Вести

23. 01. 2024.

Извор: media.ba/ЦПЈ

Највећи број ухапшених палестинских новинара од 1992. године

У Израелу је, откако је почео рат те земље са Хамасом 7. октобра, ухапшено најмање 17 новинара до 1. децембра и то је највећи број ухапшених палестинских новинара од када је Комитет за заштиту новинара (ЦПЈ) почео документовати хапшења 1992. године, пише у новом извјештају ЦПЈ-а.

Ово је, како се додаје, први пут да се Израел сврстао међу шест земаља које највише затварају новинаре на свијету. На шестом мјесту, заједно са Израелом, налази се и Иран, док Кина, Мијанмар, Бјелорусија, Русија и Вијетнам заузимају првих пет мјеста.

Сви они новинари за које се зна да их Израел држи притворене на дан пописа до 1. децембра ЦПЈ-а ухапшени су на палестинској територији окупиране Западне обале након почетка рата између Израела и Хамаса 7. октобра. Већина њих се налази у административном притвору, што израелским властима омогућава да притворенике држе без оптужбе, на основу тога што сумњају да је притвореник планирао починити прекршај.

ЦПЈ напомиње да је због затворености ових процедура отежан рад њихових истраживача који покушавају сазнати са којим се оптужбама новинари суочавају. Неколико породица је, како се наводи, за ЦПЈ рекло да вјерују да су затворени због објава на друштвеним мрежама.

Подаци показују да је Израел привео више од 20 новинара од почетка рата са Хамасом, а они који су пуштени прије 1. децембра или задржани након тог датума нису укључени у њихов попис земаља које највише затварају новинаре у 2023. години.

Иако је број притворених новинара у Ирану опао, то ни на који начин не указује да се у тој земљи одустало од репресије над медијима, пише ЦПЈ. Након хапшења 2022. која су услиједила због протеста широм земље које су предводиле жене због смрти 22-годишње Махсе Амини, многи од 62 новинара су пуштени уз кауцију да чекају оптужницу или казну. Власти су умјесто хапшења, како се наводи, као одговор на пораст извјештавања о правима жена почеле издвајати истакнуте новинарке како би им дале примјер.

До 1. децембра, осам од 17 новинара који су били затворени су жене. Међу њима су Нилофар Хамеди и Елахе Мохамади. Оне су биле међу првим новинаркама које су извјештавале о смрти Амини у септембру 2022. Осуђене на 13, односно 12 година затвора под оптужбама да су радиле против државе женама. Њима је 14. јануара 2024. дозвољено да напусте затвор уз кауцију након скоро 16 мјесеци што су провеле иза решетака.

До 1. децембра ЦПЈ је документовао 320 новинара који се налазе иза решетака, а тај је број други највећи који је забиљежио ЦПЈ од како су почели радити овај попис 1992. године.

У извјештају се наводи да неке владе у свијету користе и транснационалну репресију како би пријетиле и малтретирале новинаре изван својих граница. Застрашујуће акције Москве, како се додаје, укључивале су низ потјерница за руским новинарима који живе у другим земљама. Подсјећа се да је Етиопија присилила повратак прогнаног новинара како би се суочио с оптужбама за тероризам након што је ухапшен у сусједном Џибутију.

Истраживање ЦПЈ-а такођер показује да је више од половине ухапшених новинара, њих 168, суочено са лажним оптужбама попут тероризма, што је, према наводима ЦПЈ-а, знак одмазде за њихово критичко извјештавање.

У 66 случајева притвореницима још није саопштено за које оптужбе се терете.

У Кини, како се додаје, 44 новинара се налазе иза решетака, Мијанмару 43 и Бјелорусији 28.

Кина је дуго рангирана као једна од земаља која највише затвара новинаре. Истиче се да је због цензуре познато да је тешко одредити тачан број новинара који су тамо затворени.

Додаје се да се у три од пет нових случајева у Кини у бази података ЦПЈ-а за 2023. налазе новинари који су, између осталог, оптужени за шпијунажу или потицање сепаратизма. Многи оптужени новинари су, пише ЦПЈ, етнички Ујгури из Xињианга, гдје је Пекинг оптужен за злочине против човјечности због масовних заточења и оштре репресије над претежно муслиманским етничким групама у регији. Године 2023. 19 од 44 затвореника били су ујгурски новинари, наводи ЦПЈ.

Репресија над новинара од 2021. драматично повећана и у Мијанмару и Бјелорусији

У Мијанмару је хунта након војног удара у фебруару 2021. кренула да хапси новинаре, затвара новинске куће због чега су новинари присиљени да иду у егзил. Готово три године касније, како се додаје, новинари су и даље на мети.

Од 2020. године када су Бјелорусију почели масовни протести због, како пише ЦПЈ, спорног реизбора предсједника земље Александра Лукашенка, власти су почеле да затварају све више новинара због њиховог рада. Већина новинара, 71 посто, суочена је са оптужбама да раде против државе а скоро половина служи казну од пет година или више.

Бјелоруске власти користе законе о “екстремизму” као најчешће оружје за затварање новинара, при чему је пет од седам нових бјелоруских затвореника на попису ЦПЈ-а за 2023. оптужено за стварање или учествовање у екстремистичким групама или омогућавање екстремистичких активности.

Русија је такођер интензивирала своје напоре да сузбије слободно извјештавање, пише ЦПЈ. С обзиром на то да су независни медији у земљи уништени након инвазије на Украјину у фебруару 2022., Москва покушава криминализовати новинарство изван својих граница издавањем налога за хапшење и затворских казни у одсуству за неколико истакнутих новинара који раде у егзилу.

Русија такођер држи велики број страних новинара у својим затворима. У Русији је 12 од укупно 17 затворених новинара који нису локални. Еван Гершкович и Алсу Курмасхева су амерички држављани који се налазе у истражном затвору те земље. Међу њих десет који су из Украјине је пет кримских Татара, претежно муслиманске етничке групе аутохтоне на полуострву Крим, које је Русија анектирала 2014. године, од којих четверо служе казне од 12 до 19 година под оптужбом за тероризам.

Окрутни услови у затворима

Извјештаји које је објавио амерички Стате Департмент почетком 2023. године, на који подсјећа ЦПЈ, открили су да се затвореници у Кини, Мијанмару, Бјелорусији, Русији и Вијетнаму обично суочавају с физичким и сексуалним злостављањем, пренатрпаношћу у затворима, недостатком хране и воде и неадекватном медицинском његом.

Познато је да најмање 94 од 320 новинара на попису из 2023. године пати од здравствених проблема. Многи од њих не могу добити лијекове или приступ љекарима, а њихове породице често нерадо говоре о томе због страха од одмазде. Истраживање ЦПЈ-а открило је бројне случајеве у којима су затвореним новинарима ускраћени здравствена заштита, лијекови, а понекад и основне потрепштине попут гријања, топле воде и струје.

Вијетнамска новинарка Хyнх Тхуц Вy осуђена је на двије године и девет мјесеци због наводног оштећења вијетнамске заставе, а њен отац је у новембру 2023. рекао за ЦПЈ да Вy има срчано обољење које захтијева лијекове које затвор није могао обезбиједити.

У Русији, украјинској фриленс новинарки Ирyни Данyловyч, која служи затворску казну од шест година и 11 мјесеци, одбијена је медицинска помоћ упркос томе што је, наводи ЦПЈ, изгубила слух на лијево ухо.

У Бјелорусији Ксениа Лутскина такођер не добија одговарајућу медицинску његу иако има тумор на мозгу који је нарастао док служи казну од осам година.

Казне изван затвора

Многи новинари се суочавају са ограничењима и након одслужења казне. У Русији је Андреyу Новасхову забрањено да ради као новинар годину дана након што је одслужио осмомјесечну казну. Александр Валов, који је пуштен у марту 2023. након што је одслужио шестогодишњу казну, сваке седмице мора се јављати полицији те остаје под “административним надзором”.

Такођер, како је рекао за ЦПЈ, забрањено му је да напушта град Сочи двије године, а иако му није формално забрањено да ради као новинар, нико не жели да запосли новинара који критикује владу.

У Вијетнаму је петеро новинара: Доан Киен Гианг, Труонг Чау Хуу Данх, Нгуyен Пхоуц Трунг Бао, Ле Тхе Тханг и Нгуyен Тханх Нха забрањено да раде као новинари три године након што су издржали казну због оптужби да раде против државе.

За Насим Солтанбеyги из Ирана, која је извијестила о смрти Амини, издата је двогодишња забрана напуштања земље и двогодишња забрана придруживања политичкој групи уз казну од три и по године затвора због ширења пропаганде против система.

У Кини, гдје се затвореници, наводи ЦПЈ, шаљу у логоре за политичко преваспитавање или држе у затвору након истека казне, остаје непозната судбина групе студената који су радили за Илхама Тохтија, доживотно затвореног оснивача новинске wеб странице Xињианг Уигхурбиз.

Египат такођер има хисторију ограничавања активности новинара након што су одслужили казну. Египатском фоторепортеру и добитнику међународне награде за слободу медија ЦПЈ Махмуду Абоу Зеиду забрањена су међународна путовања на пет година након што је пуштен из затвора 2019. године.

ЦПЈ је нагласио да овај попис затворених новинара обухвата само новинаре које је притворила влада и не укључује оне који су нестали или су заробљени од стране недржавних актера. Комплетан извјештај доступан је на овом линку.