Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Једемо добре људе
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

14. 01. 2013.

Аутор: Игор Михаљевић Извор: Дневник

Једемо добре људе

Када је добила признање магазина „Статус” за новинарку године по мишљењу колега, није знала како да реагује.

 

„Мени је ово прва награда у 16 година, колико сам у новинарству. Много ми значи што су колеге процениле да је мој рад добар, а радим најбоље што могу. Ово јесте мали узорак али је мени довољан. Приватно сам рекла: ’Јадна смо ми држава ако сам ја новинар године’. Нисам потпуно сигурна чиме се ми руководимо, нити да су људи уопште жељни политике и овога чиме се бавим. Толико је храбрих, изузетних, образованих људи, који су и даље анонимни, а ја сам избила у први план само због начина на који разговарам с политичарима. При томе је, на жалост, круг мојих саговорника сужен; исти су ту већ 20 година, нико није нов. Они и дан данас одговарају на иста питања али, што је најтужније, и даље немају одговоре. Испливала сам због емисије која се бави најболнијим темама, а то је да се нигде нисмо мрднули две денценије”, говори нам новинарка Б92 Сузана Трнинић, ауторка популарног „Кажипрста” и наставља:

– Имам утисак да је ово „дан мрмота”, да сам у емисији у којој могу извући из архиве исте теме о којима сам са истим саговорником разговарала пре десет година и постављам му једна те иста питања. Не знам колико је то до политичара, до нас који имамо могућност да бирамо а не знамо шта хоћемо, или је до друштва које бауља у покушајима да пронађе вредности али их не види јер је преоптерећено голим преживљавањем – прича саговорница „Дневника” и додаје да
јој је највећи пораз то што и даље у иностранство прати блиске људе.

Стога је прво питамо како је реаговала на писмо Добрице Ћосића студентима?

– Та прича се завршила оног тренутка када му је отписао Милош Ћирић: потписујем што је рекао! Као неко ко је факултет завршио давно, мени се Добрица Ћосић није обраћао. Било би више користи да се обратио онима који данас завршавају факултете. Зашто студенти паралелно уче скадинавске језике и бриљантно говоре енглески? Зато што планирају да оду. Била сам наивна и поверовала у једно од обећања ДОС-а, да ће направити друштво у коме ће млади, паметни и образовани владати, да неће страначка припадност бити битна. Јако су нас слагали: овде је страначка припадност јако битна, увек ће бити приоритет и то је велики пораз свих нас.

Утисак 2012?

– Избори. Можда јер сам се вратила после феноменалног, утопијског периода – породиљског одсуства.Онда сам улетела у изборну кампању.

Да ли те је ишта изненадило у кампањи и после?

– Најпре, била је досадна. А зачудило ме је то да људи, који су последњих 12 година били на власти, нису схватили да су симбол неких промена, колика им је одговорност и како су олако прелазили преко ње. Очекивала сам кампању у којој мора бити потпуно јасно „извините, погрешили смо”, а видела сам „погрешили смо, али то је кул, идемо даље”. Веровали су да ће претња Николићем бити довољна да се поново изађе и гласа за Бориса Тадића. Тај средњи слој, нисокообразовани подстанари, у кампањи нису себе препознали у Тадићевим порукама. Он се њима ниједном није обратио.Резултат избора је дефинитван пораз 5. окобра?

– Ми смо већ 6. октобра, тиме што га није било, поразили 5. октобар.

Актуелна хапшења су скупљање поена или реална борба против корупције?

– Тиме се не бавим, више ме занима резултат. Оставља горак укус у устима начин на који се, кроз поједине медије, та ствар провлачи, људи се осуђују на насловним странама пре пресуде. Чињеница је да Александар Вучић ради оно што би свако морао да ради ко има тај део функције, он је задужен за то, као и за одбрану, с тим да се потоњом уопште не бави. Не видим чиме се ми ту одушевљамамо? Па он је за то плаћен, то му је посао, не да седи и пије јефтину кафу у Влади. Као новинару, поразно је што смо дошли у ситуацију да о ономе што се дешава у земљи сазнајемо из одређених таблоида и што смо неке од њих почели да ословљавамо са „службени гласник”.

То је и пораз професије?

– Негде да, али то, Игоре, не зависи толико од тебе и мене. Мислим да се ми и те како успешно боримо и да не припадамо истој професији као и они.

Хапшења људима неће напунити тањир?

– Је л’ се сећаш оне старе приче, када су тапшали Вука Драшковића по рамену и говорили му: „Вуче, ти победи, онда ћу ја за тебе да гласам”? Овај народ тако функционише, стоји уз победнике. Да би било другачије, морамо се бавити суштином, признати да плата није довољна за живот.

Испаде Вучић већи борац од покојне Верице Бараћ?

– Вучић сада има свој 6. октобар, ми га нисмо имали. Нисам сигурна да су се гласачи, због којих је Тадић изгубио изборе, уопште сетили Верице Бараћ. Било би дивно да смо друштво с дужим памћењем, да смо јој помогли да не буде сама и да тај неуспех који је трпела једе само њу. Да смо преузели део њеног терета, ми бисмо и даље имали Верицу Бараћ. Пустили смо је. Гледали. У једном тренутку, њено појављивање је изазивало реакције „ево, опет она нешто прича”. То смо ми, једемо добре људе.

Именовање спорних кадрова је естрадни потез или скретање с теме?

– Већи је маневар што се месецима бавимо „косовском резолуцијом„, а не тиме да су људи гладни и губе посао. Саша Мирковић је само показатељ да оно што се десило на изборима има своју цену. СНС кадровањем показује да нема кога.
Најбоље су ставили у Владу, а Мирковић мора да наплати Зајечар, оно снимање видео-камером и џакове с листићима. Не замлаћују нас, већ напросто немају кадрова, а највећа су политичка снага у земљи.

Ћуте о томе да су и резолуцију и платформу Албанци већ одбили?

– Ми се бавимо самим собом јер нам је то занимљивије. Ако би ти рекао: „Албанци су то одбили, шта уопште радите?„, поставило би се питање „аха, па чекај, зашто онда то радимо?!”.

Због унутрашње политичке употребе.

– Да, зато хајде да се не бавимо тиме шта Албанци мисле, него тиме да имамо две резолуције! Једну пише Николић, другу Дачић – испаде да су се нарадили! А где су људи, од чега живе? Ма нема везе, у кампањи су рекли да имају одговор за Косово, па када их будемо питали – имаће одговор.

Борба против корупције у други план ставља најважније: привреду?

– Нама су потребни лаки жанрови. Када идемо на море, нећемо да понесемо Достојевског да нас не би бедачио, него неко лако штиво. Лепше је да гледамо да се и Мишковићу то догодило што му се догодило, јер можда наша туга није тако
страшна ако је он у затвору.
Након Сретена Угричића, и Ксенија Радуловић, бивша директорка Музеја позоришне уметности, добила је „политички отказ”, а ми ћутимо?

– Ни та галама око Угричића није била посебна, мирисала је кампања па су се сви нешто окуражили. Где је нестала интелектуална елита, зашто је у 21. веку потребна храброст да покажеш да припадаш тој елити, а 90-их није била ствар
храбрости него домаћег васпитања? Покушала сам да их доведем, нису ми рекли „не могу да говорим”, већ су дигли руке. Нисам сигурна колико имају право на то. Ми немамо интелектуалну и културну елиту и сами су за то криви. Учаурили су се, мислили су да ће после као лептири да изађу.

Поменути двојац је Ђинђићев нестраначки кадар, да ли те боли раскид с таквом традицијом?

– Ту бол могу с тобом да поделим, али када погледаш, шта ми можемо да урадимо? Они који су потребни да дигну глас - ћуте. Где да се запати тај савршени, теоријски медиј? Ово је друштво у ком се траже крв, секс, спорт. Пажњу држи само скандал, политичар, старлета, шта даш...

Моји саговорници кажу да смо или остали у 90-им, или смо се у њих вратили?

– Не мислим да смо остали, нису ово деведесете. Механизми су остали, с тим да не ратујемо за територију, ратујемо међусобно. Борба за живот и смрт је када тражиш уље, шећер, јефтин хлеб... Данашњи пуни рафови више ме боле него
празни деведесетих.

Питам јер је Б92 је на листи издајника „Наших”, као у стара времена?

– Више пута сам питала неке саговорнике исто то. Теби и мени то није нормално, а они ме гледају и кажу „у чему је проблем, није страшно”. Коларевићу је било досадно, па је направио листу. Онда „Ваши„ и „Наши„ праве листе, окуражили су се. Они у људима на власти препознају своје савезнике, јер су колико јуче заједно лепили плакате на којима је Ратко Младић. Ако би политичари признали да су они који праве листе опасни, самим тим би испали и они, јер су сарађивали. Њих то апсолутно не интересује, они не разумеју колико је опасно ставити некога на листу. А порука је: „Ми вас гледамо, нисмо вас заборавили ни опростили вам”. Хајде да се не правимо блесави. Да ли је било „прајда„ ове
године?

Прежаљен и заборављен због подилажења олошу.

– Наравно, трас и – готово. Много је већи проблем био лане, када Тадић није водио колону. Шта се променило? Подилажење је ДС платила на изборима, а мени дугују то што ја морам да плаћам цех њихове глупости.

Насиље је и даље новоговор?

– То је једини језик којим ти људи разговарају. Имао је Чанак супер реченицу: „У земљи у којој се потписујеш палцем рукујеш се песницом”. Људи су престали да се смеју. Огорчени, тужни. Срећом, немам времена да се бавим тиме као када нисам имала двоје деце. Затворим се сад у свој свет, нама је лепо, причамо, правимо планове. Али то је тешка заблуда, да је тако како желим да представим својој породици.

Рекла си једном „нису сви исти”, што нас доводи до белих листића?

– Нисам била „бели листић„, али људи који јесу деле мој систем вредности. Више сам се руководила тиме да као мајка морам искористити право избора, али јако добро разумем огорченост оних који нису гласали. То је пут којим се иде у тешку исфрустрираност која нас је довела у стање потпуне апатије. Ништа не можеш да промениш, твоја политичка опција је одустала од принципа у које си веровао. Највећи проблем је колико имаш права да губиш време и да се тиме бравиш.

Писац Анте Томић је рекао „када су сви исти - изабереш најгоре”?

– (смех) Још је тужније када знаш да сви нису исти али немаш начин да то докажеш. Чак ни када си новинар. Овде систем вредности не постоји, само привиди слободе и среће, а када се мало загребе види се тешки чемер и јад из ког не
видим излаз. Фолирамо се зато што нам је једноставније.

Моћ лепог

Претходни гост „Интервјуа недеље” песник Љубивоје Ршумовић питао је „на невиђено” Сузану Трнинић да ли је тачно да нас бол подсећа да нисмо од дрвета, како је Ван Гог писао Мари Жино?

– Боље је када боли, него када трули. Бол је разлог да реагујеш. Много ми се допада питање, извини, више се сада бавим тиме што ме је Ршумовић питао, него самим одговором.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси