Вести

06. 10. 2008.

Извор: Стандард

Смењује ме Тадић

У разговору за Стандард дан пред смену Смајловићева је била уверена да ће она и Срђан Јанићијевић у пакету напустити Политику. Верује да неће бити тешко пронаћи замену за њу у виду неког ко ће бити подобнији за ДС.
Главна и одговорна уредница Политике Љиљана Смајловић апсолутно је уверена да су јој одбројани дани на месту првог човека најстаријег дневног листа на Балкану. Такође је сасвим начисто да је њена смена "гола политичка одлука", и у том смислу је, каже, сигурна да ће после ње бити прогоњен и њен концепт новинарства, а страхује да ће прогону бити изложене и колеге са којима је за последње три године успела да преобрази Политику.
С каквим осећањем долазите на посао после објављене иницијативе за расписивање конкурса за новог главног уредника Политике?

- Ја се у редакцији добро осећам. Мислим да овде постоји тим који на сличан начин гледа на суштину слободног новинарства.

Члан Управног одбора Политике а.д. Слободан Марковић рекао је у Утиску недеље да се разлог за промену на месту главног уредника крије у лошем пословању Политике?

 - Мислим да ме не смењују због наводне финансијске везе између вредности акција Политике а.д. и тиража листа Политика, који се иначе тренутно налази у успону.

Тај тираж је, како је саопштено, између 70.000 и 75.000 примерака. Колики је био тираж у децембру 2005. године, кад сте именовани за главног и одговорног уредника?

- Тираж је тада био између 80.000 и 85.000, али тај број је укључивао и неколико хиљада бесплатних примерака које је пословодство укинуло. Власници су инсистирали на кресању трошкова и по цену смањења тиража, па су укинути уговори за извоз у Црну Гору, Македонију и још неке земље. У августу ове године тираж је био 75.000. Када се томе дода наше Wеб-издање, чита нас више људи него пре три године, иако смо увођењем Wеб-издања изгубили неке читаоце штампаног листа. С друге стране, када смо дошли, просечни читалац Политике имао је 60 година, а сада има 50. Наши читаоци су најимућнији и најобразованији људи у земљи, променили смо оно што се зове циљна група, а то је оно што сваке новине прижељкују због оглашивача.

Из синдиката вас, међутим, оптужују да сте растерали оглашиваче?

- Тачно је да смо ове године имали мањи раст оглашавања него што је пословодство планирало. Колико је мени познато, у овој земљи огласе контролишу три компаније које су у власништву Срђана Шапера, Бранислава Димитријевића, који је члан УО Политике, и Драгана Ђиласа. Када синдикат и УО Политике а.д. покушавају да ме оптуже за мањи раст огласа у овој години од пројектованог, нисам сигурна да су у то укалкулисали могући бојкот људи који управо имају намеру да натерају Политику да води уређивачку политику која се њима свиђа.

Осим примедбе у вези са огласима, синдикат Политике вас оптужује да сте довођењем људи са стране нарушили односе унутар куће?

- Ја сам затекла једну деморалисану редакцију, кроз коју је било неопходно да продувају неки свежи ветрови. Мислим да је то изведено врло успешно, да је редакција сјајно прихватила те нове људе и да је дошло до изванредне синергије између постојећих млађих новинара и нових људи, који нису дошли уплашени и спремни да се нагоде са било ким.

Та синергија је, чини се, изостала са старијим колегама?

- Мислим да је то случај са врло малим бројем старијих колега. Акција Бошка Јакшића, Љубе Стојадиновића и још неколико људи из тадашњег Извршног одбора тог једног синдиката била је покушај заштите неких старих привилегија. Чула сам како је на Телевизији Б92 Бошко Јакшић, упитан како то да тек сада износи нешто што је потпуно супротно ономе што је годинама писао, одговорио речима: 'Сада се то може!' Е, па ја мислим да сам ја први уредник у овој кући у задњих двадесетак година код ког су људи стварно могли да кажу шта мисле, и мени је јако драго да су и Стојадиновић и Јакшић искористили прилику.

