Вести

07. 02. 2024.

Аутор: Јелена Л. Петковић Извор: Безбедни новинари

Убиства новинара на Косову – злочини без казне

Серијал текстова о нерешеним случајевима напада на медијске раднике и убистава новинара настављамо причом о киднаповањима и убиствима 17 новинара и медијских радника српске и албанске националности на Косову у периоду између 1998. и 2005. године.

Сваки метак испаљен у новинара је напад на основна људска права, демократију, слободу говора и слободу информисања. То није само трагедија породице и пријатеља, то је трагедија свих нас.

Овај текст је кратак подсетник на 17 трагичних и нерешених убистава и киднаповања новинара на Косову, на језиву чињеницу да она до данас нису истражена, на горку стварност да породице нису дочекале правду, на грозну и опасну констатацију да су убице на слободи, ту негде – ходају слободно.

О томе што се догодило пишемо да и у новинарској заједници сећање не би прогутала тама. Подсећамо јер је то наша колегијална одговорност и дужност, јер нас сваки злочин и насиље над новинарима ставља и пред огледало, да се добро загледамо и видимо да ли смо оно што тврдимо да јесмо – борци за истину и правду.

Док одржавамо памћење на оно што се догодило, уједно говоримо и о ономе што се није десило, а морало је. Све оне који нису починиоце извели пред суд, побројаће и овај текст, али неистражени злочини су и наши колективни неуспеси, пропуштене прилике и лицемерје.

Чини се да су изјаве о несталим и убијеним новинарима у конфликтним ситуацијама, које међународне институције у борби за основна људска права непрестано подвлаче, намењене за све, осим за овде – у Европи. Као да се новинари убијени и киднаповани на Косову од 1998. године до 2005. не рачунају.

Речи су знак политичке посвећености, али оне морају бити изговорене тако и онолико, колико је потребно да доведу до акције. Једном речено мора се понављати док све чињенице не буду јасно поређане, а починиоци приведени правди.

Није зато довољно да само једном споменемо наше убијене и нестале колеге, како неки политичари мисле. Потребна је истинска саосећајност и забринутост. У супротном, убићемо и сваку наду.

Јер, баш ти чекају да заборавимо наше колеге како би могли да наставе са “bussines as usual”.

Двоструке жртве

На Косову је убедљиво највећи број нерешених злочина против новинара у Европи.

Новинар Исмаиљ Бербатовци нестао је 23. јула 1998. године, када је отишао на новинарски задатак. Ђуро Славуј и Ранко Перенић, новинарска екипа Радио Приштине, нестали су на новинарском задатку 21. августа 1998. код Велике Хоче. Новинар Африм Малићи убијен је 2. децембра 1998. године у Приштини. Новинар и шеф Косовског информативног центра (КИЦ) Енвер Маљоку убијен је 11. јануара 1999. године у Приштини. Дописник српског националног дневника „Политика“ и новинар „Јединства“ из Приштине, Љубомира Кнежевић, нестао је 6. маја 1999. у Вучитрну. Новинарска екипа „Штерна“, Габријел Гринер, Фолкер Кремер и преводилац Сенољ Аљит, убијени су 13. јуна 1999. године код Призрена. Александар Симовић Сима, новинар Medija ekšn internešenela, киднапован је па убијен 21. августа 1999.  године у Приштини.

Крист Гегај, уредник у РТВ Приштина убијен је 12. септембра 1999. године у Истоку, Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21. септембра 1999. године у Приштини, новинар српске редакције Радио Косова Марјан Мелонаши нестао је 9. септембра 2000. године у Приштини, новинар “Рилиндје” Шефки Попова, убијен је 10. септембра 2000. године у Вучитрну, новинар листа “Бота сот” Џемаиљ Мустафа, убијен је 23. новембра 2000. године у Приштини, новинара листа “Бота сот” Беким Кастрати, убијен је 19. октобра 2001. године код Приштине. На Бардуља Ајетија, новинара и колумнисту листа “Бота сот”, извршен је атентат 3. јуна 2005. године код Гњилана, а преминуо је 25. јуна 2005. године у Италији.

