Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Моника Левински и цена јавног блаћења: Прва жртва масовног онлајн насиља данас се бори против насилника на мрежама
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

25. 11. 2021.

Аутор: марија Шајкаш Извор: Цензоловка

Моника Левински и цена јавног блаћења: Прва жртва масовног онлајн насиља данас се бори против насилника на мрежама

Било је потребно да стасају нове генерације неоптерећене дугом сенком америчког председника Била Клинтона, да се учврсте нови покрети против насиља над женама и да се појаве друштвене мреже, па да „афера Монике Левински“ почне да се посматра другим очима. Планетарно озлоглашена девојка сада је, 23 године касније, препозната као нулта жртва глобалног насиља на интернету и бори се за права оних који су се са насиљем суочили

Последњих двадесетак година цео свет ју је, захваљујући таблоидним медијима, знао као девојку „лаког морала“, „заводницу“, „радодајку“ и „курву“. Пристојнији медији у Америци често су је називали само „она жена“. Њена фотографија с беретком на глави и даље се често користи у причама о недозвољеним везама.

Готово две деценије и сам скандал је у Сједињеним Државама носио њено име, тако да су, без обзира на то што је у питању био однос две особе, медији углавном писали о „афери Монике Левински“.

Било је потребно да стасају нове генерације неоптерећене дугом сенком 42. америчког председника, да се учврсте нови покрети (пре свих #MeToo), да се појаве друштвене мреже које су омогућиле и да се у јавности чује и глас обесправљених и мањина, па да „афера Монике Левински“ почне да се посматра другим очима.

Настанак виртуелних бацача камења

Промени је допринела и сама Моника Левински, која се у последњих неколико година вратила на америчку и светску сцену. Најпре је то урадила есејом у магазину Венити фер (Vanity Fair), у коме је први пут описала шта је мислила и осећала када је 1998. као 22-годишња девојка ступила у везу са својим шефом, 27 година старијим Билом Клинтоном.

Тај текст је 2014. године номинован за Националну награду за магазине (National Magazine Award), једну од најпрестижнијих награда за писано новинарство коју додељују Америчко удружење уредника и Школа новинарства Универзитета Колумбија.

У интервјуима који су уследили рекла је да је осећала како јој је „њена лична прича била одузета“ и да је одлучила да на крају иступи у јавности зато што је желела да се коначно чује и њен глас.

Данас Моника Левински ради као борац за права жртава на друштвеним мрежама и интернету, а себе с правом назива нултом жртвом интернет насиља. Њен наступ на позорници ТЕД-а 2015. године (TED – Technology, Entertainmet, Design – конференција на којој говорници представљају иновативне идеје) под називом „Цена јавног блаћења“ (The Prise of Shame) отваран је више од 20 милиона пута и спада међу најгледанија излагања у историји ове компаније и поред тога што су тамо говориле и многе друге познате личности, као што су Стивен Хокинг, Џејми Оливер или Бил Гејтс.

Овај видео-клип до сада је преведен на 41 језик (укључујући хрватски), па је и светска јавност имала прилику да први пут сагледа аферу из новог угла, укључујући Моникине наводе како је „преко ноћи од потпуно непознате девојке постала широм света јавно осрамоћена особа“, прва личност у светским размерама која је готово моментално „изгубила репутацију на глобалном нивоу“.

Афера се одигравала, како је и сама Левински нагласила, управо у тренутку када је интернет почео да се масовно користи, тако да су се по први пут најважније вести прво објављивале на вебу, а тек онда у штампи, на радију или телевизији.

То је, према речима Монике Левински, довело до тога да је по први пут „журба да се осуди, потпомогнута технологијом, произвела гомилу виртуелних бацача камења“.

У наступу на позорници ТЕД-а Моника је навела како су се „разни извори разбацивали њеним фотографијама на интернету… и постављали онлајн рекламе“, што је све имало за циљ да се популаришу текстови у новинама и прилози на радију и телевизији, додајући, сасвим духовито: „Сећате ли се једне моје слике, на којој, рецимо, носим беретку? Признајем да сам грешила, посебно у тренуцима кад сам носила ту беретку.“

15 минута срама

Данас је Моника Левински једна од најтраженијих говорница када су у питању теме попут негативног понашања на друштвеним мрежама и на интернету. Ауторка је награђиваних кампања, једна је #ClickWithCompassion или „Саосећајни клик“, у којој су људи упућивани на то да размисле пре него што на нешто кликну, а друга #DefyTheName или „Одбрани име“, у којој је позивала људе да врате контролу над својим именом на интернету након што су доживели насиље на мрежи.

