Вести

14. 02. 2024.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

Апелација закључује да је готово све што оптужени за убиство Ћурувије говоре уверљиво, док све што говори да су криви одбацује

Чињеницу да је новинар Величковић у кафани дао визит-карту Ћурувији апелација види као „очекивану примопредају папира неутврђене садржине“, чиме оправдава праћење новинара и верује да је тај важан тренутак довео до преусмеравања праћења на „везу“.

То је само један у низу тенденциозних закључака Апелационог суда, који је урадио све да оправда поступање Ресора државне безбедности, који је на дан убиства пратио Славка Ћурувију, и ослободи његове припаднике

Није утврђено постојање организоване криминалне групе, нити ко је, када и где учествовао у плану да се убије новинар Славко Ћурувија. Није изведен ниједан доказ да је наредба за убиство дата из највиших структура власти, новинар није незаконито праћен да би био убијен, није доказано да је наредбу за убиство издао тадашњи начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић…

За Апелациони суд ниједна кључна тврдња из оптужнице за убиство новинара Славка Ћурувије није опстала, а и првостепена, осуђујућа пресуда је „исцепана” на фронцле и правнички осрамоћена.

Пресуда Апелационог суда може да звучи уверљиво само за оне који нису детаљно пратили извођење доказа током готово 10 година дугог судског поступка и само онима који не знају да је за Радомира Марковића већ у два случаја политичких убистава изречена правоснажна пресуда, а да је у њима примењен модел ликвидације политичких противника претходно испробан на Ћурувији. Али, Апелациони суд каже да то – није доказано.

Занимљиво је да је за Апелациони суд „уверљиво” и „доследно” све што каже Радомир Марковић и да се та констатација помиње више пута у пресуди Апелационог суда. А кад ухвате другооптуженог Милана Радоњића у лажи да није издао писану наредбу о праћењу Ћурувије, онда апелација констатује да то није важно јер се тиче повреде службеног положаја, а не доказује убиствене намере.

И тако у целој пресуди.

Ослобађајућа пресуда за убиство новинара Славка Ћурувије била је могућа само зато што је Апелациони суд одлучио да, за упућене прилично неуверљиво и тенденциозно, одбаци кључне доказе. Оне исте које је одбрана својски, али неуспешно, покушавала да одбаци током првих девет година суђења.

То је урадио Апелациони суд у Београду у случају убиства новинара Славка Ћурувије, које је извршено 11. априла 1999. године.

Након што су скоро 10 месеци крили од јавности ослобађајућу пресуду, одабрали су да у петак 2. фебруара 2024. године, пред крај радног времена, објаве одлуку о ослобађању четворице оптужених за убиство новинара.

Ослобођени су: Радомир Марковић, шеф Републичке државне безбедности, коме је већ у друга два случаја (убиство Ивана Стамболића и атентат на Ибарској магистрали) пресуђено да је по налогу Слободана Милошевића наређивао убиства политичких противника; Милан Радоњић, шеф београдског центра РДБ; Мирослав Курак, резервни припадник озлоглашене Јединице за специјалне операције, коришћене у политичким убиствима; Ратко Ромић, главни обавештајни инспектор Друге управе београдског центра РДБ, који је умешан у још један атентат (на Вука Драшковића у Будви), мада ослобођен оптужби од стране судског већа у коме је, какве ли случајности, било и двоје судија које је сад ослободило сву четворицу (Нада Хаџи Перић и Драган Ћесаровић).

Славко Ћурувија фондација је из Апелационог суда добила комплетну пресуду којом су ослобођени сви оптужени за убиство Славка Ћурувије. Пресуда је донета 14. априла 2023. године. Потписала ју је председница већа Весна Петровић, уместо Наде Хаџи Перић, која је, према званичним информацијама из Апелационог суда, била именована за председницу пре почетка суђења.

За Апелацију мотив убиства није битан

У пресуди, написаној на 108 страна, судије Апелационог суда кажу да не верују кључним доказима и сведоцима оптужнице, али верују једином сведоку убиства Бранки Прпи, која је сама раније пред Апелацијом рекла да је само 60 одсто сигурна у своје сећање кад препознаје неког другог као убицу.

