Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Државе надзора: Надзор новинара у Средњој и Југоисточној Европи без контроле
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

19. 09. 2023.

Аутор: Милица Стојановић/БИРН Извор: БИРН/НУНС

Државе надзора: Надзор новинара у Средњој и Југоисточној Европи без контроле

Користећи нову технологију шпијунског софтвера, те грешке и прислушкивање, власти у разним државама Средње и Југоисточне Европе и даље прате новинаре и њихове изворе, кажу за БИРН новинари који су били под присмотром.

О мој Боже, пратили су ме, чему ли су имали приступ?”.

Ово је у себи помислио мађарски истраживачки новинар Саболч Пањи (Сзаболцс Панyи) 2020. године, када је заједно са својим колегама радио на извештају о цурењу на десетине хиљада телефонских бројева људи који су били под присмотром уз помоћ високотехнолошког шпијунског софтвера Пегасус који инфицира мобилне телефоне.

Један од телефонских бројева на листи Пегасуса био је и његов број. Пањи се нашао у необичној ситуацији да је једна од жртава у причи коју је истраживао.

„Нисам имао пуно времена да размишљам о томе, јер сам морао да радим на причи и да разговарам са другима који су били у сличној ситуацији. Тако да ми је то заправо помогло да процесуирам целу ствар, јер сам могао да видим да то није усмерено (само) против мене, да сам ја само део много шире слике”, каже он за БИРН.

А ту ширу слику јасно показује БИРН-ово истраживање којим су обухваћене 15 земаља Централне и Југоисточне Европе и које је идентификовало 28 случајева праћења једног или већег броја новинара, током протекле деценије. Колико још неоткривених случаја надзора има и колико таквих је активно, остаје непознаница.

На основу интервјуа са новинарима који су били на мети али и истраживања других случајева, БИРН је утврдио да:

у великој већини случајева, доказано је или постоји сумња да иза надзора стоје државе,

мета операција надзора нису само високопрофилирани истраживачки новинари који покривају организирани криминал,

и поред новог шпијунског софтвера као што је Пегасус који таргетира мобилне телефоне, ‘традиционални’ начини надзора, као што су прислушкивање или физичко праћење, и даље су најпопуларније методе које се користе,

у скоро две трећине случајева, полиција или тужилаштво је отворило званичне истраге о праћењу,

само један од случајева је резултирао судском пресудом односно само у једном случају је било одговорности.

Истражитељи и судије тренутно раде на предметима праћења новинара у Грчкој, Молдавији, Словачкој и Северној Македонији. У овој последњој поменутој земљи бивши шеф тајне службе чека на поновно суђење за незаконито прислушкивање на хиљаде људи, међу којима су били и новинари.

Шпијун у телефону

Британски лист „Гардијан“ описао је Пегасус као „вероватно најмоћнији комад шпијунског софтвера који је икада развијен – свакако од стране приватне компаније“.

Произведен од израелске компаније за кибернетску безбедност НСО, Пегасус може да се инсталира на мобилне телефоне искориштавањем њихове рањивости, а затим може да снима или прикупља поруке, фотографије, видеозаписе и позиве.

Међународна истрага коју је водила непрофитна медијска организација Форбидн Сторис 2021. године утврдила је да је софтвер коришћен за више од 50.000 телефонских бројева у више од 20 земаља широм света.

Подаци су показали да је на мети било најмање 180 новинара у земљама попут  Француске, Марока, Мексика, Индије, Мађарске.

Пањи, који ради за мађарске медије Директ36 и ВиСквер, који су имали приступ подацима Форбидн Сторис, истиче да је од ових 50.000 телефонских бројева „више од 300 бројева за које смо сумњали да је мађарски корисник (Пегасуса), а касније смо сазнали да је то Специјална служба за националну сигурност, изабрано за надзор”.

Пањи открива и чињеницу да је Мађарска потрошила најмање 6 милиона евра новца пореских обвезника за набавку шпијунског софтвера Пегасус 2017-18.

Напомиње и да, имајући у виду да је Пегасус толико инвазиван, „ова врста надзора крши нечија права на приватност, на начин који може да се оправда само ако је неко извршио врло озбиљан злочин, или уколико постоји врло јака сумња за овакву врсту злочина”.

„И оно што смо видели је да на овој листи има на десетине људи који се појављују са њиховим телефонским бројем који нису ни на који начин процесуирани, који нису укључени ни у какву сумњиву активност”, објашњава он.

Пегасус је користио рањивост оперативних система мобилних телефона, инсталирајући апликације за надзор и програме који су телефоне новинара претворили у уређаје за прислушкивање.

Пегасус и други шпијунски програми, као што је Предатор, могу да заразе уређаје путем такозваних „без клика” напада, односно да заразе телефоне без укључивања корисника. Они такође могу да инсталирају злонамерни софтвер путем веза које се шаљу корисницима телефона. Један такав линк у јулу 2021. године послат је СМС поруком грчком истраживачком новинару Танасису Кукакису.

 „Танасис, да ли знаш за овај проблем?”, стајало је у поруци, која је садржавала линк који је, према Кукакисовим речима, сугерисао да се ради о „делу банкарске вести“.

„Кликнуо сам на везу и у том тренутку сам у основи заражен Предатором, а они су имали приступ мом мобилном телефону до 24. септембра 2021., два и по месеца“, каже он за БИРН.

Предатор је врста шпијунског софтвера сличног Пегасусу, креиран од стране компаније „Цитрокс“ из Северне Македоније.

Кукакис је почео да сумња да нешто није у реду када је приметио да му се телефон прегрејава и да му батерија „пребрзо цркава“. Почео је да проверава са својим изворима и на крају је ступио у контакт са Грађанском лабораторијом (Цитизен Лаб), организацијом Универзитету у Торонту која се, између осталог, бави проблемом кршења људских права на интернету, која му је помогла да докаже да га прате.

Употреба шпијунских софтвера можда је раширенија него што је то документовано. У децембру 2020. године, Грађанска лабораторија објавила је да Безбедносно-информативна агенција (БИА) Србије, користи софтвер израелске компаније Срклс  – део НСО групе која је произвела Пегасуса – који омогућава кориснику да за неколико секунди лоцира сваки мобилни телефон у земљи.

До сада није потврђено да је софтвер, за који Грађанска лабораторија верује да га је набавило више од 20 других земаља, кориштен за таргетирање новинара.

‘Традиционалне методе’: камере и бубице

Иако је током година дошло до пораста кориштења дигиталног надзора, ипак ‘традиционалне’ методе се, према налазима БИРН-а, и даље чешће користе за праћење новинара.

Државне власти, у покушају да сазнају новинарске изворе или да открију  компромитирајуће материјале, углавном користе прислушкивање и физички надзор: прислушкују телефоне и станове и на улицама прате људе.

Ове методе се понекад користе самостално, а чешће као део пакета мера надзора у којима се истовремено новинари прате а њихови разговори снимају, односно прате се њихови уређаји.

У фебруару 2020., румунски новинар Александру Костаће (Алеxандру Цостаче), који ради у јавном телевизијском сервису Румуније, ТВР, једно је вече провео у бару дружећи се са својим пријатељима, међу којима су били новинари и судски званичници. Следећег јутра је примио позив.

 „Пријатељ ме је назвао: ’Укључи ТВ, укључи РТВ (ТВ Румунија), погледај шта се емитује на РТВ-у’. То смо били ми“, прича Цостаће за БИРН.

Накнадном истрагом утврђено је да је 11 особа учествовало у снимању Костаћеа и разговора с његовим пријатељима, углавном у просторији у којој су били, „али и у ходнику који води према тоалету, чак су нас снимали и фотографисали унутар тоалета, као и напољу, у дворишту, на улици”.

„Пратили су ме док нисам стигао кући, јер живим у близини”, додаје он. Људи који су вршили надзор представљали су се као новинари онлајн медија.

Војно тужилаштво Букурешта покренуло је истрагу, али кривци нису идентификовани и случај је претходно ове године одбачен. Конкретан разлог надзора је и даље непознат.

Употреба шпијунског софтвера документована је у неколико држава чланица Европске Уније, укључујући Грчку, Мађарску и Пољску.

Рикардо Гутиерес, генерални секретар Европске федерације новинара (ЕФЈ), за БИРН наглашава да се нада да ће ЕУ на крају предузети мере да обузда активности држава чланица које шпијунирају новинаре, тако што „неће дозволити владама да користе Предатора, Пегасуса и сличне алате против било кога, не само против новинара”.

„Веома је важно шватити да ако дозволите такав надзор новинара, онда то значи да сутра сви могу бити под надзором“, истиче Гутиерес.

Старе тактике и даље постоје у посткомунистичким државама

 У већини земаља Централне и Југоисточне Европе, за које је БИРН провео истраживање, раније су владали комунистички режими који су надзор увелико користили. Током посткомунистичког транзиционог периода, у део ових земаља, службе безбедности нису прошле потпуну реформу.

Тако, у Србији, након пада ауторитарног режима Слободана Милошевића 2000. године, безбедносни апарат је наставио да користи бројне комунистичке методе, укључујући и коришћење компромитујућег материјала добивеног подметањем.

„Садо-мазо француски шпијун!” био је само један од наслова на насловници провладиног таблоида Информер 2016. године који се односио на српског истраживачког новинара Стевана Дојчиновића.

Дојчиновић наводи да је сензационалистички текст таблоида део кампање усмерене против њега која је покренута када је његов истраживачки медиј КРИК (Мрежа за истраживање криминала и корупције) истраживао имовину тадашњег премијера, а данас председника Србије, Александра Вучића.

Наслов се односио на експлицитне фотографије које је објавио Информер, на којима је Дојчиновић приказан да учествује у такозваној ‘суспензији’ (БДСМ приватном догађају) заједно са још седам или осам људи.

Дојчиновић каже да је српска обавештајна служба БИА мислила да би објављивањем експлицитних фотографија могла да га „уништи“, показујући тиме да „још увек практицира стару комунистичку школу размишљања“ која се ослања на таргетирање приватних живота људи како би се извршио притисак.

Он је одлучио да поднесе тужбу против Информера због нарушавања приватности, која је открила да иза овог клеветничког чина стоји БИА.

„Када сам тужио (таблоид), у одговору на тужбу њихов адвокат је написао да све што сам рекао није истина, а онда је додао да су све информације које је објавио (Информер) тачне и да суд, да би потврдио информацију, треба да се обрати БИА-и”, објашњава Дојчиновић.

„Тако су ми у суштини дали први део материјала који сам могао да добијем да бих покренуо неке даље процесе против БИА-е“, додаје он.

Дојчиновић је поднео жалбу Заштитнику грађана (омбудсману) Србије. Случај је још у току.

‘Размери праћења били су огромни’

 У дигиталној ери, надзор не спроводе само обавештајне службе, домаће и стране, већ и компаније и криминалне организације.

Један од најозлоглашенијих случајева праћења новинара у Европи последњих година подстакнула су приватна лица, а кулминирао је убиством репортера.

Маријан Кочнер, моћни словачки бизнисмен са политичким амбицијама, регрутирао је тим „шпијунских командоса“ – групу бивших полицијских и обавештајних агената, да шпијунирају разне људе, укључујући осам истакнутих новинара, како би открили њихове „прљаве тајне“. Ове су „тајне“ могле бити искоришћене да се они који се прате уцене или осрамоте објављивањем тих „тајни“ на порталу На Праниери, иза којег стоји Кочнер, казали су сведоци на каснијем суђењу.

Један од новинара који је праћен био је и Јан Куцијак, који је за словачки информативни сајт Актуалитy редовно писао критичке истраживачке текстове о Кочнеровом пословању.

Куциак и његова вереница, архитекткиња Мартина Кушнирова убијени су 21. фебруара 2018. године у њиховој кући у Великој Мачи, место удаљено око 65 километара од Братиславе.

Претходне године, Кочнер је преко телефона упутио претње Куцијаку, али иако је овај то пријавио, власти су одбиле да о томе покрену истрагу или позову бизнисмена на саслушање.

Словачки суд у мају ове године, након поновљеног суђења, ослободио је Кочнера оптужби да је наручио убиство Куциака и Кушнирове.

„Суд је уверен да је оптужени Кочнер био забринут у вези новинара Јана Куциака, посебно у време када је желео да уђе у политику… (али) не можемо некога осудити само на основу мотива“, образложила је судија Рузена Сабова на првобитном суђењу. Кочнерова сарадница Алена Жужова проглашена је кривом за наручивање убистава.

Што се тиче „шпијунских командоса“, словачка полиција је у марту 2019. покренула кривичне поступке против „непознатих починиоца“ који су пратили новинаре и друге особе од почетка 2017. до маја 2018. године, наводи Словак Спецтатор. Још увек у овом случају није подигнута ниједна оптужница.

Али, Лаура Келова, истраживачка новинарка која је наставила да ради  на Куциаковим извештајима у Актуалитy-ју након његовог убиста, истиче да је шокирана интензитетом надзора: „Размери праћења новинара и незаконито извлачење информација о њима из полицијских база података били су огромни”.

„Мислила сам да су након комунизма овакве ствари у Словачкој завршене“, истиче она.

„То није део посла“

Већина новинара који су за БИРН говорили о својим искуствима у вези надзора, рекла је да их, уместо утицаја праћења на њихове личне животе, више брине да ли је то утицало на њихове контакте или открило детаље прича које истражују.

„Оно што ме веома брине је колико су погођени моји извори, људи са којима сам био у контакту током периода у ком сам био под присмотром“, каже Кукакис, уредник за финансије на ЦНН Грееце и Неwсбомб.гр, којег је грчка национална обавештајна служба пратила 2020., а под надзором је био и годину дана касније посредством шпијунског софтвера Предатор.

Kукакис наглашава да су, као резултат присмотре, неки од његових извора у грчком министарству финансија и банкарском систему смењени са осетљивих позиција без обашњења. „У ретроспективи, наравно, све има смисла“, наводи он.

Гутиерес истиче да новинари често показују две проблематичне тенденције када је у питању надзор. Једни сматрају да због тога што не покривају „важна питања“ никада неће бити под присмотром, а други мисле да је надзор власти само део посла.

„Не, није део посла бити под надзором, није део посла бити ухапшен и није део посла бити застрашиван“, одлучан је Гутиерес.

Полиција или тужилаштво су покренуле званичне истраге о надзору у мање од две трећине од 28 случајева које је анализирао БИРН.

Ниједан од ових случајева до сада није имао судску резрешницу, а готово у половини случајева у којима је покренута истрага, она је још у току.

Један од таквих нерешених случајева је масовно прислушкивање разоткривено у Северној Македонији 2015. године, у којем су наводно били укључени и високи полицијски званичници. Тадашњи шеф тајне службе Сашо Мијалков осуђен је за умешаност у прислушкивању, али је 2021. године Апелациони суд поништио пресуду тако да Мијалков сада чека поновно суђење.

Према оптужбама, између 2008. и 2015. године, када је на власти био ауторитарни премијер Никола Груевски, оптужени су незаконито, без судских налога, прислушкивали више од 4.200 телефонских бројева. Многи од оних који су прислушкивани били су новинари.

Један од њих је и истакнути новинар Васко Попетревски, главни и одговорни уредник телевизијске емисије и сајта „360 степени“.

Када је након свргавања владе Груевског покренута истрага, Попетревски је открио да су „буквално даноноћно, седам и по година, сви моји телефони прислушкивани 24 сата дневно“.

Он се нада да ће Мијалков бити осуђен правоснажном пресудом пре него што 2025. године наступи застара у његовом случају, те да ће жртве надзора добити одштету – „као порука да се то не сме и не треба поновити”.

„Злоупотреба националне безбедности“

Неки новинари који су снимани, прислушкивани и праћени за БИРН кажу да сада подузимају веће мере предострожности како би избегли да буду под присмотром, поготово имајући у виду све већу софистицираност електронског надзора.

Кукакис објашњава да користи шифроване апликације на свом телефону и настоји, уколико може, да се са својим контактима састаје уживо.

„И, наравно, мој мобилни телефон редовно се проверава како би се видело има ли на њему или не шпијунски софтвер”, додаје он.

Бартош Вегларчик, главни уредник највеће пољске информативне платформе ОНЕТ, крајем 2000-их је био под назором. Каже да његова медијска компанија запошљава професионалце за дигиталну безбедност како би од прислушкивања заштитила новинаре, који раде под претпоставком да би се то могло поновити у било које време.

„Знамо да се то дешава. Па тако и делујемо”, истиче он.

Слично мишљење има и Келова: „Морам увек да претпостављам да ме неко можда слуша или гледа и да је заинтересован да сазна с ким комуницирам, на чему радим, с ким разговарам и ко су моји извори”.

Она каже да након убиства Куциака, новинари Актуалитyја „комуницирају готово искључиво путем шифрираних апликација, а не путем редовних телефонских линија”.

Али неке европске земље су од почетка руске инвазије на Украјину почеле да  разматрају проширење надзорних овласти својих безбедносних служби, као реакција на уочене претње руске шпијунаже.

У Пољској, нацрт закона о електронским комуникацијама, који омогућава безбедносним службама приступ било ком материјалу посланом или примљеном е-поштом или другим алатима за онлајн комуникацију, чека одобрење парламента.

Истовремено, Европска Унија истражује могућност ограничавања дигиталног надзора предложеним Европским законом о слободи медија, првим прописом о слободи медија на нивоу ЕУ, који је тренутно у процесу усвајања.

Међутим, на основу нацрта закона и става Европског Савета о закону, чини се да ће ова прилика за сузбијање дигиталног надзора вероватно бити пропуштена а и сама ситуација би заправо могла да се погорша.

Гутиерес објашњава да је, након интервенције Француске, нацрт закона измењен како би се омогућио надзор новинара, уколико постоји „потреба да држава осигура националну безбедност“.

ЕФЈ је забринут због могуће „злоупотребе овог концепта националне безбедности како би се наметнуо надзор, како би се новинари шпијунирали”, додаје Гутиерес.

„То је нека врста легализације шпијунирања новинара из било којег разлога јер, знате, све се може протумачити као питање националне безбедности; то је нејасно, тако да је државама лако да покушају да оправдају такве ствари”, упозорава он.

Многи новинари и стручњаци са којима је БИРН разговарао убеђени су да се, упркос разоткривеним случајевима и правним оспоравањима који су уследили, наставља праћење новинара широм Централне и Југоисточне Европе

Сашка Цветковска, главна уредница Лабораторије за истраживачко новинарство из Северне Македоније, напомиње да упркос текућем процесуирању бивших званичника због шеме масовног надзора која је откривена 2015. године, материјал који је очигледно добијен прислушкивањем наставља да се објављује.

„Свакодневно, без престанка, од 2015. до данас, неовлашћени снимљени разговори председника политичких партија, бизнисмена, посланика и новинара појављују се на разним (онлајн) платформама и у медијима“, истиче Цветковска.

И Пањи, који је открио да су га пратили уз помоћ Пегасуса, верује да су размери надзора већи од онога што је до сада откривено – и да је начин на који су власти и шира јавност реаговали на извештаје да су новинари праћени, такође забрињавајући.

„Читава реакција мађарске државе не показује да они, забринутост о приватности, правних и људских права која се појављује у оваквој врсти надзора, озбиљно шватају, већ покушавају све то збрисати са стола као политички скандал”, каже Пањи.

„А оно што је врло, врло тужно је то што не видим да мађарско јавно мишљење, само мађарско друштво, показује неки посебан отпор када је суочено са информацијама да мађарска држава може пратити било кога у било које време.”

Разговоре за овај текст водили су Клаудија Чобану , Катарина Козинкова, Делија Маринеску, Синиша Јаков Марусић, Елени Стаматуку, Милица Стојановић и Зита Сопко.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси