Вести

28. 12. 2020.

Аутор: Аница Телесковић Извор: НИН/ THINK

Интервју Љиљана Смајловић, колумнисткиња „Недељника“

Људи не знају ко је у праву док не чују оног ко није у праву

Део јавности мрзи, не само Вучића, него и све за које им се чини да не мрзе Вучића колико га они мрзе. Моји хејтери не успевају да нађу, нити чак траже, неке логичке мане у мом размишљању. Њихови су напади увек на рачун мојих физичких или претпостављених психолошких особина. И право говорећи, такву мржњу сматрам још мало па комплиментом за анализе и аргументе на које нема правих одговора

У опозиционим редакцијама влада већа монолитност и јединство него у провладиним медијима. Можда јер су ове друге редакције старије и ту новинари нису примани у радни однос у време највеће поларизације друштва. Поларизација у медијима је лоша јер се земљом шири дух хладног грађанског рата, оцењује Љиљана Смајловић, колумнисткиња Недељника и напомиње да медије не дели на „прорежимске“ и „слободне“, односно „независне“, већ на провладине и опозиционе.

Да ли је Александар Вучић мера свих наших медијских поларизација?

Широм света људи много више учествују у политичким пословима него некада. Свако на друштвеним мрежама може да објави оно што мисли и да се увери колико има истомишљеника. Све је мање људи изван табора. У Србији је Вучић политички хегемон и сви се у односу на њега деле. Сви се напади на њега до краја персонализују, па се више напада његова личност него његова политика. Све се врти само око њега. Противници га представљају као дијаболичног човека ког не можеш да победиш код куће, већ мора да дође нека спољна сила да те од њега спаси. То је крајње несимпатично.

Има ли и наше, новинарске, одговорности што смо на те поделе пристали?

Наравно. Део смо истог процеса. Ако наш пословни модел зависи од тога колико одушевљене подршке можемо да добијемо, новинари би морали да буду неки надљуди да се одупру томе. Погледајте Твитер на коме је популизам највећи, тамо је највећи лов на људе, тамо се организују хајке које се онда преливају у медије. Новинари, који су најистакнутији у том медијском крсташком рату против власти, тамо добијају највећу популарност. То вуче људе у екстремизам. Новинари нису изван тога, већ се кувају заједно у лонцу са целим друштвом.

А да ли и ми тако играмо по Вучићевом сценарију јер је у његовом најбољем интересу да будемо подељени?

Лакше је водити политику кад унапред имате људе који су за и против вас. Нарочито то одговара Вучићу. А док има већину коју има, Вучић не мора да брине о томе како да окупи људе око себе, да их зближава. Вучић је као хегемон убиствен за опозицију, коју је свео на маргиналну групу. А опозицији је највише у интересу да се поправи стање у друштву, да се превазиђу поделе, да изађемо из тог хладног грађанског рата, да се пронађемо на ономе што спаја већи број људи, него на ономе што нас раздваја.

Кажете да је у друштву атмосфера хладног грађанског рата, а заступате тезу да политичари имају право да критикују новинаре. Да ли тиме охрабрујете Вучића да критикује медије иако су после сваке те критике поделе бар за педаљ веће?

То носи ту цену. Али новинари не треба да се представљају као танане трске на ветру које ће да се повију кад неко дуне. Ако смо спремни на оштру критику власти, можемо и да очекујемо да нас оштро критикују. Против сам тезе да политичар ништа не сме да каже новинару, тога на Западу нема, да се на оштру критику из медија не може реаговати оштром критиком. Теза да ми смемо свакога да критикујемо, а нас да не сме нико, претпоставља да смо ми неки високо морални, непристрасни арбитри, мерила принципијелности, док су политичари зли људи који покушавају да преваре грађане. Ми више никога не можемо да убедимо да су новинари непристрасни и објективни, то је недостижан идеал. Морамо да се навикнемо на то да људи разумеју одакле долазимо, да ми навијамо и да се разликујемо само по томе што неки од нас не прикривају различите ставове и најбоље аргументе друге стране.

Увек играмо по западном сценарију Да ли можда медији играју и по сценарију западних сила које преко подељених и острашћених медија упозоравају да притисак на Србију може да се појача сваки пут када власт покаже некооперативност? Огромна је моћ Запада, увек играмо по њиховом сценарију на неки начин. Сви наши лидери морају да воде политику у датим оквирима, да воде рачуна о томе да земља поново не направи непријатеље од најјачих сила на свету. Пре Вучића власт годинама није говорила да је НАТО бомбардовање било агресија. Он је кориговао државну реторику, то му је користило у нашој јавности, а није га претерано коштало на Западу. Сви наши политичари играју на тој жици. Труде се да не антагонизују најмоћније државе света, а да истовремено дају одушка неком националном осећању. Разлике су у нијансама, али зато што је Запад толико моћан, мени је одвратно то стално позивање Запада да овде одигра улогу dues ex machina.

Кад председник критикује новинаре, па чак и кад их хвали, да ли је то исто притисак?

Шта значи притисак? И ми њега притискамо.

Али је он по Закону о јавном информисању, као носилац јавне функције, дужан да трпи критику?

Ми смо такође дужни да трпимо критику. Они међу нама који излазе у јавност са ставовима су, такође, моћне јавне личности. Лицемерно је од медија да говоре - нас нико не сме да дирне, јер делимо неку божанску правду у име јавног интереса. Америчка теза о потреби слободе медија се заснива на томе да су медији исто тако моћни као власт. Линколн је говорио – кад се промени расположење нације, промени се и власт. Медији имају моћ да мењају то расположење.

 Да ли је фер поредити медијску сцену Србије са америчком?

А зашто не би било фер? Зар се читаво наше усклађивање са ЕУ не заснива на томе да се поредимо копирањем других модела. Зашто онда не бисмо имали право да критикујемо моделе које копирамо и да видимо да ли их копирамо боље или лошије. Критику да се не сме нешто поредити сматрам доказом лицемерја у новинарству. Људи не дају да се пореди само кад им поређења не иду наруку, а кад им иду, онда кажу: „А у Јапану министри дају оставку кад воз закасни“. Ево Трампа, који тврди да су непријатељи народа, што чак ни Вучић не говори. У почетку су га сви хорски наговарали да престане да твитује, да то није „председничко понашање“. А медији јесу били његови непријатељи и основа његове моћи била је у директном обраћању милионима људи који га подржавају. Он никад није престао да твитује, као што ни Вучић никад није послушао лицемерне позиве да буде умеренији.

Ако новинари нису, као што кажете, нежне трске које ће се повити на ветру, како одговарате на оптужбе да сте на првој линији одбране у медијском крсташком рату против Вучића?

То је врло занимљиво питање. Део јавности који страшно мрзи Вучића бесан је на све, па и на себе, што не може да нађе ефикасан лек против њега. Тај део јавности не трпи никакву критику своје хејтерске позиције. Њима је Вучић фашиста, диктатор, суманути лудак. Мрзим тај претерани, прегрејани политички говор, поготово што памтим да смо ми, који смо били против Милошевића деведесетих, на сличан начин на миг Запада учествовали у његовој сатанизацији. Биле су то бескрајне тираде против његове личности, психолошких особина чланова његове породице. Мене је сада стид што смо у некој мери у томе учествовали. Одвратно ми је кад препознам тај образац. Према томе, тај део јавности мрзи не само Вучића, него и све за које им се чини да не мрзе Вучића колико га они мрзе. Моји хејтери не успевају да нађу, нити чак траже, неке логичке мане у мом размишљању. Њихови су напади увек на рачун мојих физичких или претпостављених психолошких особина. И право говорећи, такву мржњу сматрам још мало па комплиментом за анализе и аргументе на које нема правих одговора.

Видите ли код Вучића нешто лоше?

Ту исту жељу, која постоји и код опозиције, да се што је више могуће смањи број неопредељених у друштву, а притом мислим на број оних који би подржавали неке мере власти, а неке критиковали. И нећу да испадне да наводим воду на свој млин, али Вучић се у листу Политика одлучио на такво уређивање које доприноси поделама у друштву и које не тражи решења да их превазилази. У првом уводнику Владислава Рибникара писало је да је „задатак независне штампе да праведном критиком владинога рада потпомаже опозицију“ али и да „штити владу од неоснованих напада опозиције“.

Завидим Дражи Петровићу на самоуверености Пошто је други саговорник Драгољуб Петровић, уредник Данаса, шта је његов новинарски грех, а шта код њега цените? Допада ми се то што је духовит. Ако људима на нечему завидим то је на духовитости. Не допада ми се то што уређује важне опозиционе новине као да је политика питање борбе између добра и зла, при чему смо „ми“ добро, а „они“ зло. Они који с њим раде кажу да цене то што је храбар, што не калкулише и што редакцију брани кад је нападају? Претпостављам да је то тачно, али он има самоувереност човека који зна да је сто посто у свему у праву. Завидим му на томе. Постоји више од једног легитимног политичког избора, људе који се са вама политички не слажу не смете да третирате као мање вредне поштовања или морално дефицитарне.

Видите ли код опозиције нешто добро?

 Код опозиције је најбоље то што постоји. Неко мора да критикује власт. Ако је демократија моћ обичног човека да натера власт да му полаже рачуне, онда нама без опозиције нема спаса. Зато су опозициони медији толико важни. Јер су већа опозиција од опозиције и то је комплимент нашим колегама.

Зашто кад пишете гледате на ствари кроз Вучићеву диоптрију, па кажете да је за председника добро да има интелектуалце као што је Дана Поповић, да за њега није добро да у Скупштини нема опозиције?

Није то Вучићева диоптрија. Не постоји власт којој не треба опозиција. Не постоји друштво у коме не би било добро да се чује глас Дане Поповић, чак и ако није у праву. Уосталом, људи не знају ко је у праву док не чују оног ко није у праву. Најбоља ствар за власт је да постоје снажне личности чији се глас чује, и има где да се објави.

Јесте ли нашли неки коментар или ауторски текст који би могао да буде објављен и на једној и на другој страни подељене медијске сцене?

Кад читам Данас и наиђем на текст лекара из Ниша који говори о „пацовима из СНС-а“, мислим да то није за објављивање и ја то не бих објавила нигде. Иначе, већина текстова који се не користи том врстом људождерске логике би требало да се као мишљење објави свуда. Нећу да тврдим да провладини медији не пазе да објављују само аналитичаре који нису отворени, бесни противници власти. Али наравно да је лакше доћи до јавног простора ако немате репутацију да зовете људе пацовима или, попут Срђана Драгојевића, „свињском фашистичком хунтом“.

Ако се о истом догађају различито извештава, где на киоску може да се купи истина?

Истина је нешто што се утврђује кад прочитате више извора и сучелите више мишљења. Новинари страховито потцењују грађане. Нису људи тако невешти како ми замишљамо, они инстинктивно знају где им је интерес. Нас као друштво управо спасава то што имамо веома проницљиву јавност која је запамтила колико је пута насамарена. То потцењивање памети обичног света многима се осветило.

 

Текст је настао у оквиру истрживачког пројекта THINK-a „Србија у разбијеном медијском огледалу“ који је подржао Министарство културе и информисања.