Вести
14. 12. 2023.
Данило Коцић, публициста: Борислав Здравковић – Тренуци лирике (живот и мисао)
Недавно је изашла нова књига Данила Коцића, новинара и писца, члан УНС, посвећена највећем лесковачком песнику Бориславу Бори Здравковићу.
Књига се зове: Борислав Здравковић: Тренуци лирике – живот и мисао (Лесковац 2023). Повод за писање је десет година од смрти Борислава Боре Здравковића, професора, новинара и уредника чувеног лесковачког часописа Наше стварање.
Ово је прича посвећена Бориславу Здравковићу написана као део поглавља Уместо закључка.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
У забрђанском оквиру сиромашних младалачких и студентских дана наслушао сам се и мудрих речи обичних, полуписмених сељака, али и, верујте, прелепих прича мојих вршњака. Када смо долазили, а долазили смо стално лети, окупљали се испред задружног дома, седели на клупе, или негде другде, и слушали…слушали…слушали…Онда смо и сами причали…причали…причали…[1]
Нека од тих дешавања, згодних прича, прибележио сам. Ту су, па нека се саме покажу, макар у одломцима, у сломњеном, затамњеном огледалу.
Разболео се неки сељак, имао је доста имовине, али су муке биле толико велика да је прозборио: ,,Ова бука, ова музика… кад ће то једном престати…!“
Други би сељак казао:
– Чуо сам да се болови ни у шта не рачунају!
Трећи мудрује:
– Док нема хајдука у шуми, нема ни слободе!
Тај сељак, који је често говорио о суседима -сељацима, готово свима деловао је припросто, доприча:
– Давно сам чуо, па сада зборим. Ако хајдук треба да наточи чутурицу воде, никада не сме да прекине млаз воде, јер су гониоци негде близу!
Тада мој школски друг Петар, као да се осмели – а студирао је философију, па су га и звали ,,филозоф” – прозбори, готово нечујно, али довољно филозофски:
– Живот чине заплети између сна и јаве, између чудног и чудесног!
Погледасмо га, а он се охрабри, па дода:
– Ништа није неминовније од немогућег. Требало би увек предвидети – непредвиђено!
Опет ће онај што је говорио други:
– Живот је као пловидба на отвореном мору!
Неки се насмејаше, нису га разумели, он дода:
– Био сам у морнарици, знам ћуди пространстава!
Тада записах кратку причу коју те вечери чух:
Касна јесен, хладна, досадна киша пада данима. Навратио пријатељ код комшије. Моли да пребаце волујским колима његовог болесног оца до града, пет је километара, а овај му одговори:
– Добро је, добро је што је твој отац болан, али не знам ко ће волове да тера!
Када дознао за ту причу, оробио је „подмукли страх” и питање: шта ће бити ако се разболим!?
У промишљању, пробуди ме похабани глас најстаријег међу нама:
– Сви смо ми, друшкани, у теснацу живота! Ми смо, дакле историја. Ха…хм..х..!
Као да је управо та изговорена мисао натерало једног од студената историје да се јави. Био је из скромне, сиромашне породице – отац му нестао за време рата – волео је историју и био је њоме одушевљен. Хтео је, каже, да промени њен ток.
– Свет историје, то је свет тајни, то је свет нечијег детињства, који нам се полако враћа!
Завлада камерна атмосфера:
– Историја је начин истраживања прошлости, ма каква она била, лепа или сурова. Не могу сви да разумеју њен ход кроз време!
О свом оцу, којег не памти, и којем се ни гроб не зна, говорио је с тугом, која се одсликавала у његовим очима.
– Знам га само са једне бледе, старе фотографије. Очи су откривале празнину. Моје детињство, природно, обележено је његовим нестанком! Отац је био млад, тек сам се родио када је кренуо у рат, у то велико (не)време!
Једом ми каза, записах: „Осећам се као да сам пас без завичаја!“
Доприча: „У свим тајнама о моме оцу много је туге!“
Прибележио сам на маргини мог рукописа: Тема је много сложенија, тајна је велика!
Уз хладно пиво, комшија, студент књижевности, који се до тог тренутка није чуо, прозбори:
– Другари, чујте! Позивање на угасле успомене и варљива сећања доводи под сумњу нашу садашњост!
Неко се накашља, а он, кога те вечери прозваче ,,писцем”, доприча:
– Магла и дим прекривају сећање, све тоне у празнину која је коначна!
И закључи, цитирајући Достојевског: „Жена је жена па ма била и калуђерица!“
Збуних се, и другима се то деси. Нису разумели, а хтели су да схвате ту поруку „(не)доба“.
– Авај, ограничени људски створе, ошинух себе!
Онај сељак, који је први заподенуо говор, пре него што нас напусти, настави причу:
– Ко право своје запушти, нек себе криви ако га изгуби!
– Сетих се, прозбору ,,судија”, како смо давно прозва ли буцмастог другара, који је студирао право, а чија је кућа поред млина, крај реке.
– Зар то није из једног закона Црне Горе? Сећам се: ,,Закон је за сваког закон, ма како опор био”, ,,Зао обичај, никад тврд, никад законит.”, ,,Ко само речи законски знаде, тај још закона не зна, док му не схвати разум и смисао”, ,,Твоје свето, а и моје свето; чувај своје, и моје не дирај.”, ,,Што једном по закону стечеш, тврдо ти је баш и кад би се закон изменио.”
Тада се огласи и други студент права:
– Правда би, како каже један француски писац, морала да буде чиста савест!
На маргини свеске сам записао:
– Била је то сјајна приредба – без улазнице!
Историчар нам се кроз смешак обрати:
– Момци, српски кнез Михаило Обреновић био је спреман да се због своје љубави према Катарини Констатиновић одрекне кнежевања јер је сматрао да ,,лична срећа вреди бар колико један престо.”
Неко из великог друштва поче да негодује, он настави:
– Знате, своју љубав није успео да оствари јер је 1868. на њега, у Кошутњаку, извршен атентат. Да ли само из политичких разлога или што су се многи из његове околине противили женидби са кћерком надарене прве српске списатељице, лепе Анке Констатиновић Обрено вић, иначе кнежеве блиске рођаке!
Сви погледасмо историчара, он доприча, као да открива велику тајну, да Михаило није био неки изузетак. Испијајући последње капи пива, закључи: „И војвода од Визентала се одрекао британског престола ,,само због љубави” према мис Симсон са којом је дуго и срећно живео, далеко од сваке врсте протокола и заштите!
Комплетна књига - овде:
Борислав Здравковић – Тренуци лирике, децембар 2023
О АУТОРУ КЊИГЕ
Данило Коцић (4. септембра 1949. село Дадинцу, Власотинце), дипломирани правник и професор. Као стипендиста Косова и Метохије био је професор српског језика и Устава СФРЈ у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток, Косово и Метохија) и Гимназији ,,Стеван Јаковљевић’’ (Власотинце).
Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу Јединство 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник гласила Помак. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника у домовини расејању.
КЊИЖЕВНИ РАД: РОМАНИ: Изабрани живот (Лесковац 1997), Изабрана тишина (Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице – трилогија (Лесковац 2016); ЗБИРКЕ ПЕСАМА, ПРИЧА И АФОРИЗАМА: Чудна лађа, песме (Лесковац 1987), Дневник на распусту, песме (Лесковац 2002), Говор камена, песме (Лесковац 2004), Песма жени, песме (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016), Афо(к)ризми и друге (не)згоде, (Лесковац 2017), Афоризми са тужне пруге, I (Лесковац 2018); Афоризми са тужне пруге II (Лесковац 2018); СТУДИЈЕ И ПУБЛИКАЦИЈЕ: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014 (Лесковац 2015), Изабрани списи – сликање меморије (романи, приче, песме, Лесковац 2016), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Тихомир Петровић, живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Говор Лесковца и југа Србије међу дијалектима српског језика (Лесковац 2021), Лесковачки писци и њихово доба, друго измењено и допуњено издање на више од 1.100 страна великог формата (Лесковац 2021), Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (друго издање, Лесковац 2022), Драган Радовић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2022).
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.