Да ли је та отвореност према различитим мишљења највећа тековина ваше уређивачке политике?

- Мислим да јесте.

Критичари ваше уређивачке политике тврде да у Политици ипак претежу ови који имају опозитно мишљење, при чему се најчешће помињу Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић. Да ли је уопште тражен тај баланс између колумниста различитог мишљења?

- Трудим се да у колумнама буду различите струје мишљења. Није циљ да се постигне баланс између ДС и ДСС. Због тога ми је било жао што није било људи који би умели да пишу, а заступају радикалску политику.

Зашто их није било?

- Нисам умела да их нађем.

Како су у Политику дошли ови који сада пишу?

- Затекла сам доста људи који нуде рубрике.

Антонић и Вукадиновић су се понудили?

- Са њима је сарадња уговарана и пре мене. Увек бих их задржала и, право да вам кажем, с обзиром на то да је на мене вршен такав притисак због Антонићевих и Вукадиновићевих колумни, ја бих радије пред стрељачки вод отишла него да укинем било коме од њих колумну. Понудили смо и Биљани Србљановић да пише за Политику, али она то није хтела. Тражили смо то и од Чеде Јовановића, и то у време када је Војислав Коштуница увелико био на власти.

Лично сте звали Јовановића да пише за Политику?

- Да. И он ми је обећао да ће писати колумну, а онда, кад је требало да пошаље прву, није се јављао на телефон. У ствари се само извлачио. На крају је рекао да неће да пише не знам већ под којим изговором.
Како је дошло до тога да се отвори овај фронт Политике према ДС?

- Мислим да је било више критике на рачун Војислава Коштунице него на рачун Бориса Тадића.

Наведите неки пример за ту тврдњу?

- Ево, ми смо објавили редакцијски коментар после новогодишње журке са Светланом Ражнатовић који Коштуници сигурно није било пријатно да прочита. Тражили смо и оставку Коштунициног министра одбране због несреће у Параћину.

Да ли је било неких реакција из Коштуничиног кабинета?

- Наравно да није било. А када је о ДС реч - да, објавили смо текст о рачунима Ненада Богдановића након што је прича о њему доспела у јавност.

Али у коју јавност? У ДС тврде да је то, пре него што се појавило у Политици, изашло још само у таблоидима.

- Извините, таблоиди врло често објављују тачне информације. Али ми нисмо то објавили зато што је Курир пренео. Ми смо располагали истим подацима, које не бисмо објавили без доказа да нису и без нас доспели у јавност. За мене је битно да грађанин који издвоји 30 динара ујутро за Политику не мора да купује и друге новине зато што ја не желим да се замерим владајућој странци.

Да ли сте тада имали процену каква ће порука на тај начин бити послата, да ће покојни градоначелник причом о банковним рачунима практично бити криминализован?

- Не сећам се да смо се бавили питањем каква ће порука бити послата. Наравно да ми је било јасно да порука неће бити да је Богдановић био поштен и скроман градоначелник.

Са ове тачке гледишта, да ли би Политика поново објавила такву врсту информације?

- Ја се надам да ће Политика и убудуће објављивати такве информације, мада немам веру да хоће. Мислим да та потпуно претерана реакција ДС, тај став Драгана Ђиласа да не може да говори за Политику док се Политика не извини, да се све то ради пре свега да би Политика запамтила да више никад не сме да се усуди да на себе навуче бес ДС.

После тога је било још неколико варничења са ДС, пре свега у интервјуу са председником Борисом Тадићем, где је на необичан начин убачена изјава његовог саветника Небојше Крстића.

- Тачно је да се саветник председника на необичан начин убацивао у разговор.

Мени је потпуно страно поимање новинарства по којем би требало да сакријем део разговора како читаоци не би стекли погрешан утисак о председнику и његовом саветнику.
Да ли је интервју који је послат на ауторизацију садржао и тај део у којем се помиње Крстићево убацивање?

- Наравно. Председников саветник је рекао: 'Хај'те да спустимо лопту.' Питала сам га шта предлаже да објавимо, а он ми је послао верзију интервјуа са избаченим питањима и одговорима. Нисам могла да пристанем да преправим интервју, и то је критеријум који користимо и са Војиславом Коштуницом и свим осталим саговорницима.

