Вести

04. 01. 2024.

Аутор: Алекса Момчиловић Извор: Нова.рс

ИНТЕРВЈУ Бранкица Станковић: „Држава се увек повлачила пред хулиганима и тада и данас“

После првог дела серијала „Инсајдер: (Не)моћ државе“ која се бавила вођама екстремних навијачких група, тада ауторки емисије, Бранкици Станковић упућене су претње силовањем, клањем, убиством. Већ 14 година изложена је разним притисцима и претњама, првенствено од дела навијача Партизана, који не пропуштају прилику ни данас да понове драстичне сексистичке увреде, и пошаљу поруку да ће проћи као убијени новинар Славко Ћурувија, што представља најдиректнију претњу.

Оснивач Инсајдер продукције, у чијем саставу је Инсајдер телевизија, Бранкица Станковић у интервјуу за Нова.рс говори о томе како је борећи се за нашу, изгубила сопствену слободу.

Крајем 2009. године саопштено вам је да вам је безбедност угрожена и да добијате двадесетчестворочасовно обезбеђење. Како прихватате чињеницу да ваш дотадашњи живот и слобода више не постоје?

„Нисам била у ситуацији да бирам, али реално никада нисам успела да прихватим чињеницу да морам да имам полицијско обезбеђење иако ми је тада речено да ми је безбедност угрожена. Од тог тренутка стварно више ништа није било исто. Нисам чак имала право да изађем из стана сама да бих бацила ђубре. Одлазак у продавницу ми је био непријатан јер одједном идем са гомилом људи да бих купила основне ствари. Пријатељи су то радили уместо мене. Међутим, како је време пролазило ја сам се навикавала али никада потпуно“.

До децембра 2009. године у Инсајдеровим емисијама („Убиство Зорана Ђинђића“, „Службена (зло)употреба“, „Службена тајна“, „Државна пљачка државе“, „Убиство на Ибарској магистрали“… ) говорило се о многим кључним темама. Успели сте да откријете и ко је све с ким увезан, а после Инсајдерових емисија следила су хапшења. Да ли сте се преиспитивали коме ћете се замерити пре објављивања неке емисије? И у том тренутку, кога сте уздрмали?

„На исти начин радимо већ скоро 20 година. Важно нам је да имамо доказе за буквално сваку реченицу коју ћемо објавити. Неопходно је да сами склопимо коцкице мозаика на основу свих прикупљених доказа, чињеница и изјава. Наше правило је да никоме не верујемо, чак ни у валидност документације коју нам неко достави – то је нама тек почетак рада на причи. Никада не учествујемо у хајци на појединце нити водимо кампању против било кога. Указујемо на лоше и незаконите појаве и у том смислу нас не занима да ли то некоме смета, јер аномалије, злоупотребе и пропусти сметају друштву“.

Годинама уназад могла се чути спекулација да вас заправо држе у изолацији и под контролом под изговором да сте у опасности. Шта мислите о томе?

„Мислим да то није тачно и да су такву тезу протурали или протурају управо они који редовно покушавају да умање кредибилитет и значај Инсајдера. Наш одговор на све што се тада десило био је да проширимо тим редакције Инсајдер и тада почетком 2010. године још пет новинара из информативне редакције тадашње ТВ Б92 прелази у Инсајдер редакцију. Веран Матић је тада донео одлуку која нас је практично заштитила, а и довела до тога да наставимо нормално да радимо. Нисам ја више ишла на састанке са изворима али то су преузеле моје колеге и ми смо и у таквим околностима свој посао радили на најпрофесионалнији могући начин. Од тренутка када је мени уведено полицијско обезбедјење урадили смо серијале ”Превара века” о пљачки у Колубари, ”Патриотска пљачка” о томе како се троши новац из буџета Србије који је намењен угроженом становништву на Косову а до њих не стиже, ”Рудник дугова” ”Енергетски (не) споразум о продаји НИС-а… и када све те чињенице узмете у обзир јасно је да нико није успео да спречи рад редакције Инсајдер“.

У својој књизи описали сте филмску потеру аутопутем Београд–Ниш, када сте бежали од особа за које се претпостављало да су наоружане. Шта вам је у том тренутку пролазило кроз мисли?

„У том тренутку сам снимала телефоном шта се дешава јер сам и у таквим ситуацијама новинар“.

Како сте се осећали када сте сазнали да је одређено лице у затвору Спуж сведочило да је купљен снајпер за ваше убиство?

„Уплашено али у сваком тренутку свесна чињенице да ја ту ништа не могу да урадим. Дужност државе и институција је да адекватном реакцијом заштите сваког појединца па и новинара“.

Тражили сте да вам се на личну одговорност укине обезбеђење. Због чега? Да ли опасност више није постојала или вам је била потребна слобода?

„Тражила сам више пута јер сам сматрала да треба да буду ухапшени они који прете или спремају нечије убиство а не да малтене ограничену слободу кретања имају они који поштено и професионално раде свој посао“.

Родољуб Миловић (тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције (УКП) Србије) вам је када сте га питали о вашој безбедности рекао: „Када је Србија ћутала, ти си причала!“. Колико је тешко борити се за истину?

„Наш посао је да се боримо и за истину и за слободу да истину објављујемо. Ништа се не подразумева нигде па ни у земљи Србији. Када новинар ради свој посао у интересу јавности и када је у сваком тренутку свестан одговорности коју има за објављену информацију, а и свестан чињенице да, од његовог рада, зависи да ли ће јавност сазнати истину – онда посао новинара и не може да се ради другачије од онога како нпр ми радимо. А то често значи борити се не само за истину, него за правну државу, за државу у којој је закон исти за све и у којој власт поштује своје грађане“.

Да ли је цена коју „плаћате“ превисока због тога што сте свој посао радили професионално, што није било заштићених и што нисте пристајали на компромис?

„Цена јесте превисока али ја немам проблем са тим јер сматрам да је најважније да после свих објављених доказа могу мирно да спавам. Што се тиче новинара редакције Инсајдер сви они свакодневним радом показују да никада није било, нити ће бити заштиених, а ни забрањених тема. Да је другачије не бисмо имали тако јак тим јер у Инсајдеру раде новинари који имају своје име презиме, кредибилитет, искуство, мисле својом главом и сасвим сигурно не би радили у редакцији у којој им неко брани или намеће теме“.

Шта мислите о односу државе према хулиганима и насилницима, да ли се он променио од 2009. године?

„Држава се увек повлачила пред хулиганима и тада и данас. Пре 15 година су међутим, представници надлежних институција бар били свесни да све може да ескалира, па су се трудили да јавности покажу да су ипак држава и закон јачи од хулигана, а данас надлежне институције ћуте а то све, с једне стране ствара осећај немоћи код грађана а с друге стране доводи до огромне моћи појединаца“.

Навијачи су пре шест месеци, у јуну, поново извикивали увредљиве поруке, а надлежни органи су поново „затајили“. Да ли ћемо икад моћи да очекујемо да надлежни адекватно реагују на овакве ситуације?

„Очигледно никада. Невероватно је да МУП Србије већ шест месеци на основу снимка с утакмице не може да утврди ко је скандирао исто као и крајем 2009. године. Ја тврдим да им је потпуно јасно да су скандирали управо они који су због серијала Инсајдера били у затвору, а данас су на слободи“.

Да ли сте некада помишљали на то да се повучете из Инсајдера и истраживачког новинарства, и ако јесте – када?

„Никада. И не пада ми на памет. Зашто бих се ја склањала? Урадила сам заједно са својим колегама за ову државу више од свих влада заједно после демократских промена до данас. А то радим зато што је ово моја земља исто колико и њихова и не пристајем на то да се склањам пред било ким – било када. Ако икада одлучим да одавде одем, онда се више нећу бавити новинарством“.

Инсајдер се бавио таблоидима у Србији. Шта је главни проблем када је у питању „данашње“ новинарство?

„Главни проблем је лажна новинарска солидарност и чињеница да новинари нису свесни одговорности коју имају, затим некаква подела на медије који су за власт и против власти. Уз све то таблоиди нису таблоиди него су саставни део машинеријије која уништава свакога ко засмета моћницима. Какви таблоиди? Да ли се они баве естрадом и забавом или се баве политичким темама на један, за јавност врло опасан, начин? Они су постали толико свесни своје улоге коју имају као помоћници власти да немају никакав проблем да пливају у блату. Сви други итекако имају проблем јер не може се чињеницама одговарати на измишљотине и у рату оних који се држе истине и оних који немају проблем да објаве лаж – јасно је да су они победници у старту. Међутим и на такве нападе може да се одговори, али под условом да се одговори на исти начин – оптужбама без доказа, а то онда значи да сте се умуљали у блато“.

Да ли мислите да је у Србији угрожена слобода медија и безбедност новинара?

„Јесте угрожена и слобода медија и безбедност новинара. Постоји вештачка слобода а то је да у суштини свако може да објави шта хоће и да за то не сноси никакве последице. То није слобода. То је анархија. А слобода значи да имате отворене институције, да имате политичаре који поштују новинаре, који одговарају на питања и који су спемни да изнесу аргументе, а не да се ругају новинарима… Много тога недостаје да бисмо говорили о слободи медија. Овде је просто све погрешно постављено, а најгоре од свега јесте то да су и новинари одустали од своје професије и да су се претворили у навијаче за једну или другу страну“.

Ваше мишљење о томе шта је довело дотле да је постало друштвено прихватљиво угрожавати, вређати, тући и на други начин се обрачунавати са новинарима?

„Ако говорим из свог угла неће се свидети многима. Када се мени дешавао пакао сви су ћутали и склањали се (мислим на бројне колеге) а када је и њима то почело да се дешава, онда су постали гласни али џабе јер су у међувремену грађани прихватили тишину као нормалну ствар. Наравно да данас нема ко да реагује“.

Да ли данас имате „материјала“ за емисије какве је публика навикла да Инсајдер ради?

„Сигурна сам да не стижете да гледате наш програм, па да је то разлог овако формулисаног питања, јер ми радимо потпуно исто као што смо радили, а сада не једном или два пута годишње кроз Инсајдер серијале него на дневном нивоу. И то је јасно и онима који су данас опозиција а некада су били власт, али и онима који су данас власт а некада су били опозиција. Инсајдер је постојао и пре свих њих, а постојаће и после њих. Нормално је да је одговорност увек на онима који су на власти и у том смислу бесмислена је замена теза да се они који се баве одговорним новинарством баве заправо оспоравањем СНС – не, они који су новинари а не политички активисти раде теме у интересу јавности, а власт односно владајућа странка је одговорна за све што су пропусти или што је неопходно побољшати. Они имају институционалну и реалну моћ – нема је опозиција ни у једној држави па ни у овој“.