Кажу да не верују кључним материјалним доказима – ДТЛ тракама са подацима са базних станица мобилне телефоније о коришћењу и позицији телефона оптужених, који непобитно показују да су оптужени били у близини места убиства. И то два пута, у два дана, пошто је први план био да се Ћурувија убије 10. априла, а не на Ускрс. Истоветно кретање и комуникација оптужених та два дана – не доказује ништа за апелацију.

Избацили су доказе које је тај исти Апелациони суд претходних година, када су судиле друге судије, два пута враћао у списе предмета првостепеног суда, након што су избацивани на захтев одбране.

Кажу да не верују сведочењима оперативаца РДБ-а који нису учествовали у злочинима, али верују овима који су умешани и у друга убиства.

О врхунцу цинизма апелације говори то да је једна једина реченица посвећена главном мотиву убиства:

„Чињеница да је пок. Славко Ћурувија био критичар тада актуелне власти, за овај Суд није спорна, али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, то се Суд није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела.”

Јер, чињеница да је новинар Славко Ћурувија у време када је убијен био најоштрији критичар злочиначког режима Слободана Милошевића, режима који је убијао политичке противнике, критичар кога су скоро годину дана пре убиства покушавали да сломе претњама, праћењем, затворском казном, финансијски (пленидбом имовине и забранама штампања новина), требало би да стоји прва у другачијој – осуђујућој пресуди.

За овакву ослобађајућу пресуду апелација је очигледно имала великог „савезника” у првостепеном суду. У подужем објашњењу апелације цитирају се бројни пропусти првостепене пресуде, од прекорачења оптужнице тиме што се уводи НН лице као директни извршилац, преко констатације да првостепени суд није утврдио појединачно шта су Ромић и Курак радили на месту убиства, па све до „брљотина” да у пресуди нису написана изјашњења појединих сведока, на којима се та пресуда заснива.

Али кренимо редом по доказима које је Апелациони суд неподношљиво лако избрисао.

Визит карта постаје кључни доказ исправног поступања Службе током праћења

Сви који су пратили случај убиства Славка Ћурувије знају да се он на дан убиства у кафани „Коларац“ случајно срео са новинарем и писцем Душаном Величковићем и да су том приликом разменили визит-карте. Знају и да је тај сусрет послужио Радоњићу као алиби да у одбрани тврди да је то био „контакт”, у коме је дошло до примопредаје (визит-карте, прим.нов), као и наводни разлог зашто је наредио да се праћење обустави и да се пређе на праћење „везе“ (Величковића). Том „везом“ се после убиства нико из Службе није ни бавио. Алиби је толико климав да је гротескан, али не и за Апелациони суд.

Апелација на основу визит-карте (која се све време процеса зове „папиром“ или „документом“, како би добило значај неког тајног документа, важног за Службу) закључује да је праћење било у складу са стандардима службе:

„У конкретном случају су били испуњени сви прописани услови за тајно праћење сада пок. Славка Ћурувије до момента његовог прекида, ова мера је примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима и налог за опозив праћења је издао начелник ЦРДБ Београд Милан Радоњић, након што је Славко Ћурувија тога дана у поподневним часовима остварио безбедносно интересантан контакт са до тада неидентификованом „везом” којом приликом је дошло до (на бази претходних оперативних података) очекиване примопредаје папира неутврђене садржине.”

„Дакле, по налажењу другостепеног суда, налог за прекид мере тајног праћења и осматрања је дат у тренутку када се Славко Ћурувија налази у ресторану ‘Коларац’, али чак и у ситуацији након што је претходно дат налог да се прати ‘веза’, да је дат и по изласку из ресторана ‘Коларац’ није могуће несумњиво ову чињеницу довести у везу са убиством сада пок. Славка Ћурувије.”

“Будући да се увидом у ‘Дневник дежурстава припадника службе’ када је у питању дан 11.04.1999. године и извештај о примени мере на дан 11.04.1999. године, утврђује да је у два наврата регистрован контакт са неидентификованом везом и да је дошло до предаје одређеног папира, следи закључак да су оперативне информације које је РДБ имао, биле тачне, те самим тим није доведена у сумњу суштина одбране окривљеног Милана Радоњића да су ОТ мере које је наложио биле оправдане, те самим тим, није доказана теза оптужбе да је примена ОТ мера била у циљу организовања да са подацима о кретању оштећеног буду упознати извршиоци и да је издавање усменог налога Зорану Павићу, начелнику Деветог одељења ЦРДБ Београд, да одмах обустави тајно праћење оштећеног и преузме даље праћење другог лица тзв. ‘везе’, било у циљу спречавања да непосредни извршиоци кривичног дела буду уочени од припадника Деветог одељења.”

Апелација је зажмурила на чињеницу да је неколико сведока из Службе који су учествовали у праћењу Ћурувије сведочило да је праћење настављено и пошто је Ћурувија изашао из кафане „Коларац“. Једни су тврдили да је праћење заустављено код зграде Политике, други код Радио Београда. Док је један сведок, по заустављању праћења, из кола видео Ћурувију како улази у пролаз у коме ће бити убијен – дакле неколико секунди пре злочина.

Одбачени кључни докази које је одбрана годинама покушавала да избаци

Чувене ДТЛ траке, снимци са базних станица мобилне телефоније, на којима је недвосмислено забележено ко је где био у време убиства и ко је са ким разговарао биле су кључни докази оптужнице. Апелациони суд их је избацио са образложењем да на тим тракама није забележена комуникација припадника ДБ Стевана Никчевића, иако је он, наводно, користио телефон та два кључна дана.

На основу тих трака утврђено је да је Ратко Ромић чак три пута слагао одговарајући на питање где се налазио у време убиства. Ово би сваком суду, али не и нашем Апелационом суду, упалило црвену лампицу. Траке показују и да су се у близини места убиства и 10. априла, дан пред убиство, налазили и Ромић и Курак, према оптужници чекајући тренутак који се „наместио” следећег дана. Траке показују и да је Радоњић учестало комуницирао са Кураком и Ромићем. Траке документују све што су оптужени негирали, покушавајући да се извуку.

Све пресуде донете у случају убиства Славка Ћурувије биле су скандалозне. Прве две, готово идентичне првостепене пресуде, писане су као са намером да сигурно буду оборене. Оне јесу изрицале праведну казну од 100 година затвора за оптужене, али су увеле НН лице као директног извршиоца убиства. Неког кога нема у оптужници, неког ко се ни на суђењу није помињао, а камоли да је неки доказ изведен. И лаицима је било јасно да због „прекорачења оптужнице” не могу бити потврђене на начин како су написане. Све је водило ка ослобађајућој пресуди апелације, после које више нема наде за правду.

Ћурувија није незаконито праћен, каже Апелациони суд

Ово је, према речима Слободана Ружића, адвоката ћерке и сина Славка Ћурувије, најсрамнији део одлуке Апелационог суда јер се њоме оправдава криминални рад целе Службе, која је, као инструмент злочиначког режима, убијала политичке противнике, и која је, судећи по овој пресуди, и данас моћна.

У пресуди се суд позива на извештај РДБ-а и то извештај Министарства унутрашњих послова, Ресора државне безбедности од 21.11.2000. године, „потписаног од стране председника и чланова Комисије, пуковника Љубомира Ристића, пуковника Милоша Теодоровића, потпуковника Радише Роскића и мајора Александра Гака. „Суд је утврдио да налог за тајно праћење лица сада пок. Славка Ћурувије није издао начелник РДБ Радомир Марковић, ни ЦРДБ-у Београд као организационој јединици РДБ, нити пак начелнику Центра Милану Радоњићу, који је самостално овлашћен за издавање налога за тајно праћење лица, као и његов заменик, те да је основ за његово издавање процена постојања прописаних услова, оперативне оправданости и целисходности примене од стране ових руководилаца, у чему су они самостални, па им није потребна посебна сагласност било ког вишег старешине, па ни начелника РДБ, затим да су у конкретном случају били испуњени сви прописани услови за тајно праћење сада пок. Славка Ћурувије до момента његовог прекида и да је тајно праћење у свему примењено као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима.”

