Вести
19. 07. 2012.
Независни медијски гласови и даље нису омиљени
Реч на промоцији књиге Грујице Спасовића „Данас, упркос њима. Првих хиљаду дана“, Дан граф, Београд 2012.
Из наших горких искустава с променама медијских закона у Србији и мука кроз које годинама пролази овдашња медијска стратегија није тешко закључити да се наша и друге државе у региону и двадесетак година након такозваних демократских промена још суочавају с озбиљним проблемима, који суштински доводе у питање њихову демократију
Ових се дана у Србији цитирају и Черчил и Кенеди кад и како коме одговара, па ће и овај аутор дозволити себи да цитира Черчила, али и неке друге. Пре много година Черчил је рекао да се у начелу „сви залажу за слободу говора... али да неки људи то виде као слободу да кажу све што хоће, но да сматрају нечувеном срамотом и увредом ако им на то било ко било шта узврати“. Признајући да постоје озбиљни разлози за забринутост због не увек јасно дефинисаних граница слободе изражавања, Ралф Дарендорф се ипак залагао да, у интересу слободе, границе слободног говора буду постављене што је шире могуће.
„Истина је ретко када чиста и никад није једноставна“, написао је Оскар Вајлд у комаду ‘Импортанце оф Беинг Еарнест’ стотинак година пре него што се малена група новинара у Србији одважила да започне озбиљан и важан професионални и животни подухват који је многима изгледао као унапред изгубљена битка. Али, новинари који су пре више од 15 година покренули Данас знали су шта је за њих била истина и ‘95. и ‘97. и осетили су се позваним да јој служе, најбоље што су могли, током свих тешких година под Милошевићем и не много лакших под онима који су га наследили. И истрајали су у тој намери, не знајући и не калкулишући шта ће им донети сутра, упркос прогонима, претњама, оптужбама да су домаћи издајници и страни плаћеници, забранама, избацивању из просторија, затварању новинара, драконским новчаним казнама и бесмисленим судским одлукама... Остали су и опстали уз једини национални дневник који не контролише ниједна политичка или интересна група и показали да новине могу да буду и прозор према свету око нас - у Србији и ван Србије.
Треба, ипак, рећи да је стварност, у ствари, још старија! Данас је заиста старији од Данаса! Јер, све оно што сад већ више од 15 година представља и оваплоћује овај лист постоји много дуже. Данашњи Данас је троимени лист што је под једнако познатим и цењеним називима Борба и Наша Борба у три раздвојене фазе једног истог или сродног новинарског пројекта дуже од две и по деценије предано и без предаха бранио, заступао и представљао јасна и препознатљива новинарска начела, трајне и непроменљиве грађанске и људске вредности.
Тај су троимени и трезвени брод кроз бројне Сциле и Харибде вишенационалног ‘једнопартијског’ система водили уредници и новинари који су Борбу крајем шездесетих увели међу „најквалитетније и најпрестижније“ елитне листове (осмо место) на свету, који су професију и њене принципе стављали изнад својих (различитих) нација, који нису прихватали да буду ‘друштвено-политички радници’ с различитим националним предзнацима и који су дубоко веровали - мада сви то нису увек могли или смели да кажу довољно гласно и отворено - у слободну реч и мисао. А њихови су наследници Данасу донели престижно признање ИПИ и Фридом форума „Пионир слободних медија“, листа године француског удружења „Гид де ла прес“ и награду бечког удружења Конкордија у области слободе штампе.
Ови су новинари заиста били прави пионири слободне штампе, не само у бившој Југославији, већ и у Централној и Источној Европи. Они су дословно крчили нове путеве у тада још неистражене просторе. Створили су и водили Нашу Борбу када им је режим преотео Борбу крајем ‘94. и основали и покренули Данас када се испоставило да је њихов нови лист постао жртва себичних приватних интереса и планова.
Да ли је Данас случајно био највише кажњавани лист у време Милошевићеве ере? Да ли је Војислав Коштуница, као председник СРЈ, направио само мали политички гаф када је јавно устврдио да га Данас третира „неупоредиво горе него што је икад чинио с Милошевићем“? Да ли је случајно било и то што је други бивши председник СРЈ, Добрица Ћосић, тужио Данас и затражио 100.000 еура због „душевних патњи“, безмало колико је наш лист био принуђен да плати за све
казне по злогласном радикалском Закону о информисању Србије?
Више од десет година ‘нове’, пост-Милошевићевске ере на медијској сцени у Србији могле би бити довољно дуг период за тврдњу да је прошло доба неповратно иза нас. Ипак, све расправе о стању медија у овој земљи, баш као и оне у региону, изнова откривају ружно наличје бројних заклетви у демократију и служе као својеврсно звоно онима који желе да чују. Чак и за упућене у медијске прилике на овдашњем простору, фасцинантно је да чују колико у читавом региону
има истих или сличних, увек негативних примера: нетранспарентно власништво; прљав новац; политичари и тајкуни у истом колу; држава као сувласник врло утицајних медија; све шира и разноврснија скала притисака; све угроженија слобода изражавања; беспомоћност и огромно незадовољство новинара које нема ко да каналише и фокусира...
Из свега овог, из наших горких искустава с променама медијских закона у Србији и мука кроз које годинама пролази овдашња медијска стратегија, није тешко закључити да се наша и друге државе у региону и двадесетак година након такозваних демократских промена још суочавају с озбиљним проблемима који суштински доводе у питање њихову демократију. Један од најбриљантнијих умова америчке историје Томас Џеферсон написао је да „не сме постојати влада без цензора; а тамо где постоји слободна штампа, ниједна влада то неће бити“. Но, иако су слободни медији предуслов за постојање сваког слободног и демократског друштва, политички, правни и економски услови у којима делују медији у овим земљама постају све тежи. У таквом окружењу не може опстати једноставна истина да слобода штампе није циљ за себе, већ пут ка циљу који се зове слободно друштво. То показује и да не постоји врхунац слободе штампе који може
бити освојен једном засвагда и да се ниједна слобода не подразумева сама по себи.
Једна од Наполеонових максима гласила је да се „треба више бојати четири непријатељска листа него хиљаду бајонета“. Наши су Наполеони, међутим, одавно престали да се плаше ‘непријатељских’ листова, не само зато што њих има мање
од четири, већ и зато што су многи новинари, уредници, медији и њихови власници и после свих ‘демократских’ промена поново, послушно и релативно брзо, прихватили да слушају глас својих (нових) господара. То једноставно не може донети ништа добро, Ни за друштво, ни за ‘бизнис’, а најмање за професију и слободу медија.
Разумљиво је и зашто у постојећим политичким и социјалним приликама у Србији критички и независни медијски гласови и даље нису омиљени. Али, пошто смо одлучни да се не миримо са свим оним што се догодило у недавној прошлости, нити
с гурањем нових прљавштина под тепих свакидашњих проблема, свесни смо и да је наш садашњи задатак подједнако тежак и изазован као у данима пре 5. октобра. Јер, добар лист је, да парафразирамо Артура Милера, нација која разговара са собом. Ласкамо себи да је Данас такав лист. Његове стране биле су и остале отворене за такав дијалог, упркос не баш малом броју оних који не мисле као ми или би, поред свега осталог, са сигурне дистанце хтели да буду и
његови главни уредници.
Као својеврсна временска капсула која открива много тога што смо у међувремену заборавили или потиснули, књига Грујице Спасовића „Данас, упркос њима“ није само лек против ендемске болести овог друштва која се зове кратко памћење и која се, између осталог, манифестује у већ укорењеним флоскулама по којима су ‘ови неупоредиво гори од оних’. Књига је и аутентично сведочанство о времену које би се могло називати и херојским и трагичним кад је о медијима реч. Она можда доказује да су и у Србији могућа чуда и да не мора све бити толико безнадежно као што нам често изгледа.
Аутор је један од оснивача Данаса и уредник библиотеке Поговор, у којој је објављена књига Грујице Спасовића
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.