Део ових злочина догодио се током рата. Тужна је чињеница да се већина злочина догодила када је владавина права на Косову била под администрацијом Уједињених нација.

УН је побегао од своје одговорности према жртвама и према правди, прекршио основна људска права, закључиће Саветодавна комсија за људска права (ХРАП) УНМИК-а у свом коначном извештају из 2016. године, након што је прегледала жалбе 233 случаја пријављених тој комисији.

Међу двоструким жртвама – злочина, па неактивности владавине права –  подвућиће Саветодавна комисија за људска права, су и новинари.

Сви системи ћуте

Новинар Енвер Маљоку убијен је док се враћао са посла, у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу блока у Сунчевом брегу у ком је живео. Преминуо је убрзо у болници у Приштини.

Новинар Марјан Мелонаши, после получасовне емисије која је трајала од 13.30 до 14 сати, ушао је у наранџасти такси преко пута зграде радија и од тада му се губи сваки траг.

Фоторепортер Момир Стокућа, убијен је у породичној кући у центру Приштине.

Новинар Шефки Попова, убијен је на кућном прагу, у Вучитрну.

Новинарска екипа Радио Приштине Ранко Перенић и Ђуро Славуј, кренули су да направе прилог о повратку киднапованих монаха, од тада се воде као нестали. Ни аутомобил у коме су били никада није пронађен.

Сваке године породице, пријатељи и колеге окупљају се на месту где су последњи пут виђени 21 августа 1998. и поручују “Тражимо их”. На питање где су, сви системи ћуте.

Амбасадор ОЕБС-а у Приштини Мајкл Давенпорт, једине мисије чији је највиши представник долазио да присуствује овом догађају, каже да га је дирнуло упознавање са члановима породица Ранка Перенића и Ђуре Славуја.

“То је била још једна прилика да се истакне подршка ОЕБС-а напорима да се подигне свест о тешкој ситуацији везано за нестале и убијене новинаре. Као Мисија користимо сваку прилику да скренемо пажњу на ову тему.  Учинили смо то на Светски дан слободе медија. Тада сам говорио о неприхватљивости некажњивости за овакве злочине. Покренуо сам ово питање на церемонији доделе награда за новинаре коју је организовала Асоцијација новинара Косова (АЈК), а то је била и тема на церемонији доделе награда коју је организовао УНС на Косову. Мисија ће наставити да скреће пажњу на ово питање, наглашавајуц́и сталну важност борбе против некажњивости, као и на претње са којима се новинари свуда и даље суочавају”, каже британски дипломата, амбасадор Мајкл Давенпорт, за сајт “Безбедни новинари”.

Како до правде? 

Истраге убистава и отмица новинара и медијских радника на Косову биле су у надлежности српске полиције и тужилаштва 1998. године. Од 10. јуна 1999. прелазе у јурисдикцију Мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК) која је по Резолуцији 1244 имала извршна овлашћења у области правосуђа.

Од 2008, извршна овлашћења владавине права, а самим тим и одговорност за истраге и процесуирања злочина, УНМИК предаје у руке Мисије Европске уније за владавину права – Еулекс. Од 2014, Еулекс у фазама предаје извршни мандат у области правосуђа косовским властима.

“Убиства новинара Албанаца, која су се догодила до почетка НАТО бомбардовања нису истраживана на задовољавајући начин, а ширене су најчешће стереотипне информације да је то дело српских безбедносних служби, иако се може говорити и о снажној мотивацији везаној за рад обавештајне службе ОВК, због јаких политичких поларизација. Када је реч о киднаповању и убиствима Срба у том периоду и ови случајеви су већински били или занемаривани или су представљани као да то нису убиства новинара, већ пропагандиста. Након бомбардовања, нека су третирана као убиства новинара, али пошто су то били новинари који су писали о корупцији власти, њихова убиства су минимализована, осим за медије из којег потичу”, истиче Веран Матић, председник Комсије за истраживање убистава новинара у Београду.

Подвлачи да убиства новинара која су се догодила у периоду од 1998. до 2005. године имају различите мотиве и перцепције, а да их чак и међународне организације које би требало, “нису регистровале из својих разлога”.

“Највећи део убистава није третиран као убиство новинара до пре неколико година, па је широј заједници и делу новинарске заједнице наметана перцепција да су то убиства која се догађају у ратним сукобима. Киднаповања, исто тако. Било је веома мало протеста и наглашавања да је реч о новинарима”, подвлачи Матић.

Веран Матић се као председник Комисије за истраживање убистава новинара, 2018. године одазвао позиву мисије ОЕБС и боравио на Косову где је покушао да провери постоје ли услови или политичка воља да се оснује комисија која би се бавила овим злочинима. Тој иницијативи се успротивила “свеобухватна политичка ситуација”.

“За велики број несталих Срба и Албанаца за које се зна да су киднаповани, а њихова судбина није позната, сазнавање истине додатно је отежано јер између Београда и Приштине нема адекватне сарадње, неопходне да се нестали пронађу. Када је реч о убијеним колегама, нема сарадње у истрагама како би се дошло информација које би довеле до проналажења и идентификовања одговорних”, појашњава Матић.

“Невероватна је била”, додаје некадашњи директор и главни и одговорни уредник телевизије Б92 и “незаинтересованост представника међународних институција које су имале директне мисије везане за истраге”.

“У дугом временском периоду су углавном били активни процеси затамњивања информација о убиствима и киднаповањима, релативизација, нечињење, свесно прикривање и некомпетентност. Тако да информације нису ни допирале до новинара, нарочито оних у мејнстрим медијима, тицале су се само редакција из којих су новинари жртве или истраживачких новинара који су под сталним претњама, или новинара који раде у медијма на српском језику на Косову”, закључује Матић.

Само једно убиство новинара, убиство Шабана Хотија, професора руског језика, преводиоца и медијског радника који је заробљен као део екипе Руске државне телевизије, па потом убијен, процесурано је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) у оквиру ширег судског процеса. 

Пред Специјализованим већем за ратне злочине са седиштем у Хагу у октобру је сведочио новинар Небојша Радошевић у процесу бившем команданту ОВК Хашиму Тачију оптуженом за ратне злочине на Косову и у Албанији.

Екипу Тањуга, новинара Небојшу Радошевића и фотографа Владимира Добричића, заробила је ОВК када су кренули да известе о доласку Вилијама Вокера, тадашњег шефа мисије ОЕБС-а, на Косово. Ослобођени су након 41 дан.

“Пресуда би, без обзира колико буду осуђени, имала јаког одјека и била постулат да су новинари угрожени на свом послу и да их треба заштити на сваки могући начин. То би била снажна порука свима, без обзира о којим и чијим странама у сукобу је реч, да се омогући новинарима да обављају свој посао, да правовремено и тачно информишу јавност”, подвлачи Радошевић за сајт “Безбедни новинари”.

Веран Матић последњу шансу да чињенице и истина угледају светлост дана, види у мешовитој међународној комисији за истраживање убистава и киднаповања новинара.

“На једној конференцији смо предложили формирање комисије која би прикупила релевантне информације и допринела разоткривању случајева. На крају, би написала релевантан извештај у којем ће се објавити сви налази до којих је дошла са препорукама. У овој ситацији то је најреалније решење”, закључује Матић. 

Показатељ пропасти

Убиство новинара је огромна трагедија које утиче на откуцаје читавог друштва. Злочини о којима пишемо су се догодили пре више од 20 година. Како чињеница да и даље имамо стопроцентну некажњивост за ова убиства утиче на безбедност новинара данас, следствено и на могућност да раде, како утиче на спектар тема о којима се новинари осећају безбедно и спремно да пишу?

“Због тих злочина, слика овдашњег света је, у великој мери сужена на политику и наставак ратне психологије, али у мирнодопским условима. Парадоксално је да су убиства новинара један од најбољих показатеља пропасти система који је успостављен након 1999, или коју годину раније. Већина наших колега страдала је у доба мира и у присуству десетина хиљада војника Кфора и чиновника међународних мисија”, истиче Живојин Ракочевић, председник Удружења новинара Србије за сајт “Безбедни новинари”.

Новинар, књижевник и публициста, сматра да су убиства новинара и медијских радника Срба, Албанаца и странаца “учинила простор Косова и Метохије и сваког поједничано несигурним и незаштићеним све до дана данашњег”.

“Није лако отићи на терен са наслеђем и знањем да је 17 људи изгубило животе радећи твој посао. Још је теже изаћи на крај са чињеницом да си баш ти те људе познавао, да сте били пријатељи. Јасмина Стојковић је, оног дана када су 1998. отети Ђуро Славуј и Ранко Перанић, требало да иде на новинарски задатак. Заменио је Ђуро и никад се више није вратио”, наглашава Ракочевић.

Удружење новинара Србије је 2012. године на месту где су последњи пут виђени Ранко Перенић и Ђуро Славуј поставило плочу на којој пише „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари Ђуро Славуј и Ранко Перенић. Тражимо их“.

Плоча је девет пута постављана, јер је осам пута рушена и чупана из темеља, а судбина Перенића и Славуја је постала симбол трагања за истином и правдом за све убијене новинаре на Косову. 

Правда није задовољена 

“Заиста је веома тужно знати да до данас, и толико година након убистава, правда још није задовољена. Безбедност новинара на Косову је у више наврата била тема озбиљне дискусије, а посебно 2023. године, са низом напада у периоду од пет недеља у северном делу Косова. Знајући да злочини над новинарима остају некажњени, новинари се осећају непријатно и вероватно не желе да ризикују да би открили истине о многим осетљивим темама, ” каже Џемаиљ Реџа, председник Асоцијације новинара Косова (АГК) за сајт “Безбедни новинари”.

Знамо имена убијених и киднапованих новинарима, Европска федерација новинара (ЕФЈ) је усвојила две резолуције захтевајући да се стане на пут некажњивости, али истраге и даље стоје у месту.

“Тешко је објаснити како толике године истраге међународних (УН, ЕУ) и локалних косовских власти нису дале никакав резултат када су у питању убијени новинари. Најлакше им је било да се међусобно окривљују што не сарађују и не деле податке, али то није оно са чим би породице убијених требало да се суочавају и баве. Они заслужују да сазнају истину о томе шта се десило њиховим најмилијима и правду извођењем одговорних пред суд”, истиче Реџа.

Новинар и водитељ прича да је Асоцијација новинара Косова, “у блиској сарадњи са Мисијом ОЕБС-а у Приштини, и другим релевантним актерима током година, подигла глас и гласно тражи од надлежних органа да истраже и испоруче правду”.

“Већина активности се одвија 2. новембра на Међународни дан борбе против некажњивости за злочине против новинара, али очигледно то није довољно”, констатује Реџа. 

Правна заштита

Од усвајања Плана акције Уједињених нација о безбедности новинара и питања некажњивости 2012. године, за последњих 14 година, Генерална скупштина УН, Генерална конференција Унеско и Савет за људска права Уједињених нација усвојили су више од 26 резолуција које се односе управо на ове теме. Слични документи усвајани су и раније.

Резолуција Савета безбедности УН 1738 из 2006. године посебно истиче да су новинари, медијски професионалци и други медијски радници који раде у опасним професионалним мисијама у зонама оружаног сукоба сматрају цивилима и као такви морају бити заштићени. У наставку посебно подсећа потписнице Женевске конвенције да имају обавезу да траже и суде особе за које се тврди да су починиле или су наредиле извршење тешког кршења ових конвенција.

Резолуција Савета безбедности УН 2222 из 2015. године поново потврђује да стране у оружаном сукобу сносе примарну одговорност да предузму све могуће кораке како би осигурале заштиту и оних „који остварују своје право на слободу изражавања тражећи, примајући и ширећи информације на различите начине“, у складу са чланом 19 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, и даље наглашава обавезу чланица да спроведу непристрасне, независне и ефикасне истраге и да починиоце таквих злочина приведу правди.

Европска федерација новинара (ЕФЈ) је маја 2018. године усвојила резолуцију о истрагама убистава новинара на Косову, на предлог Удружења новинара Србије (УНС), Асоцијације новинара Косова (АГК), Независног удружења новинара Србије (НУНС) и Синдиката новинара Србије (СИНОС). 

Децембра 2018. године у Милану, Министарски савет ОЕБС-а усвојио је Декларацију којом позива на јавно и недвосмислено осуђивање напада и насиља над новинарима и предузимање делотворних мера како би се окончала некажњивост злочина над новинарима.

У Грачаници и Приштини 4. и 5. децембра 2019. године одржане су конференције о убијеним и несталим новинарима, на иницијативу Удружења новинара Србије на Косову и Асоцијације новинара Косова, а уз подршку ОЕБС-а. Дијалогу су присуствовали чланови породица и пријатељи убијених и несталих новинара, као представници међународних мисија владавине права и новинарских удружења.

У Загребу 2021. године, Европска федерација новинара (ЕФЈ) је на предлог Удружења новинара Србије усвојила резолуцију којом у најкраћем року тражи формирање међународне експертске Комисије која би истражила убиства, киднаповања и нестанке новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године.

Специјална известитељка Европског парламента (ЕП) за Косово, Виола фон Крамон у извештају за 2022. годину, написала је да је “дубоко забринута због дугогодишње некажњивости” за убиства и нестанке српских и новинара косовских Албанаца на Косову и да “позива косовске власти да раде на њиховом хитном решавању јер сви случајеви напада на новинаре и прошли случајеви убистава и нестанака морају бити ефикасно истражени, а починиоци изведени пред лице правде”.

Узнемиравање и некажњивост за злочине над новинарима се морају окончати, укључујући и случајеве убистава и нестанака новинара косовских Албанаца и Срба, који су се десили између 1998. и 2005, истакла је у свом извештају за 2022. годину након посете Косову комесарка Савета Европе за људска права, Дуња Мијатовић.

Ништа од овога надлежнима није био подстрек за помаке у истрагама. 

Морамо да тражимо

Борба против некажњивости злочина над новинарима и медијским радницима кључна је и суштински важна за задовољење правде, али и неопходност за даљу заштиту медијских професионалаца. Привођење правди одговорних за те злочине кључни је елемент у спречавању будућих напада. Без обзира на дубок и језив утицај на друштво, новинарска заједница остаје једина која говори о овој теми.

Позивајући власти широм света да осуде, истраже и ухапсе убице, оне који убијају и застрашују новинаре, Међународна федерација новинара (ИФЈ) је у саопштењу поводом Дана борбе против некажњивости злочина над новинарима 2023. године посебно истакла Камерун, Индију, Мексико, Палестину и Косово као места где је стопа некажњивости посебно забрињавајућа и где циљање медијских професионалаца и недостатак реакције јавних власти да приведу убице и нападаче преносе поруку да је нормална пракса да ће проћи – некажњено.

Европска федерација новинара (ЕФЈ) је саопштила је да број убијених новинара у Европи нагло опао у односу на прошлу годину, али број случајева некажњивости за убиства наставља да расте. Подсетили су да на 48 некажњених злочина на нашем континенту и позвали надлежне да предузму конретне мере и окончају некажњивост ових злочина.

“Борба против накажњивости је један од нашим приоритета на коме радимо у сарадњи са чланицама са свих страна Европе”, истиче Маја Север, председница Европске федерације новинара (ЕФЈ) у разговору за сајт “Безбедни новинари” и појашњава:

“Оно што можемо и чинимо је да документима и притисцима на националном и регионалном нивоу тражимо одговоре, форсирамо да ти злочини не прођу некажњено, да својим знањем, јавним кампањама, не дозволимо да се то заборави и да се ствари кад-тад разреше. Донели смо резолуције о некажњивости злочина над нашим колегама који су страдали на Косову, да се открију починиоци”.

Указујући на страшне злочине, Север подвлачи да новинари морају да траже да се пронађу и казне починиоци.

“Недавно сам боравила у Атини где је грчки новинар Јоргос Караиваз 2021. убијен испред куће, на улазним вратима. Дан данас се не знају починиоци. Читам књигу “Смрт на Малти” коју је написао син наше Дафне Каруана Галиције, убијене новинарке на Малти – убице су приведене, али се не зна ко је наручио и ко је одговоран за убиство. Упознала сам и кћер Славка Ћурувије. Прво питање је како ти људи морају да живе даље без знања како су страдали њихови најближи? То је наравно најтеже. Због њих и због истине морамо тражити проналазак и кажњавање злочинаца”, инсистира Маја Север, позната хрватска новинарка.

Утицај нерешених злочина над новинарима на новинарску заједницу се види, додаје председница ЕФЈ и истиче:

“Кад год се дотакнемо неког опасног подручја, било да је реч о разоткривању корупције или упозоравамо на неке неправилности, многи од нас смо у најмању руку добили претње, говор мржње и покушај застрашивања. У случајевима наших колега о којима говоримо, знамо да се то завршило смрћу, а након тога некажњивошћу. Утицај на новинарство је изузетно велики, јер се улаже велики напор да се застраши слободан новинарски рад у свим европским земљама, а посебно у овој овде регији. Знам да нас застрашити неће, али у том светлу некажњивости злочина над новинаркама и новинарима, још је теже и опасније радити,” закључује Север.

 Солидарност

Пут до правде је дуг и оптерећен свим проблемима који произилазе из рата, неодговорности међународних мисија, несуочавања са прошлошћу и некажњивости. Узимајући у обзир све, да ли ћемо икада доћи до истине и казне за почињене злочине?

“Медијска заједница је све слабија и доста разједињена. Између Приштине и Београда нема институционалне сарадње, међународну заједницу не интересује ова тема, а међународна новинарска удружења често су фокусирана на актуелне случајеве. За неку ефикаснију акцију био би потребан минимум консензуса. За почетак, требало би га потражити на озбиљно припремљеној међународној конференцији на којој би се направио глобални договор, а онда на основу тих корака и акционог плана анимирати институције међународне заједнице и Приштине и Београда”, предлаже Веран Матић, подвлачећи тему некажњивости.

“Надлежни су толико затворени и реаговаће само на притисак. Архиве су углавном нестале, а ми ћемо будити савест јер је сасвим извесно да ће бар неко проговорити. Можемо и планирамо да на месту отмица и убиства новинара постављамо спомен обележја као што то већ девет пута радимо између Велике Хоче и Зочишта”, истиче Живојин Ракочевић, апострофирајући јасну борбу против заборава.

“Свако мора да ради више свакодневно, да они који су нешто требали да ураде буду одговорни. И албански и српски новинари морају да превазиђу своју националност, радећи заједно на доношењу правде за новинаре обе заједнице убијене док раде свој посао”, сматра Џемаиљ Реџа, председник Асоцијације новинара Косова.

Амбасадор ОЕБС-а у Приштини Мајкл Давенпорт се нада да ћемо ове, 2024.  године „можда видети повратак сарадње између два новинарска удружења на Косову, посебно у заједничким напорима да се осигура да убијени и нестали новинари никада не буду заборављени”.

Удружење новинара Србије (УНС) од 2012. године поставља таблу на месту на коме су отети новинари Ранко Перенић и Ђуро Славуј. Покренуло је и трогодишње истраживање о убијеним и киднапованим новинарима на Косову, а које је довело до нових информација о убијеним новинарима. Новинарка Јелена Л. Петковић је разговарала је тада са многобројним саговорницима: рођацима, колегама, познаницима и члановима међународних мисија.