„Такође је утврђено да је налог за тајно праћење Славка Ћурувије издао начелник Центра Милан Радоњић за период од 08. априла до установљавања његовог безбедносно интересантног контакта и идентификације ‘везе’, који се према претходним оперативним сазнањима Центра очекивао у том периоду, али није утврђено да ли га је лично пренео начелнику Деветог одељења на извршење или је то учинио његов заменик Стеван Никчевић, затим да се у редовним ситуацијама издају писменим путем, али да су у периоду НАТО агресије на СРЈ у ЦРДБ Београд исти издавани и преношени усмено из опште познатих разлога, због чега у ЦРДБ-у Београд не постоји било какав документ у вези са издавањем овог налога.” (…)

„Налог за опозив праћења издао је начелник ЦРДБ Београд Милан Радоњић јер је остварена његова сврха и циљ, будући да је Славко Ћурувија тога дана у поподневним часовима остварио безбедносно интересантан контакт са до тада неидентификованом ‘везом’ којом приликом је дошло до (на бази претходних оперативних података) очекиване примопредаје папира неутврђене садржине, а након што је од стране дежурног начелника Цвијетина Милинковића обавештен да је завршена идентификација ‘везе’, чиме је остварен циљ ангажовања, издао је налог за потпуни прекид посла.” (овде се опет говори о висит-карти, прим. нов.)

Ништа неуобичајено – само “затворена обрада” а не убиство

Апелација, која се ослања на извештај РДБ-а, а не на упозорења сведока из саме Службе који су указивали да је све то било чудно и атипично, закључује овако:

„Из извештаја Безбедносно-информативне агенције број 02-6854 од 10.04.2012. године, који је достављен Тужилаштву за организовани криминал у вези са захтевом Ктн.И.бр.1/12 од 01.03.2012. године о примени тајне контроле телефонских разговора и тајног праћења и осматрања према покојном Славку Ћурувији од стране некадашњег РДБ МУП Србије утврђено је да у поступку примене наведених оперативно-техничких мера тајна контрола телефонских разговора, као и тајно праћење и осматрање у односу на сада пок. Славка Ћурувију није било ништа неуобичајено, да су исте примењиване и раније у односу на дан његовог лишења живота. Примена оперативно-техничких средстава и метода некадашњег РДБ МУП Србије према пок. Славку Ћурувији и извештавање о њиховим резултатима имали су карактер тзв. затворене обраде, која не постоји у законским и подзаконским прописима који су регулисали рад некадашњег РДБ, али у стручном жаргону овај термин је коришћен за означавање већег степена конспиративности примене оперативних и оперативно-техничких средстава и метода према појединим лицима, групама лица или објектима.”

Суд каже „да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима, те није доказана теза оптужбе да су налози за примену оперативно техничких мера били дати у циљу лишења његовог живота.”

Суд је овим закључком одустао од сведочења чланова Службе који нису умешани у злочине и, бар у пресуди, поверовао оптуженима за убиство.

Јер, Ћурувију је нон-стоп пратило 27 људи, цело Девето одељење ЦРДБ 10 и 11. априла 1999, а да с том активношћу није био упознат сведок Предраг Гикић, који је као оперативни радник у оквиру Службе био задужен за Славка Ћурувију. Пратња је наложена са крајње сумњивим задатком да се утврди некакав контакт, веза Славка Ћурувије, која никада није утврђена и што Радоњић никада није успео да смислено објасни (контакт са америчким држављанином у време бомбардовања!).

Тајна пратња је спровођена формално по прописима, али атипично, на начин како се до тада никада није радило. О томе је сведочило неколико припадника РДБ који се не повезују са злочинима. Свега пар минута од прекида пратње коју је наредио Радоњић, Славко Ћурувија је брутално убијен у хаустору, пре улаза у своју зграду.

Да је тајна пратња заиста била атипична, врло убедљиво су на суђењу сведочили бивши руководиоци Службе у време убиства, Стеван Никчевић и Владимир Николић, као и два бивша висока руководиоца Службе Момир Радосављевић и Горан Петровић, али и начелник 9. одељења ЦРДБ Београд у време убиства Драган Павић. Апелација не помиње та сведочења, као ни неколицина агената који су Ћурувију пратили.

Апелација: Сведочење Легије није поуздано, а “земунци” лажу

Одбрана четворице оптужених је током десет година суђења покушавала да обезвреди сведочења Милорада Улемека Легије, бившег команданта озлоглашене јединице за убијање ЈСО, и припадника земунског клана, браће Милоша и Александра Симовића.

Улемек је сведочио да му је Радомир Марковић посредно указао да су Ћурувију убили Курак и Ромић, као и да је Марковић хтео да Улемека ангажује за ово убиство, али је овај то одбио пошто је ЈСО у то време НАТО бомбардовања био заузет операцијама на Косову.

Ово апелационо веће позвало је Легију да сведочи поново. Легија је одбио, али је рекао да остаје при свему што је већ изјавио: „Немам ништа ни да додам, ни да одузмем у односу на оно што сам рекао на првом рочишту у овој истој судници, у овом истом суду. Остајем при свему. Све ово сам већ говорио. Све је у записнику. Стојим иза тога.“

Због одбијања да поново сведочи, судије апелације су његово сведочење одбациле и закључиле:

„Веће Апелационог суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал је детаљно анализирало наводе сведока Милорада Улемека, али је става да се на основу оваквог исказа не може поуздано и са сигурношћу закључити да је окривљени Радомир Марковић покушао да га ангажује да са припадницима своје Јединице крајем марта месеца изврши убиство Славка Ћурувије у време, на месту и на начин како је то навео пред Тужилаштвом за организовани криминал дана 08.01.2014. године.”

Апелација као врхунски „аргумент” за одбацивање овог сведочења истиче да је Легија „одбио да се на било који начин изјасни о разговору који је водио са Радомиром Марковићем у ком је наводно покушао да њега са два, три припадника ЈСО ангажује да уклоне лице које тренутно својим непријатељским делатностима озбиљно угрожава безбедност државе”.

Такође, апелација каже да нико не потврђује то што су Марковић и Легија разговарали у четири ока. Овај „аргумент” је посебно бесмислен, сам по себи:

“Његови (Легијини прим.нов.) наводи у вези тог евентуалног разговора, о ком се првобитно изјашњавао, нису потврђени ниједним другим изведеним доказом, па тако ни, супротно налажењу првостепеног суда, чињеницама које произлазе из Временика, исказима сведока Франка Симатовића, Милорада Брацановића и сведока Ратка Љубојевића, а супротно ставу првостепеног суда, нису потврђени ни наводима окривљеног Радомира Марковића, који је у својој одбрани искључиво и доследно током читавог поступка, тврдио да је до састанка са сведоком Милорадом Улемеком дошло 17. априла 1999. г.”

„У Временику (где су до детаља бележене телефонске комуникације прим. нов) није забележено да је окривљени Радомир Марковић лично или да је неко други, у његово име, проследио поруку за Милорада Улемека да дође у Београд, нити да је преко Центра везе у Сочаници радио везом обавештен да дође у Београд и лично се јави начелнику Радомиру Марковићу.”

Апелација је утврдила и да ниједан сведок (читај Радомир Марковић) не потврђује да је Улемек долазио код Радомира Марковића, како то оптужница наводи.

Па каже:

„Окривљени Радомир Марковић у својој одбрани доследно је негирао да је том приликом позвао сведока Милорада Улемека да дође код њега у Београд и да је дошло тада до неког састанка у присуству Франка Симатовића и да је било када од њега тако нешто затражио, у смислу да уклони неко лице (…) не потврђује наводе оптужбе да је Милорад Улемек крајем марта месеца одбио да са припадницима своје Јединице изврши убиство Славка Ћурувије.”

За „земунце” браћу Симовић, који су сведочили да су, по налогу Радомира Марковића, ангажовани да уклоне убице Славка Ћурувије, Курака и Ромића (јер много причају о томе да су извршили злочин), судије су рекле да им не верују, иако они, већ у затвору, нису имали никаквих мотива да о овоме лажу.

Суд каже: „Суд је утврдио да су искази ових сведока из истраге не само непоуздани, већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.”

Није доказано постојање организоване криминалне групе, каже Апелациони суд

Према закључку Апелационог суда, „није изведен ниједан доказ у прилог наводима оптужбе”, да је такав налог (убиство Ћурувије прим.нов.) дат од стране НН лица „из највиших структура власти”. И то је све.

У пресуђеним случајевима за убиство Ивана Стамболића, убиство четворице припадника Српског покрета обнове на Ибарској магистрали, као и покушај убиства Вука Драшковића у Будви, непобитно је утврђен модел по коме је убијао режим Слободана Милошевића: убиства је наручивао Милошевић (односно његова супруга Мирјана Марковић) јер је само он то могао у ауторитарном режиму и зато што је жртве сматрао великом опасношћу за свој опстанак на власти:

– наредба је ишла преко, њему оданог, шефа РДБ-а Радомира Марковића (наравно да о томе нису обавештавали јавност);

– жртва је сатанизована у режимским медијима и на тај начин је јавност припремана да лакше прихвати убиство;

– жртву су тајно пратили припадници Ресора државне безбедности да би дојавили и обезбедили убицама несметану мету;

– убица је ангажован из ЈСО (сам Легија, који је командовао јединицом, назвао је то “злоупотребом ЈСО” и то навео као мотив за своје сведочење);

– након убиства ширене су гласине о томе да је жртва убијена из нечасних и криминалних разлога;

– после убиства РДБ наставља да “ради на предмету”, тајно прати комуникацију људи који су били блиски жртви;

– криминалистичкој полицији се „везују руке” и РДБ јој онемогућава праву истрагу убиства.

Током судског поступка за убиство Славка Ћурувије више сведока је говорило о томе.

Апелација: Није доказано да је Марковић наредио убиство Радоњићу 

Након што је суд извео закључак да не верује Легији и „земунцима”, није му требало много муке да „закључи” да Радомир Марковић није Милану Радоњићу наредио да организује убиство. Суд је закључио: „Логичко закључивање првостепеног суда само на основу односа субординације између окр. Марковића и Радоњића, није могло бити прихваћено.”

Апелација је чврсто затворила очи пред чињеницом да је у два судска процеса доказано да је Марковић служио врху режима и на исти начин издавао налоге за убиства.

Апелација: Није доказано да је Радоњић ангажовао Ромића и Курака 

„Током поступка није изведен ниједан доказ који би потврдио наводе оптужбе да је окр. Радоњић постигао договор о непосредном извршењу убиства са окр. Кураком и Ромићем.”

Наравно да шеф београдског центра ДБ-а није обавестио јавност какав је задатак дао Ромићу и Кураку, али никада није одговорио на важна питања зашто су њему лично из минута у минут оперативци који су пратили Славка Ћурувију морали да јављају о кретању жртве… Зашто о његовом праћењу није био обавештен оперативац који је годинама био задужен да прати Ћурувију и о томе сведочио на суду.

И најважније, Радоњић никада није објаснио зашто је телефоном разговарао са Кураком управо у минутима након убиства (напротив, он је тврдио да се са њим никад није чуо, иако подаци са базних станица говоре супротно). Шта је, као шеф београдске Службе, имао да разговара са бившим припадником ЈСО, човеком умешаним и у друге оружане обрачуне на београдском асфалту. И то баш који минут након убиства Славка Ћурувије. Зашто је дан пред убиство и на дан убиства телефоном учестало разговарао са Кураком и Ромићем?

Бели голф је противречан за Апелацију

Апелација је утврдила да је првостепена, осуђујућа пресуда била пуна грешака, односно повреда кривичног поступка у описивању доказа. Једна од њих тиче се чувеног „голфа” који је, према оптужници, коришћен приликом убиства. Ево како то апелација одбацује:

“Поред тога, првостепени суд у образложењу пресуде на страни 128, закључује да је ‘предметно возило предато окривљеном Ратку Ромићу дана 9.4.1999. године, а што уједно потврђује закључак суда да је на дан 11.4.1999. године управо Ратко Ромић био у поседу предметног возила’. Међутим, код чињенице да из изреке пресуде произлази да је “окривљени Милан Радоњић телефонским путем обавестио окривљеног Ратка Ромића и Мирослава Курака о кретању оштећеног критичном приликом”, остаје нејасно од каквог утицаја је за разјашњење чињеничног стања чињеница да ли је окривљени Ратко Ромић користио критичног дана наведено возило у непосредној близини места извршења, а посебно онда и од каквог је значаја радња окривљеног Милана Радоњића да је телефонским путем обавестио окривљеног Ратка Ромића и Мирослава Курака о кретању оштећеног, у ситуацији када је окривљени Ратко Ромић, према изреци пресуде, преко колске станице чуо извештавање припадника ИX одељења и тако имао информације о њиховом кретању и оштећених, а што изреку пресуде и разлоге дате у образложењу исте, чини противречним, те је и у погледу ове чињенице побијаном пресудом учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП.”

За апелацију важнији извештај РДБ-а него сведочења многих припадника тајне службе

Апелација наводи једно од кључних сведочења о томе да је Славко Ћурувија нетипично тајно праћен да би био убијен, али га и одбацује и то зато што поклања поверење извештају Ресора државне безбедности.

Овако пише у пресуди Апелације:

„Стеван Никчевић, заменик како претходног начелника, тако и окривљеног Милана Радоњића. Из његовог казивања, произлази да је доласком Милана Радоњића за начелника ЦРДБ Београд негде крајем марта, почетком априла 1999. године, настало једно потпуно другачије поступање у примени правила о раду РДБ. Објашњавао је да је пре убиства Славка Ћурувије исти давао налоге који су у потпуности били мимо делокруга рада РДБ, с обзиром да није поштовао систем субординације који је био један од основних принципа рада Службе и да је давао налоге који су били мимо делокруга рада Службе, а конкретно то је значило да је директно давао налоге оперативцима, а не по редоследу по којем је то требало да ради.”

„По његовом мишљењу, потпуно нерезонски и нејасно је остало то да се, с једне стране, тражило да се оштећени Славко Ћурувија прати 24 часа, а да се затим, у поподневним часовима, прекине праћење, те је такво понашање, по мишљењу сведока, у супротности са циљем због чега су и мере примењиване, дакле, да се виде све његове активности. Овакав вид примене мере тајног праћења и обавештавања, према наводима сведока, би био би оправдан само у случају уколико се припремала примена неке друге мере, као што је лишење слободе (или убиство прим.нов.). Појаснио је да налог који је окривљени Милан Радоњић дао, везано за примену мере тајног праћења и осматрања оштећеног Ћурувије, није незаконит, али је нестандардан, с обзиром да је предлог требао да иде ка њему, а да он да сагласност, а не да налог крене од њега самог.”

Апелација цитира и сведочење још једног од кључних сведока Зорана Павића, начелника тада Деветог (пратећег) одељења ЦРДБ Београд, да је праћење и реферисање „било у том тренутку неуобичајено, јер је било супротно пракси пратећег одељења да се јављају промене из секунда у секунд, већ је уобичајено било да се јављају само битне промене.” Али и ово сведочење одбацује јер поклања поверење извештају ДБ-а.

Иако и само Апелационо веће утврђује да Радоњић није говорио истину кад је рекао да је дао писани налог за праћење Ћурувије, закључује ипак да ништа не повезује ово атипично праћење са убиством Славка Ћурувије и да та околност „није одлучна”, па то све и одбацује.

Бранка Прпа „доследно” негирала да је видела Курака и Ромића, тврди Апелациони суд

„Сведок оштећена Бранка Прпа се доследно током поступка изјашњавала о чињеници да лице које је лишило живота Славка Ћурувију нису ни окр. Курак ни окр. Ромић, што је поновила и на претресу пред другостепеним судом”, каже Апелациони суд.

Међутим, сведочење Бранке Прпе о изгледу убица није ни близу поуздано као што Апелациони суд жели да представи. Сама Прпа је том Апелационом већу рекла у марту 2023. г. да је „сигурност њеног сећања било само 60 одсто у тренутку када је као убицу препознала покојног криминалца Луку Пејовића”. Уосталом, током година је донекле и мењала свој опис убице, а након догађаја одбила је да о томе сведочи пред криминалистичком полицијом која је истраживала убиство.

Бранка Прпа је, како то тврди тужилац и неколико полицајаца који су учествовали у истрази убиства, непоуздан сведок и због шока у коме је била у тренутку убиства, због ударца пиштољем у главу због ког је била обливена крвљу, и због своје диоптрије, пошто су јој наочаре спале, и због прашине која се подигла у пролазу када су у Славка пуцали, и зато што је убици са леђа долазила светлост у пролазу у коме се убиство одиграло – све су то разлози због којих су њен исказ одбацили и тужилац и судије првостепеног већа. Али, Апелациони суд је овакво сведочење сматрао веродостојним.