Вести

20. 09. 2023.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Политичари најчешћи критичари медија

Половина корисника медија је изложена критици медија које највише критикују политичари, а критике се највише читају на друштвеним мрежама.

Однос новинара према критичарима њиховог рада није увек љубазан. Ово је тежак и посвећенички посао, награде су ретко адекватне жртвама професији, а неновинари ретко знају колико је тешко зарадити тај хлеб. Све то случајним пролазницима, наравно, не смета да без зазора изнесу своје мишљење о томе шта и како медији треба да раде.

Нити су сви медији професионални, међутим, нити су сви критичари добронамерни и заинтересовани за боље извештавање. Неки корисници медија су ту просто да се истресу, други су заправо опасни, трећима је досадно, четврти раде као дигитални пропагандисти, пети желе само вести које одговарају њиховом светоназору и тако даље.

Срећом, није тешко разлучити разумне критике од остатка. Оне озбиљне су, веома често, сасвим на месту. Новинари понекад промаше – објаве нетачност или пропусте да покрију тему из важног угла. У огромној већини случајева, грешке су ненамерне. Могу бити плод захтева да се доста комплексна прича или прилог објаве у немогућем року или је прича плод рада некога кога нису још стигли темељно да обуче у редакцији. Некад је то сплет околности – иако је редакција по својим стандардима проверила причу онолико колико је то било могуће у времену које јој је дато, испостави се понекад да је иза тог паравана од информација прича потпуно другачија. Схватили би то новинари врло брзо, али не за један дан, често ни толико времена није на располагању.

Недобронамерних критика је много и веома су различите. Анонимност доноси смелост и безобзирност у комуникацији на интернету. Екстремисти свих врста, као и армије ботова разних организација и појединаца су спремне на запањујуће сурове, вулгарне и опасне начине говора, мржњу и претње од којих се човек мора уплашити ако је нормалан. Присталице теорија завере су, веома увредљиво, новинаре колективно одредиле као заверенике или недовољно паметне да схвате да учествују у некој великој превари, обично суштински важној за судбину човечанства. Може се овако још дуго – тако је богата божија башта врстама које презиру наш посао.

Лудилу запањујуће вербалне суровости посебно су изложене жене у новинарству, али ће и свака друга припадност каквој мањинској или непривилегованој групи у друштву (Роми, особе са инвалидитетом, стари и сл) бити посебно често и посебно сурово изложена узнемирујућим нападима. Када се тим нападима придруже и моћни политичари и пословни ентитети, ствари постају злокобне.

Новинари су, у таквим околностима, често спремни да одбаце било какву критику, чак и конструктивну, и то није чудно. Није ни добро, додуше. Али – како питање критике медијског извештавања виде корисници медија?

Три у један

Годишњи дигитални извештај (Digital News Report – ДНР) покушао је да у 46 земаља света испита колико често су људи изложени критици медија, који су извори тих критика и где се корисници срећу с њима. Аутори истраживања напомињу да су подаци које су добили статистички корисни, али да не могу да кажу ништа о томе шта испитаници сматрају критиком, критику којих медија су запазили, да ли те критике сматрају утемељеним или не, као ни да ли су те критике утицале на саме испитанике и њихове ставове.

У Јапану, нешто више од петине људи је изложено критикама медија. То је много. Али је далеко најмање од свих истражених тржишта. Највиши проценат је у Перуу (71), али заједно са Јужноамериканцима, ми (Јужна и Југоисточна Европа) водимо – и до две трећине испитаника је изложено критикама медија „веома” или „прилично” често. Нажалост, корелација између критике медија и неповерења у њих је јасна, и то у нашем комшилуку (Србија није покривена истраживањем).

На примерима Бугарске, Словачке и Мађарске, ДНР открива посебно снажну критику медија и неповерење у њих. У Словачкој јавни функционери и политичари непрестано нападају медије, у Мађарској је држава „заробила” традиционалне изворе информисања, а идеолошка борба између медија са различитим погледима на пожељну будућност Бугарске је озбиљно затровала тамошње виђење новинарства и информисања. Србија, на пример, може да се похвали са све три ове појаве и да ДНР ради и овде могао је да уштеди простор и сва три феномена анализира у једној земљи. Но, шта је ту је.

За истраживаче који без научног доказа не прихватају ништа здраво за готово овде се јавља питање кокошке и јајета – да ли су медији изложени критикама зато што то заслужују, па се критиковање раширило као више или мање исправан став или је неповерење у њих вештачки изазвано неутемељеним критикама. Но, очигледан је тренд безочног обрачуна ауторитараца са слободним медијима и новинарима и ту бар нема никакве сумње, ни код аутора ДНР. Та критика долази од политичких лидера, усмерена је на медије које аналитичари сматрају професионалним и независним и све то има тешке и озбиљне последице по слободу медија, безбедност новинара и демократичност друштва.

Добри, невини политичари

На читавом истраживаном узорку, политичари и политички активисти су најчешћи критичари медија на које грађани наилазе. Политичари воде на листи критичара са 42 процента, код оних испитаника који су такве тврдње чули у последњих годину дана. На другом месту, блиско их прате „обични људи које не познајете” (40 процентних поена) и пријатељи и родбина (38). Медије најређе критикују – остали медији, само 27 процената. Иако неки политички опредељени и алтернативни медији много чешће критикују колеге, њих углавном прате мали проценти грађана, па не утичу значајно на резултате истраживања.

Наравно, разлике од тржишта до тржишта су велике. У Сједињеним Америчким Државама, прилично оштро подељеним по идеолошким линијама, изложеност критикама медија је врло велика и на левици (64 процента) и на десници (68), а ни у центру није мала (55). Критике према Фокс њузу са стране Демократа и одијум према „либералним медијима” са конзервативне деснице постали су незаобилазан фолклор политичког живота САД. Политичари се не либе да изговарају грозне ствари без икаквих ограда, узимајући те тврдње као већ одавно утврђене истине. У исто време, корисници много ређе чују политичаре да се мешају у рад медија у земљама као што су Норвешка (28 процената), Холандија (31) и Данска (35). Ниски проценти изложености реторици политичара против медија и новинара су очигледно везани за релативно стабилне земље, у којима је живот неупоредиво подношљивији од, рецимо, Турске или Мађарске, у којима Виктор Орбан и Реџеп Тајип Ердоган непрекидно нападају независне новинаре и медије.

У Великој Британији, међутим, славне личности, комичари и утицајни корисници друштвених мрежа за највећи проценат особа (47 процената) представљају извор критике медија. Одмах за њима су политичари (41) и породица и пријатељи (40). Британија је и земља са највећим процентом особа које за извор критике медија наводе познате личности. Принц Хари и његова супруга, глумац Хју Грант и други, повели су судску и јавну борбу против онога што сматрају неетичним новинарским праксама. Та борба је, очигледно, унеколико оправдана – више пута је на суду доказано како страшни британски таблоиди прислушкују и хакују телефоне и компјутере познатих особа, на пример, што не може да се оправда апсолутно ни са чим.

Када са извора критике пређемо на платформе на којима се та критика среће, без икаквих изненађења, друштвене мреже предњаче у 12 земаља у којима је истраживан овај сегмент феномена. Док се са таквим критикама 49 процената људи срело на мрежама, 36 процената је критике чуло од познаника, а 35 их пронашло у извештавању других медија.

Жилаве демократије и остали

Након скандала са хаковањем телефона познатих личности у Великој Британији, заштита коју су медији уживали и, очигледно, злоупотребили, редефинисана је и низ нових закона је осавременио односе између медија и остатка друштва. Тако је критика донела позитивну реформу и понешто уљудила тржиште и, посебно, таблоиде. Но, Велика Британија је стара и прилично жилава демократија са развијеним механизмима за све врсте изражавања мишљења и политичку акцију. Наравно да Борис Џонсон и Конзервативна странка користе прилику да критикују и ББЦ и призивају одузимање статуса најпознатијем јавном сервису на свету, али је тешко замислити да се таква институција сруши само зато што извештава о брљотинама доказаног и хабитуалног лажова који је некако доспео на власт и потом прокоцкао своју моћ и популарност на спектакуларан начин.

У земљама као што је Србија, где демократија никада и није заживела паралелно са робусном владавином права, медијске слободе су крхке, лако се крње и тешко стварају. Политичари који то злоупотребљавају и претварају медије у своје бесрамне алатке које варају грађане, тешко штете свакој особи у друштву. Док су критике утемељене, а речник пристојан, критике су потпуно нормална ствар, па и кад то раде политичари. Све осим тога није критика него напад са позиције моћи. А то је себичлук за који је тешко читати да је, како нам показује ДНР, веома присутан широм света, укључујући и у друштвима која смо сматрали светионицима демократије и владавине права.