Да ли су Коштуница или његови сарадници имали сличне захтеве?

- Нису. Иначе, интервју са Војиславом Коштуницом у Политици је био један од ретких који Влада није окачила на званичан сајт. Закључили смо да им се тај разговор није допао пошто наредних 14 месеци нисмо добили интервју од њега.

Сукоб са Тадићем и његовим кабинетом коначно је довео до иницијативе за вашу
смену и избор новог главног уредника. Ви немате дилеме да је то разлог?

- Мени је то потпуно јасно. Очекивала сам то још од изборне ноћи, када је председник Тадић рекао да ће средити стање у медијима.

А да ли је после тога било комуникације са кабинетом председника?

- Не. Начин на који сам се ја штитила од притисака на овој функцији је да обелоданим притиске. Када је Мирослав Мишковић вршио притисак на мене, моје уреднике и новинаре, ја сам одлучила да то обелоданим. Када људи знају да ће њихови притисци да изађу у јавност, они се, верујте ми, уздржавају барем од директних притисака.

Господин Марковић у Утиску недеље тврди да је Синдикат вршио притисак на Управни одбор Политике.

- Господин Марковић је налазио различите изговоре. Први изговор били су финансијски разлози. Други да не може да живи од притиска Синдиката. Мислим да су и једно и друго само изговори, а да су ови политички разлози о којим сам говорила прави разлог. Али, не чуди ме што господин Марковић, али ни госпођа Соња Лихт, не желе то јавно да кажу.

Госпођа Соња Лихт се овим поводом оглашавала само кроз саопштења. Имате ли директну комуникацију са њом?

- Биле смо врло добре познанице, а била сам и предавач у њеном Фонду за политичку изузетност. Било је страшно много прилика да она каже да ли има примедаба на моју уређивачку политику. Никад није изнела ниједну. Нисам имала са њом ниједан разговор о Политици откако је изабрана, али не верујем ни њеним објашњењима ни објашњењима господина Марковића. Мислим да се она Соња Лихт коју сам ја познавала никад не би упустила у смену главног уредника Политике.

Господин Марковић је изјавио да је иницијатива за јавни конкурс недвосмислено дошла од руководства Политике НМ, тачније генералног директора Срђана Јанићијевића. Јанићијевић се пак огласио са два саопштења, која су у великој
мери била различита.

- Јако се инсистира на разлици имеђу та два Јанићијевићева обраћања јавности, али је суштина у томе да је он у оба писма рекао: 'Нисам дао иницијативу да се смени Љиљана Смајловић!'

Али постоји једна битна разлика. У првом писму он поздравља праксу јавног конкурса, док у другом каже да је то некакав реликт самоуправног социјализма?

- Мислим да је он у другом писму рекао да редакције обично не бирају главне уреднике. Ево, могу да вас обавестим да је у кућу Политика у понедељак стигла та иницијатива за јавни конкурс за главног уредника. Редакција ипак неће одлучивати о избору. Биће консултована, али њен став неће ни на који начин обавезивати пословодство. Тако је било и до сада. Немам ништа против да се бира и са конкурсом и без конкурса, али мислим да Јанићијевић није ни на који начин било кога довео у заблуду када је рекао да то није пракса.
Осим различитог става о јавном конкурсу, он је први пут рекао да је добродошла промена, да би у другом обраћању рекао да не треба мењати вас и ваш тим.

- Он је рекао да је поносан на сарадњу са мном, али да не оспорава да су промене добре. Није рекао 'промена главног уредника'. То је био покушај да се људи који желе промену главног уредника охрабре да кажу какве промене желе.

Каква је уопште његова позиција у читавој причи о вашој смени?

- Нисам била под притиском зато што се мени нико из ДС није обраћао директно уназад неколико месеци, али, колико знам, Јанићијевић јесте. Очекујем да ће морати да плати цену тога што није поступио по очигледном захтеву да тражи моју
смену.

Да ли вам је рекао: 'Љиљана, тај и тај је дошао код мене и тражио вашу смену?'

- Не. И нисам сигурна да му је то тако речено. Мислим да се овде поступа у рукавицама, у намери да се не оставе отисци прстију. На њега је на један непоштен начин вршен притисак да обави тај посао за неког другог. Значи, Управни одбор Соње Лихт је хтео да буде то дивно тело које ће демократски бирати главног уредника, а тражио је од Јанићијевића да он обави прљави део посла.

Иницијатива за расписивање јавног конкурса за новог главног уредника је, кажете, стигла, али и даље нема ваше смене?

- Постоји проблем што само Срђан Јанићијевић има овлашћење да смени главног уредника, и то је главна сметња. Отуд сав овај удар на њега.

И шта даље? Радите и чекате расплет?

- Ако Срђан Јанићијевић буде смењен или под било којим другим притиском одстрањен одавде, ја ћу пре свега у знак солидарности са њим отићи. Не желим да радим у кући у којој чак ни власници немају довољно поштења да отворено кажу шта желе.

Шта на све ово кажу немачки власници Политике?

- Приметила сам да се и Соња Лихт и Слободан Марковић позивају на немачког власника. Важно је да разумете да је уређивачка политика у надлежности српског власника. Он има златни глас кад је реч о избору главног уредника. У том смислу
било би потпуно неприлично да ја сад кажем: 'Ево, Срђан Јанићијевић сад тврди да ме он не смењује, значи остаје још ВАЦ.' Од та два човека, на које се изговара Марковић, остаје још Вернер Херић, значи Вернер Херић смењује ЛиљануСмајловић. Мислим да то није тачно. Љиљану Смајловић смењује Борис Тадић, па није фер да сада оптужујемо ВАЦ.

У јавности се већ лицитира са новим главним уредницима Политике. Поставља се питање шта чека вашег наследника?

- Ово је сада сјајна редакција и ове новине сада стварно имају перспективу.
Мислим да ће бити лако наћи некога ко ће бити политички подобнији за ДС и Бориса Тадића. Наше тржиште не оскудева таквим људима и мислим да неће бити тешко попунити ову столицу. Дакле, ја верујем у ове новине и ову редакцију, и у неку руку мислим да је успех готово загарантован и човеку који дође после мене.

И по цену да људи које сте довели буду изложени прогону?

- То јесте дубоко онеспокојавајуће, и то је оно што мени загорчава ове последње дане, али ипак ће овде бити неке јавности, ипак ће моћи о томе да се говори. Мени је жао што немам никаквог начина да унапред заштитим неке људе, али немам начина да заштитим ни себе.

Антрфиле : Немам планове, али рачунам да ћу наћи посао

Да ли вам ових дана, откако је отворена прича о вашој  смени, стижу понуде за ангажман из других редакција?
- Морам да кажем, не превише. Ја сам сада као онај врућ кромпир. Али поштено говорећи, ни ја не знам за који бих лист волела да радим. Немам никакве планове. Ово је врста битке у којој се не сме имати резервна домовина. Пошто, наравно, већ месецима знам шта се спрема, мени је било битно да ово радим као да је једина ствар на свету, као да су ово једине новине на свету и нисам
правила никакве калкулације, немам никакве планове, али рачунам да ћу наћи посао и мислим да није ништа трагично што нећу бити на овом послу. Кад сам долазила, мислила сам да се нећу задржати ни годину дана. Имала сам одрешенеруке. Десила ми се једна од најбољих ствари које се могу десити у новинарству- да човек може слободно да ради свој посао.

Не бих мењала Политику за Вашингтон

Прошле године негде је објављена вест да сте били у игри за амбасадорско место у Вашингтону?
- Можда је неко правио такве планове, али бити главни уредник Политике неупоредиво је важније место него место амбасадора у Вашингтону. Никада ме, у поређењу са местом главног уредника Политике, није занимао никакав други посао. Ово је за новинара најважније и најбоље могуће радно место. Нажалост,  нисам у то успевала да убедим своје колеге. Јер сви мисле да, ако вам се место амбасадора понуди, да је то неодољиво. А то је таква глупост.