У интервјуу који је недавно дала за Offline Podcast са Џоном Фавреуом под називом „Култура отказивања, насиље и јавно блаћење“ (Cancel Culture, Bullying and Public Shaming) причала је и о новом документарном филму који је продуцирала, под називом „15 минута срама“ (15 Minutes of Shame) и који је однедавно доступан у САД на каналу ХБО.

Овај документарац доноси мишљења стручњака и исповести људи који су жртве напада на друштвеним мрежама. Теза документарца је да су платформе, с једне стране, позитивна појава, будући да дају глас невидљивим групама и појединцима које нико не заступа у јавности, док са друге стране помажу дехуманизацију људи, сводећи стварне личности на једнодимензионални твит или пост и тако их чине лаким метама.

У филму је цитиран већи број истраживања, укључујући експеримент мерења активности можданих таласа спортских навијача. Установљено је да људи генерално осећају веће задовољство у тренуцима кад  противнички тим губи него кад онај за који навијају побеђује.

У међувремену је снимљен и серијал Импичмент: Америчка крими-прича, који детаљно описује пакао који је Моника Левински преживела у време када се афера појавила у медијима. Овај серијал се управо приказује на Телевизији Фокс и може се погледати и на кабловским мрежама у Србији.

Платформе нас намерно терају у крајности

„Много тога нећемо моћи да променимо јер је то ствар људске природе“, сматра Моника Левински и додаје како је деведесетих проживела „цунами негативне енергије“. Отуда њена жеља да помаже жртвама насиља на интернету.

„Кампања Саосећајни клик настала је из потребе да употребимо кликове на начин да се други осете бар мало боље. Када вам прете или говоре лоше ствари о вама на друштвеним мрежама, то вас чини невидљивим. Ако вам неко у том тренутку каже нешто позитивно или вам пошаље пријатну, позитивну поруку, то може баш много да значи“, рекла је Левински за подкаст Offline додајући да се и сама увек труди да буде свесна тога које садржаје отвара на интернету.

 

„Када уђемо у неку зграду, не питамо се да ли смо ту безбедни, претпостављамо да су архитекте урадиле свој посао. Слично је и са платформама. Не питамо се колико смо тамо безбедни. Али у филму 15 минута срама показали смо како нас платформе намерно чине љутитим, како нас терају у крајности… ту још увек нема закона који се односе на безбедност.“

„То није као што платформе кажу само јавни трг (public square) на коме се размењују информације. Јер на тргу ја не бих могла да ти тек тако приђем и без последица те ударим песницом у стомак, а то је на друштвеним мрежама могуће“, рекла је Левински.

Како је за подкаст Offline навела Левински, о времену у коме се одвијала афера везана за њено име донедавно није била написана ниједна историјска књига чија би ауторка била жена.

„Тек око 2010. године сам и сама почела из културолошког угла да посматрам оно што ми се догодило“, рекла је Моника Левински.

Поменута у 128 реп песама

Управо захваљујући интернету, скандал у коме је учествовала није никада нестао из жиже јавности. Од краја деведесетих година па све до данас бар је једном дневно негде у свету била објављена прича о њој. И сама је примала многе негативне и претеће поруке, али су јој, каже, тим дража била писма која је недавно добила од групе религиозних жена. У питању су јавна и приватна извињења која Левински прима од људи који су је ранијих година, а под утицајем медија, без размишљања осуђивали.

Онлајн магазин The Cut спровео је истраживање које је показало да се Моника Левински спомиње у бар 128 реп песама (не укључујући ремиксе) и да су, између осталог, у питању песме на енглеском, пољском, немачком, шпанском и француском језику. Али као и у животу, и у музици је тек са стасавањем млађих генерација наратив о њој промењен.

Тако Ники Минаж (Nicki Minaj) у 12 својих песама себе назива „Ники Левински“ и репујући, између осталог, „Секс игрица кинки / Црни ме зову Пинки / Ј…м се са председницима / Ја сам Ники Левински“ инсинуира да јој ниједан мушкарац, ма колико био моћан, не може одолети.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси