Вести

13. 02. 2024.

Аутор: Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара Извор: Јавни сервис

Коментар сажетка одлуке Апелационог суда: игнорисање доказа, потцењивање истраге, ниподаштавање жртава, амнестија

Два обавештења стоје на сајту Апелационог суда. Оно које нас је све шокирало, да су оптужени у случају убиства новинара Славка Ћурувије ослобођени, са сажетком одлуке-пресуде, и друго, које представља реакцију председника Суда.

Када се читају оба текста, потпуно је оправдано запитати се због чега те урадке пише неко ко очигледно нема никакве везе са самим судским процесом. Или је, можда, намерно урађено управо на тај начин,  да би се пажња одвратила од кључних тема и питања везаних за овај „процес века“. 

Председник Апелационог суда у Београду, Душко Миленковић, у саопштењу које је објављено 5. фебруара, три дана после објављивања информације о ослобађајућој пресуди истог суда у случају убиства новинара Славка Ћурувије, обраћајући се породици Славка Ћурувије, пријатељима, представницима медија, појашњава како је дошло до ослобађајуће пресуде, после две осуђујуће пресуде на по 100 година затвора. На крају тог обраћања, он каже: 

У том смислу, позивам све припаднике средстава јавног информисања, као и јавне личности, да нас и даље критикују када сматрају да је то у јавном интересу, али да критикама претходи озбиљна анализа чињеничног стања које суд има у предмету јер, подсећам, суд суди само на основу доказа које су странке у поступку презентовале, а у конкретном случају, докази за тврдње из оптужнице су евидентно изостали.

У том смислу, пре него што будемо имали увид у детаљно образложење ове пресуде, осврнућу се на неколико констатација из сажетка пресуде коју је, очигледно, писао неко ко није имао увид у сам судски процес и доказни поступак. 

Због тога преносимо у потпуности то образложење, са коментарима везаним за нетачне тврдње. 

(Потпуно је неуобичајено, а неки кажу и скандалозно, да председник Апелационог суда на овај начин тумачи пресуду. Он нема никаква овлашћења да то чини. То никада није радио ни у једном другом предмету. Он покушава да закључке судског већа наметне као беспоговорне).

Свакако, чекамо текст пресуде, али председник Апелационог суда нас је изазвао и ово је одговор на сажетак ове пресуде.

Коментар Верана Матића, председника Комисије за истраживање убистава новинара на Образложење пресуде Апелационог суда у случају убиства Слвака Ћурувије 

∗∗∗ 

ПРВОСТЕПЕНА ОДЛУКА 

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К По1 73/20 од 2. децембра 2021. године, због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ (од чега окр. Марковић у подстрекавању, а окр. Радоњић, Курак и Ромић као саизвршиоци) окр. Радомир Марковић и Милан Радоњић су осуђени на казне затвора у трајању од по 30 година, док су окр. Мирослав Курак и Ратко Ромић осуђени на казне затвора у трајању од по 20 година. Оштећени су ради остваривања својих имовинско-правних захтева упућени на парнични поступак.

Окривљени су оглашени кривим што су априла месеца 1999. године, по налогу НН лица, по претходном договору и плану, лишили живота власника, директора, главног и одговорног уредника дневног листа „Дневни телеграф“ и недељника „Европљанин“, оштећеног, сада покојног, Славка Ћурувију, из ниских побуда, због његовог иступања у земљи и иностранству и критике носиоца политичке власти, а ради очувања постојеће структуре власти, тако што је окр. Марковић, тада начелник Ресора државне безбедности МУП-а РС, а након одбијања команданта ЈСО Милорада Улемека, крајем марта месеца 1999. године, да, са припадницима своје јединице, лиши живота оштећеног, почетком априла 1999. године, план о лишењу живота оштећеног пренео окр. Радоњићу и тако истог подстрекао да припреми физичку ликвидацију оштећеног, па је окр. Радоњић постигао договор о лишењу живота оштећеног, са припадником РДБ-а, окр. Ромићем и Кураком, искористио своја службена овлашћења начелника ЦРДБ Београд ради извршења планираног кривичног дела, тако што је противзаконито без писменог предлога, дао усмени налог за примену мере тајна контрола телефонских разговора, супротно Правилу о раду службе државне безбедности и Упутства о примењивању прописаних средстава и метода рада у извршавања послова из делокруга СДБ и издао усмени налог, сада покојном, Зорану Павићу, начелнику Деветог одељења ЦРДБ Београд, да се 9. и 10. априла 1999. године примени мера трајног праћења непрекидно 24 часа и да га извештава о сваком кретању оштећеног, а 11. априла 1999. године, због закаснелог јављања претходног дана, када је оштећени већ ушао у стан, наложио да га хитно и детаљно обавештава о свакој промени кретања и места где се оштећени налази, а посебно када се упути ка свом стану, те организовао да са подацима о кретању оштећеног буду упознати окр. Ромић и Курак, а преко њих и непосредни извршилац и тако омогућио непосредно извршење дела од стране НН лица и то тако што је 9. априла 1999. године Драгану Павићу дао налог да преда возило марке „Голф“ окр. Ромићу, који је истог дана у вечерњим сатима преузео наведено возило, а које је без евидентирања у колској књижици, исти користио у непосредној близини места извршења, те преко колске радио станице, у возилу 11. априла 1999. године чуо извештавање припадника Деветог одељења и тако имао информацију о кретању истих и оштећеног, па након што је окр. Радоњић издао усмени налог Павићу да обустави трајно праћење оштећеног и преузме даље праћење другог лица, на који начин је спречио да окр. Ромић, Курак, а поред њих и непосредни извршилац, НН лице, буду уочени од припадника Деветог одељења РДБ, одмах, по давању налога, телефонским путем обавестио окр. Ромића и Курака о кретању оштећеног, који су омогућили НН лицу да, а након уласка, сада покојног Славка Ћурувије, са оштећеном Бранком Прпом, у пролаз зграде број 35 у садашњој Светогорској улици, истима неопажено приђе иза леђа и око 16,45 часова, са раздаљине од око 1,5 метар, из аутоматског пиштоља испали рафално 5 пројектила у леђа оштећеног, наносећи му више устрелина и прострелина у пределу десне половине леђа, грудног коша, десне руке и главе, од којих се оштећени занео и пао, потом оштећену Бранку Прпу, када је покушала да се окрене, ударио дршком пиштоља у потиљачни део главе, од ког ударца је пала, наневши јој лаку телесну повреду, па је потом, из непосредне близине од 0,8 метара, поново рафално испалио више пројектила у главу и тело оштећеног, и нанео му 7 устрелина и прострелина, па је, услед оштећења за живот важних можданих центара, наступила смрт истог.

ПОДНОСИОЦИ ЖАЛБЕ 

Тужилац за организовани криминал, окривљени и њихови браниоци, као и супруга окр. Радомира Марковића.

ДРУГОСТЕПЕНА ОДЛУКА 

Посебно одељење за организовани криминал Апелационог суда у Београду, након одржаног претреса, донело је 19. априла 2023. године пресуду Кж1 По1 9/22 којом је, усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначило првостепену пресуду и окр. Радомира Марковића ослободило од оптужбе да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ, те окр. Милана Радоњића, Мирослава Курака и Ратка Ромића да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство из члана 114, став 1, тачка 5. КЗ. Оштећени су ради остваривања својих имовинско – правних захтева упућени на парнични поступак. 

Апелациони суд је, након одржане седнице већа, донео одлуку да отвори претрес пред другостепеним судом, јер је основано изјављеним жалбама указано да је првостепени суд и у поновљеном поступку учинио битне повреде одредаба кривичног поступка због којих није било могуће испитати правилност и законитост побијане пресуде, а такође није поступио по налогу другостепеног суда и није отклонио неправилности на које је указано раније донетим решењем Апелационог суда што је било од одлучног утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Наиме, првостепени суд је пресудом која се напада жалбама прекорачио оптужбу, повредио идентитет оптужбе и пресуде и није решио предмет оптужбе, а притом је и селективном оценом доказа у потпуности занемарио одређене чињенице које произлазе из изведених доказа, а које међусобно посматране пружају основ за другачије пресуђење.

Суд је донео одлуку да на претресу пред другостепеним судом поново испита сведока оштећену Бранку Прпа, Милорада Улемека, Милоша Симовића и Александра Симовића и да изведе доказе чије извођење је одбијено од стране првостепеног суда. Сведоци Улемек, те Милош и Александар Симовић нису желели да одговарају на постављена питања суда и странака и ускратили су сведочење. Суд је прочитао њихове исказе које су дали пред Тужилаштвом за организовани криминал, као и исказе Дејана Миленковића и Миладина Сувајџића, који су се изјашњавали само о информацијама које су од неког чули, притом исти садрже и потпуно различита изјашњења, а с обзиром на то да су изјавили да о овом догађају немају непосредних сазнања, Суд је утврдио да су искази ових сведока из истраге не само непоуздани, већ и да се не могу са сигурношћу прихватити као истинити.

Образложење пресуде Апелационог суда у случају убиства Слвака Ћурувије 

Неистина је да су изјашњења потпуно различита, напротив, сагласна су. 

Поставља се питање како и на основу чега је Суд утврдио да су непоуздани, јер сведоци нису тражили ништа да би сведочили, иако се већина њих налази на издржавању дуготрајне затворске казне. Улемек је директно упитан о мотивима сведочења и да ли очекује нешто, на шта је одречно одговорио.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

По налажењу Апелационог суда, и поред свих изведених доказа, током поступка није утврђено постојање организоване криминалне групе, нити је утврђено ко је, када и где, као што се наводи у диспозитиву оптужнице, учествовао у сачињавању претходног договора и плана за лишење живота власника, директора главног и одговорног уредника дневног листа “Дневни телеграф” и недељника “Европљанин” оштећеног сада пок. Славка Ћурувије, а није изведен ниједан доказ у прилог наводима оптужбе, да је такав налог дат од стране НН лица “из највиших структура власти”.

Више сведока се изјашњавало о политичком разлазу Мирјане Марковић и Славка Ћурувије, те његове свести да је због тога животно угрожен. А употреба Службе на овај начин недвосмислено указује да је налог дошао са највишег места. Поставља се питање да ли би Служба могла да буде ангажована на такав начин да налог није дошао са највишег места, посебно имајући у виду синхронизоване нападе на Ћурувију путем медија са злоупотребом службе.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Такође, ни наводи да је окр. Марковић упознао окр. Радоњића са планом о лишењу живота новинара сада пок. Славка Ћурувије, односно да му је пренео план и тако га са умишљајем подстрекао да припреми његову физичку ликвидацију, нису поткрепљени ниједним изведеним доказом, те стога логичко закључивање првостепеног суда само на основу односа субординације између окр. Марковића и Радоњића, није могло бити прихваћено.

Има доказ у анализираним комуникацијама да је Радоњић имао комуникацију са Марковићем после извршеног убиства, а и сâм је признао да га је о томе обавестио. Такође, Марковић је Радоњића поставио на место начелника ЦРДБ Београд неколико дана пре убиства Ћурувије и тада су почели да стижу неуобичајени налози о поступању приликом тајног праћења Ћурувије. На основу сведочења више сведока и на основу записа из Дневника дежурног начелника, Радоњић је издао налог да му се пријављује свака промена у кретању жртве, а посебно када Ћурувија крене кући. Никада није објаснио због чега.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Током поступка није изведен ниједан доказ који би потврдио наводе оптужбе да је окр. Радоњић постигао договор о непосредном извршењу убиства са окр. Кураком и Ромићем.

Има доказ да су интензивно комуницирали у данима који претходе убиству Ћурувије, као и на дан убиства. Наиме, по изјавама сведока, дан раније је Радоњић изразио велику љутњу што нису јавили када је Ћурувија кренуо према свом стану и захтевао је да га у наредном периоду о томе промптно известе. Њихова комуникација путем мобилних телефона је била интензивна само у данима који су претходили убиству и на дан убиства, а готово да је нема у периодима пре и након тога.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Апелациони суд је неспорно утврдио да су оперативно техничке мере тајне контроле телефонских разговора и мере тајног праћења и осматрања према Славку Ћурувији примењиване и пре доласка окр. Радоњића на место начелника ЦРДБ Београд, те да су били испуњени сви прописани услови за тајно праћење сада пок. Славка Ћурувије до момента његовог прекида, те да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности и заснована на одговарајућим прописима, те није доказана теза оптужбе да су налози за примену оперативно техничких мера били дати у циљу лишења његовог живота.

Није било писаног налога за праћење Славка Ћурувије, што није било у складу са прописима, а више сведока из РДБ је изјавило да је начин примене мере двадесетчетворочасовно праћење више дана и јављање сваке промене био веома неуобичајен, а посебно захтев да се одмах извести начелник центра да је праћени кренуо према свом стану.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Такође, Апелациони суд је на основу доказа и то, првенствено, на основу испитивања сведока припадника Деветог одељења који су учествовали у праћењу сада пок. Славка Ћурувије утврдио да се бели Голф 3 који се наводи у оптужници није налазио на лицу места, а доказе о томе ко је преузео возило и у ком временском периоду га је користио, детаљно је образложио у својој одлуци. 

Један сведок је изјавио да је голф примећен близу локације на којој је Ћурувија становао. 

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Сведок оштећена Бранка Прпа се доследно током поступка изјашњавала о чињеници да лице које је лишило живота Славка Ћурувију нису ни окр. Курак ни окр. Ромић, што је поновила и на претресу пред другостепеним судом. 

Она их није препознала, али никад није рекла да нису они, њен положај и стање шока, као и светлост која је извршиоцима долазила са леђа су је онемогућавали да их добро види…

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Апелациони суд је на претресу одбио предлог одбране да се извештај о преснимавању, форензичкој анализи и прегледу похрањених података о оствареном телефонском саобраћају од 12. фебруара 2012. године, потписан од стране Д. Ј, В. Ђ. и Драгана Кецмана, са пратећом документацијом, издвоји из списа као незаконит, налазећи да треба прихватити аргументе из решења Апелационог суда од 29. јуна 2018. године, те се није даље упуштао у питање законитости наведеног извештаја, прихватајући аргументацију Апелационог суда који је својим решењима у два наврата одлучивао о предлогу за издвајање доказа. Након што је овај доказ детаљно размотрен како сам за себе, тако и у вези са осталим изведеним доказима, другостепени суд је нашао да се исти не може прихватити као поуздан и веродостојан и да се на њему не може засновати чињенично стање у овом кривичном поступку, из разлога који су детаљно образложени у одлуци другостепеног суда.

Поједини окривљени и сведоци су оспоравали комуникацију на начин како је то наведено у сачињеном извештају, притом је Апелациони суд утврдио да у извештају, између осталог, није садржана комуникација за телефонски број сведока Стевана Никчевића за дан 11. април 1999. године, а исти се изјаснио да је тога дана уобичајено разговарао. Наведено је посебно значајно, с обзиром на то да из извештаја од 21. фебруара 2008.године, који су потписали Д. П. и Драган Кецман, произлази да је вршена селекција података са ДЛТ трака, дакле, пре него што је и донета наредба истражног судије од 16. децембра 2011. године. По чијем налогу, на основу којих категорија и по којим параметрима, Суд није могао да утврди ни испитивањем на главном претресу у својству сведока Драгана Кецмана, будући да је исти изјавио да у томе осим потписивања извештаја није учествовао јер нема потребна знања, већ да је то обављала Д. П, која никада није испитана, с обзиром да је преминула, тако да све чињенице које су наведене у извештају од 21. фебруара 2008. године, нису ни могле бити проверене у судском поступку.

Дакле, ишчитавање ДЛТ трака и селекција података који су се налазили на њима је извршено без захтева тужиоца и наредбе тада истражног судије, а притом у извештају од 21. фебруара 2008. године, не постоји податак када је и у ком временском периоду и на који начин, односно по којим критеријумима вршена селекција података, док у даљем току кривичног поступка нико по накнадно доношеним наредбама за вештачење није успео да податке са ДЛТ трака очита, нити да изврши увид у садржину истих.

Овакав закључак Суда потврђује и чињеница да и након достављања извештаја од 12. фебруара 2012. године, тужилаштво и суд настављају са даљим поступањим у односу на ДЛТ траке о чему сведоче и докази у спису који потврђују да се и у наставку поступка одузимају подаци о електронској комуникацији, прибављају подаци о локацијама базних станица, њиховим координатама.

Вештачење трака 2012. године је извршено на потпуно различитом сету трака у односу на полицијски извештај из 2008. године. Вестачен је случајно изабрани сет трака који је обухватао  период убиства и вештачењем се дошло до истих резултата. Вештачење, односно скидање података и анализу 2012. године су извршили искусни државни службеници техничке и информатичке струке из другог државног органа у односу на МУП. 

Након вештачења трака МОБ063 прибављане су траке другог оператера, тј. МТС, односно мреже „064“, али оне нису садржавале податке о комуникацији, а локације базних станица нису садржај комуникације, већ је њихова јединствена ознака садржај комуникације, што нема утицаја на веродостојност вештачених података. 

Невероватно је да је суд у другој немогућности да оспори овај доказ који двојицу оптужених доводи на лице места убиства, поклонио веће поверење оптуженима и искористио изјаву сведока Никчевића који је након 15 година, како наводе, изјавио да је уобичајено комуницирао, односно Суд је више поверовао сећању људског бића колико је комуницирало тачно одређеног датума 15 година пре изјаве, уместо да као релевантне прихвати похрањене рачунарске податке о комуникацији. Да ли ово значи да наши судови у будућности неће веровати дигиталним архивама, већ само људском памћењу? Посебно забрињава да суд више верује оптуженима него државним службеницима који су те податке пронашли и презентовали.

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Апелациони суд, у одсуству непосредних и посредних доказа који би поуздано потврдили да су окр. Марковић, Радоњић, Курак и Ромић извршиоци овог кривичног дела, налази да нису на несумњив начин доказани наводи оптужбе, те је усвајањем жалби одбране и делимичним усвајањем жалбе Тужилаштва, преиначио првостепену пресуду тако што је ослободио од оптужбе окр. Марковића да је извршио кривично дело тешко убиство у подстрекавању, а окр. Радоњића, Курака и Ромића да су као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство, док су оштећени упућени на парнични поступак ради остваривања имовинскоправног захтева.

Чињеница да је пок. Славко Ћурувија био критичар тада актуелне власти, за овај Суд није спорна, али с обзиром на то да је у односу на окривљене донета ослобађајућа пресуда, то се Суд није ни могао упуштати у мотиве извршења овог кривичног дела.

Ова одлука Апелационог суда је од историјског значаја за поимање правде у Србији и посебно за положај новинара у нашој земљи и питање некажњивости убистава новинара. Због тога, евидентни превиди које сам навео у овом тексту, или намерно погрешно тумачење, представљају праксу која ће снажно утицати и на остале случајеве убистава новинара или покушаја атентата или паљења кућа и друго тешко насиље над новинарима и новинарством. 

У наставку вам достављам и коментар Слободана Ружића, адвоката Јелене Ћурувије, који се, врло аргументовано, осврнуо на тврдње изнете у овом сажетку пресуде. 

Коментар Верана Матића

∗∗∗

Адвокат породице Ћурувија за НИН: Мој проблем са пресудом Апелационог суда

Пише:  Слободан Ружић

Много би се могло написати о пресуди Апелационог суда у Београду којом су ослобођени сви оптужени у предмету убиства Славка Ћурувије, али треба сачекати, она још није уручена странкама, нити је објављен комплетан текст пресуде. Сигуран сам да ће у будућности и ова пресуда, и комплетни списи судског предмета, бити предмет анализе великог броја новинара, правника, па и историчара.

У овом тренутку, мене, као пуномоћника деце Славка Ћурувије, једино занима онај део саопштења Апелационог суда (претпостављам да је то цитат из другостепене одлуке) у којем се наводи да је тај суд неспорно утврдио да је мера тајног праћења према Ћурувији примењивана и пре доласка Радоњића на место начелника Центра ресора државне безбедности – Београд (ЦРДБ), те да су били испуњени сви прописани услови за његово тајно праћење све до момента њеног прекида, да је ова мера примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности Ресора државне безбедности (РДБ) и заснована на одговарајућим прописима, те да није доказана теза оптужбе да је налог за примену ове мере био дат у циљу лишења његовог живота.

Као неко ко је у овом предмету скоро осамнаест година, да бих могао да нешто о томе напишем, најпре морам да савладам налет емоција због овакве колосалне неистине и неправде.

Само су два разлога због којих било ко може написати да је у тајној пратњи Ћурувије све било редовно и уобичајено: један разлог може бити тај да онај ко је то написао није ни прочитао шта све од доказа постоји у списима предмета, а који директно оповргавају ову бруталну неистину, и други разлог може бити да се ради о намери да се по сваку цену заштити поступање Службе, да се њен рад представи законитим и уобичајеним, а што представља одбрану неодбрањивог.

Пошто су се годинама у јавности многи трудили да кривични поступак због убиства Ћурувије представе исфабрикованим, те да у њему нема ниједног доказа против окривљених, што је, такође, колосална неистина, желим да укажем и на чињеницу да нису само судије другостепеног суда које су донеле ослобађајућу пресуду учествовале у овом предмету. Након што је јавни тужилац покренуо истрагу против окривљених, ваљда им је неки судија, најпре, одредио притвор, па су им, затим, неке друге судије одбиле жалбе и потврдиле останак у притвору, па су им неке треће судије потврдиле оптужницу, па су им четврте судије одбиле жалбу на потврђивање оптужнице, пете судије су им десетину пута продужавале притвор, да би их, на крају, шесте судије два пута првостепено огласиле кривим и изрекле им високе казне затвора.

Ослобађајућу пресуду јесте донео надлежни другостепени суд и она се мора поштовати, али ово што сам навео у претходном пасусу јасно показује да су бројне судије утврдиле много тога спорног у поступању Службе, а једна од најспорнијих чињеница у њеном поступању јесте управо атипична тајна пратња Славка Ћурувије која се завршила његовим убиством.

Зар нема ништа спорно у томе да је само пар минута након што је Радоњић наредио прекид пратње, Ћурувија брутално ликвидиран у хаустору испред своје зграде? Шта је то? Коинциденција? Случајност?

Зар није спорно да са тајном пратњом није био упознат Предраг Гикић, радник Службе који је био оперативно задужен за Ћурувију, што је иначе основно правило у поступању?

Зар није спорно што тајном пратњом руководи Радоњић, начелник ЦРДБ Београд, што се у историји Службе ни пре, ни после, никада није догодило?

Зар није спорно што Радоњић на суду није сувисло објаснио због чега је уопште праћен Ћурувија? 

Зар није спорно што је након тајне пратње дан пре убиства, када су припадници пратећег одељења уобичајено јављали тзв. промене, Радоњић викао на њих зашто се промене не јављају чешће?

Зар није спорно што су сутрадан, на дан убиства, припадници пратећег одељења јављали промене сваки час, што није уобичајено и никада се није јављало на тај начин?

Могао бих много о томе, али за крај да питам, да ли судије Апелационог суда знају боље шта је законита и уобичајена пратња од Стевана Никчевића, Радоњићевог заменика у време убиства, Владимира Николића, начелника аналитике ЦРДБ Београд, Момира Радосављевића, бившег начелника ЦРДБ Београд, свих радника пратећег одељења београдске Службе, и још неколико радника ДБ, који су сви испитани као сведоци? Сви они су рекли да је тајна пратња Славка Ћурувије била атипична, неуобичајена, и тиме, наравно, незаконита. Ова тајна пратња била је увијена у обланду законитог поступања, и сигурно је да није била мера „примењена као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности РДБ“.

Када чињенице о овој тајној пратњи „увежете“ са осталим изведеним доказима, кад обратите пажњу на исти образац поступања дела Службе – примењен у седамнаест месеци на убиство Ћурувије, злочин на Ибарској магистрали, убиство Ивана Стамболића, и покушај убиства Вука Драшковића у Будви, онда вам ипак све мора бити много јасније. Но, то је широка тема и захтева много више новинског простора од оног који имам.

Немам никакву дилему да је Славка Ћурувију убила Служба државне безбедности, али свој суд о томе ће, кад дође време, дати историја.

Аутор је адвокат породице Ћурувија

НИН, број 3815,  8. фебруар, 2024.