарију, позвани у полицију 9. марта 1998. године.

Ћурувијина партнерка, Бранка Прпа, је за БИРН 2021. године испричала да се у разговору са полицијом Ћурувија „написмено, (се) изјаснио зашто је употребљавао појам Албанци (за породицу Јашари) а не ‘терористи’, где је написао да он не може жене и децу да назове терористима”.

У међувремену, ДБ је прислушкивала два његова фиксна телефона, један у његовом стану, а други у његовој редакцији.

Радоњићев претходник на месту шефа београдског центра ДБ-а Момир Радосављевић тужиоцима је 2007. године рекао да је за ту службу било „интересантно то што је одлазио на путовање у Америку и да је било интересантно да се открије порекло новца за финансирање његовог часописа и да ли има контаката са обавештајно интересантним лицима у Београду“. Радосављевић је рекао да све то значи да је интерес службе за Ћурувију био „оправдан“.

У Сједињеним Америчким Државама у децембру 1998. Ћурувија је говорио пред Хелсиншким комитетом америчког Конгреса, која се бави безбедношћу и сарадњом у Европи.

„До пре месец дана био сам успешан издавач и власник два утицајна и популарна издања, дневних новина Дневни телеграф и магазина Европљанин”, рекао је Ћурувија Хелсиншком комитету.

„Господине председавајући, данас седим пред вама као човек чија је компанија уништена, чији је редакцијиски инвентар заплењен, и чије су публикације забрањене од стране режима Слободана Милошевића”, додао је он.

Ћурувијино обраћање уследило је након што је у јесен 1998. године Влада Србије наметнула уредбу, а потом и закон, који су јој омогућили да забрани новине, да им одузме имовину и да новинаре казни и смести у затвор. То је омогућило држави да жестоко казни Ћурувијине новине и заплени опрему.

Међутим, Апелациони суд је утврдио да „није доказана узрочно-последична веза“ између Радоњићевих наредби за надзор и убиства Ћурувије. Додаје се да Радоњић није оптужен за злоупотребу овлашћења, већ за учешће у убиству.

Суд је утврдио и да суштина Радоњићеве одбране – да су „мере које је наложио биле оправдане” – „није доведена у сумњу”.

Суд је навео да је у Дневнику дежурства ДБ-а за 11. април 1999. године наведено да је „у два наврата регистрован (Ћурувијин) контакт са неидентификованом везом (особом) и да је дошло до предаје одређеног папира“.

Судије су закључиле да то значи „да су оперативне информације које је РДБ (Ресор државне безбедности) имао (о Ћурувији) биле тачне”.

Перица Гуњић, главни и одговорни уредник сајта Цензоловка, за БИРН истиче да је „извесни комад папира“ који мистериозно звучи заправо била само визиткарта. Познати новинар Душан Величковић срео је Ћурувију непосредно пре атентата и дао му визиткарту, док је Ћурувија своје бројеве телефона исписао на комаду папира.

Величковић је за Цензоловку 2021. рекао да се тога добро сећа јер је то „први и једини пут у животу да сам имао визиткарте које сам увек сматрао бесмисленим и непотребним“.

„Просто је смешно, апсурдно и трагично да неко на тај начин оправдава читаво то праћење, које је уствари само било увод у злочин“, каже Гуњић.

„Потребно да се уклони једно лице“

Само неколико дана пре конференције за медије тужиоца Радисављевића и потпредседника Вучића, 8. јануара 2014, Милорад Улемек Легија је дао прву и једину опширну изјаву о убиству Ћурувије.

Испричао је да је крајем марта 1999. године, након састанка са Марковићем и помоћником начелника СДБ-а Франком Симатовићем, када је излазио из канцеларије, Марковић кренуо са њим и у ходнику га питао да ли је његова јединица спремна да „изврши посебан задатак”.

„Начелник му је рекао да је потребно да се уклони једно лице које тренутно својим непријатељским делатностима озбиљно угрожава безбедност државе ”, навео је Апелациони суд цитирајући Улемекову изјаву.

Међутим, Улемек није могао да обезбеди људе за извршење задатка.

Улемек је такође рекао да је 2000. године, током припрема за хапшење у којем је требало да учествује и ЈСО, питао Марковића ко ће бити „навигатори“ – оперативци који ће их водити током извршења задатка, а да му је он одговорио: „Они Радоњини што су убили Ћурувију“.

Улемек је напустио Марковићеву канцеларију и у другом делу зграде наишао на Ромића и Курака, схвативши да су они ти „навигатори”.

Улемек је 2016. године, на првом суђењу за Ћурувијино убиство, на суду поновио оно што је рекао о „навигаторима“, али је одбио да говори о свом разговору са Марковићем 1999. године.

Када га је 2023. године Апелациони суд поново позвао да сведочи, он је одбио да уопште говори.

Апелациони суд је коначно закључио да су искази других сведока, укључујући и Франка Симатовића, у супротности са тврдњама Улемека о сусрету с Марковићем 1999. године.

Оцењујући Улемекове тврдње о његовом разговору са Марковићем 2000. године, суд је цитирао сведока који је навео да београдски центар ДБ-а те године није ангажовао ЈСП, нити је постојала акција хапшења слична оној коју је Улемек описао.

Улемеков исказ, који је најавио тужилац на конференцији за медије 2014. на крају није направио велику разлику.

Уплашени мафијаши ћуте

Два дана након Улемека у истрази за убиство Ћурувије 2014. године сведочила су и браћа Милош и Александар Симовић, припадници Земунског клана, криминалне групе која је са припадницима ДБ-а учествовала у убиству Зорана Ђинђића.

Милош Симовић је тужиоцима рекао да је 2001. године „први пут од Легије и (шефа Земунског клана) Душана Спасојевића чуо да је у убиство Славка Ћурувије умешан Радомир Марковић“.

Милош Симовић је на првом суђењу рекао да остаје при овој изјави, али да не може да одговори ни на једно питање јер се плаши за своју породицу. Александар није хтео ни да каже да ли остаје при свом исказу или не.

На рочишту у Апелационом суду 2023. године, браћа Симовић су одбила да одговоре на било које питање. Милош Симовић је додао да се ни не сећа шта је рекао 2014. године.

Суд је у пресуди навео да „будући да су сведоци (браћа Симовић и Улемек) изменили своје исказе, односно ускратили сведочење”, њихови искази из истраге су „непоуздани и не могу се са сигурношћу прихватити као истинити”.

Како се њихове изјаве не могу проверити, „на њима се не може засновати осуђујућа пресуда”, додаје Апелациони суд.

Ко је повукао окидач?

Нерешено питање идентитета директног извршиоца Ћурувијиног убиства било је проблематично током целог судског процеса.

У оптужници се првобитно тврдило да је Курак непосредни извршилац. Али у првостепеној пресуди од априла 2019. стоји да је новинара убило НН лице, а не Курак. Због тога је Апелациони суд 2020. године укинуо првобитну пресуду и наложио поновно суђење.

У оптужници је стајало да је Радоњић окривљенима Кураку и Ромићу давао информације о кретању Ћурувије „и тако омогућио непосредно извршење дела”.

Али, Апелациони суд је навео да је у првостепеној пресуди наведено да је пуцало „НН лице”. Ово „НН лице“ није споменуто у првобитној оптужници, али је у пресуду првостепеног суда уведено без измене оптужнице, што је незаконито, саопштено је из Апелационог суда.

Овај суд је такође напоменуо да се у првостепеној пресуди „не наводи ниједан доказ“ којим се утврђује присуство још једне особе на месту злочина.

Још један доказ који је оспораван током суђења биле су траке са подацима са базних станица мобилних оператера, који су сместили оптужене у околину места злочина.

У завршној речи на првом суђењу, тужилац се осврнуо на комуникацију између бројева мобилних телефонима које су оптужени Курак и Ромић наводно користили у то време, а за коју је речено да их смешта близу места злочина, судећи по извештају Министарства унустрашњих послова и Безбедносно информативне агенције.

Апелациони суд је, међутим, саопштио да се овај доказ „не може прихватити као поуздан и веродостојан и да се на њему не може засновати чињенично стање у овом кривичном поступку, пре свега, јер није обављено вештачење у складу са одредбама… Законика о кривичном поступку”.

Массимо Морати, виши истраживач у Оссерваторио Балцани е Цауцасо Трансеуропа, организације фокусиране на Балкан и Кавказ, оцењује да је неидентификовање  директног починиоца веома проблематично, додавши да је „питање како то да је тако важна ствар остала нерешена”.

„Регулатива о људским правима дефинише стандарде правилне истраге: у овом случају власти у Србији су биле обавезне да спроведу независну, брзу и адекватну истрагу убиства Ћурувије. Уколико то није учињено, онда се Србија може наћи у ситуацији кршења Европске конвенције о људским правима”, наглашава Морати.

Још један проблем у овом случај била је чињеница да Прпа, која је била са Ћурувијом када је он убијен и која је у пуцњави и сама озлеђена, није као починиоце препознала ни Ромића ни Курака.

Судије Апелационог суда су сматрале да су сви ови проблеми са исказима сведока и доказима допринела ослобађајућој пресуди.

Вероватно најзначајније наслеђе случаја Ћурувија је то што је расветлио размере надзора над новинарима током 1990-их у време Милошевићевог режима. „Много тога смо чули о тим стварима из тог времена”, каже Гуњић.

Иако се у оптужници не именују, ипак се у Србији увелико сумњало да је наредба односно имплицитни захтев за Ћурувијино убиство дошло директно са врха – од Слободана Милошевића или његове супруге Мирјане Марковић. Али Апелациони суд се није бавио њиховом улогом у гушењу слободе медија у земљи.

Морати истиче да „није улога суда да оцењује Милошевићев режим“, али да је „изненађујуће“ да истрага и тужилаштво нису довели у питање улогу Милошевића и Марковић.

„Мира Марковић је још била жива када је истрага почела. Стандарди за истрагу… захтевали су од држава не само да спроведе истрагу о директном убици, већ и о интелектуалним ауторима таквог злочина”, наглашава Морати.

Он је случај упоредио са убиством руске новинарке Ане Политковскаје, након чега је Европски суд за људска права „утврдио да Русија није истражила налогодавце убиства“.

„Заиста је изненађујуће да у овом случају (за убиство Ћурувије) није било корака да се утврди ко је заиста дао наређење“, наводи он. „По мом мишљењу, ово се већ може сматрати кршењем Европске конвенције о људским правима”, закључује Морати.