Вести
26. 11. 2020.
Зашто се бавите нашима? Истраживачки новинари између два рова
Када је CNN донео одлуку да прекине пренос Трамповог обраћања након резултата избора, јер је, према њиховом уредничком ставу, износио низ неистина и изманипулисаних чињеница, није дуго прошло пре него што су и домаћи активисти, политичари, а застрашујуће и новинари, ову идеју страсно подржали.
Истовремено изражавајући патњу што код нас још увек нема довољно “храбрих” новинара да се супротставе злој сили пропаганде и тако прекину председника Вучића, или већ неког од припадника власти, такав потез наишао је на опште одушевљење.
Иако би читава дебата могла да се води о томе зашто је такав потез катастрофалан када је у питању проток информација, нико не оспорава право приватној медијској кући да сама одлучује шта ће и како преносити. Подржавати такав потез у датом случају, показује да влада свеопште незнање о међима, ономе што они јесу и ономе што би требало да буду.
Поред тога указује и на врло краткотрајне циљеве у постизању такозваних медијских слобода, али ипак ту конкретну дебату оставићемо за неку наредну прилику.
Колико су се неки трудили да оправдају одлуку CNN, толико су поводом последњег ЦИНС-овог истраживања о реклами за бојкот избора остали неми, или се баш потрудили да укажу како је истраживање донело више штете него користи. Недостајало је само оно “ко вас плаћа” али је та реченица ипак резервисана за таблоиде.
За неупућене, ЦИНС је истраживањем дошао до открића да је спотове са позивом на бојкот избора, емитоване на каналима Н1 и Нова С, платила продукција у власништву новинарке Јоване Полић, а чији спотови су касније уступљени Ђиласовој Странци слободе и правде да их бесплатно објави на свом YouTube каналу.
Поред опште нелагоде јер поставља питање о томе ко је заправо платио спотове и због чега је рекламни блок плаћен по нижој цени на поменутим телевизијама, прилику за низак ударац видели су и таблоди који су истраживање пренели.
Све то био је повод за коментаре на рачун ЦИНС-а, њиховог рада, као и одлуке да овај текст објаве.
Није први пут да се новинари укључени у рад на овој конкретној причи налазе у ситуацијии у којој би њихове “независне колеге” требало да их заштите и подрже овакве приче, јер нема “њихових” и “наших” већ само јавног интереса, а да некако заврше на “стубу срама.”
Баш као и у случају, нажалост брзо заборављеног, открића да је НУНС-ов Медија центар узео позајмицу од Драгана Ђиласа, колеге новинари наилазе на осуду и прекор што се даје “муниција” супротном табору. Пошто тада вредност истине, наспрам “изношења прљавог веша ван куће” није превагнула, можда је коначно време да се то деси.
И тако се уместо питања, због чега једна новинарка финансира кампању за бојкот избора и у ком је тренутку постало ОК да новинари буду активни подржаваоци неке од зараћених страна, поставља питање због чега су се уопште новинари бавили финансирањем кампање бојкота.
Било које истраживање икад може да буде предмет питања, зашто баш сад и што не истражујете нешто друго. И без обзира колико то било бесмислено, није проблематично ако за то имате аргументе.
Због чега је у томе што таблоиди нападају United Media, проблем ЦИНС-ов текст, а не одлука њиховог менаџмента? Због чега смо дошли до тога да након оваквог текста, на питања одговара ЦИНС, а не актери?
И не, намера овог текста није одбрана ЦИНС, јер мислим да пре свега нема од чега да се брани.
Замерке које су изнете на њихов рачун су део једне много шире приче о медијима данас и томе шта се очекује од новинара. Нико није оспорио налазе текста, проблем је што су се том темом уопште бавили. Да буде још страшније – текст није о СНС.
Јавни интерес страда када медији бирају стране
Реакције на поменути текст само су последњи у низу примера којии показују да је порука свима нама који се бавимо новинарством – “Подршка је безусловна док год сте на нашој страни.”
Чини се да су многи новинари изабрали страну, и то не јавности и њеног права да зна, већ два зараћена табора, који се деле по принципу опозициони/владини новинари.
Оног тренутка када неко одлучи да не игра по тим правилима, брзо постаје предмет критике. Критика сама по себи није лоша, лош је став у којем се доводи у питање зашто је нешто тема, а нешто не. И ко има право да о томе одлучује? Зар нису хиљаде речи до сада написане и изговорене о медијском мраку који живимо управо зато што би сви да буду уредници и да диригују кад и шта сме да се истражи?
Због чега причамо о медијском мраку проузрокованом жељом власти да све држи под контролом, а нисмо способни да увидимо много већи проблем, а то је да ни сами не желимо да чујемо оно што не одговара страни којој “природно припадамо”?
И можда бих и могла да разумем старије колеге, они су стасали 90-их, у време када није ни било опције сем да се изабере једна од две стране. Деценијама касније, неки се и даље осећају изданим јер ствари нису постале мед и млеко са променом власти.
Разумем и да не могу да схвате да је израсла једна нова генерација која има жељу да слику о медијима заиста промени. Ипак, оне мало млађе, који би требало да су научили на њиховим грешкама, баш и не. Не капирају да има оних којима није битно само да не победи веће зло, већ и да у свему томе не праве компромисе који ће их једног дана коштати интегритета и поверења читалаца, а то је на крају дана све што имате.
Политичке партије ће подржавати ваш рад док пишете о другим странкама, млатити страницама са вашим текстовима упирући прст у противнике, али ће исто тако ваш рад унижавати када пишете о њима – ништа ново и ништа толико зачуђујуће.
Међутим, када то раде ваше колеге, које би требало да буду ваш савезник у тој, као, заједничкој борби – е онда долазимо до суштине. Тапшање колега по рамену и понека награда коју ћете им доделити не значи ништа када се суштински не разумете, и ако им окренете леђа чим не раде онако како сте ви замислили.
Коментари (1)
Остави коментар27.11.
2020.
ПОШТЕНО!
Лековит текст, који буди наду у поштено новинарство младих новинара , који долазе. У ствари већ су ту, додуше недовољно видљиви, али ипак видљиви.
Одговори