Вести

20. 10. 2020.

Аутор: Милена Драгићевић Шешић, за Културни додатак Политике Извор: javniservis.net

Обични необични људи

У петак, 9. октобра Универзитет у Београду прославио је Дан задужбинара. Плакету Лука Ћеловић Требињац, постхумно су добили Љубица и Никола Драгићевић, оснивачи фондације „Магистар фармације Љубица Војтех Драгићевић и инжењер економије Никола Драгићевић“ која сваке године награђује најбоље студенте Фармацеутског и Економског факултета у Београду.

Обележавањем Дана задужбинара, Универзитет у Београду жели да валоризује ову значајну делатност, недовољно афирмисану у друштву које промовише улагања у манифестације, спортске активности и монументалне објекте који више ”славе” своје донаторе, но што имају развојну друштвену сврху. Са друге стране, српско друштво се данас суочава и са потребом ургентних хуманитарних акција, јер многи домени здравства и социјалне заштите нису довољно добро регулисани, те се алтруизам и филантропске акције често заустављају на ономе што спашава људски живот, а образовне и културне потребе се сагледавају као луксуз.

Стога плакета Луке Ћеловића Требињца, председника управног одбора Београдске задруге, основане за међусобно помагање и штедњу занатлија, малих трговаца, од којих су многи постали и донатори образовних институција, жели да афирмише управо филантропију чији је циљ развој образовања, науке, уметности и културе, свих оних домена који су важни за дугорочни развој друштва, за развој будућих стручњака, институција и програма, а који често остају ван видокруга државних мера па и медијске видљивости у најширој јавности.

Филантропија не сме да буде само ствар екстремно богатих, она треба да буде вредност коју ће делити сваки грађанин Србије, делатност у којој ће свако од нас учествовати у складу са својим могућностима. Мора се развијати друштво засновано на етици солидарности, гостопримства и бриге о другом. Стога и овогодишња плакета, додељена постхумно донаторима који су живели изузетно скромно, у малом стану на трећем спрату без лифта у улици Џорџа Вашингтона, стану препуном уметничких дела, указује на то да би многи од нас могли да донацијом допринесу некој друштвеној промени, или бар промени живота неког нашег суграђанина који ће, улагањем у сопствено образовање, створити услове да касније даје велики допринос друштву.

Важно је разумети и мотиве, разлоге зашто они који немају превише, решавају да постану донатори. Стога је намера овог текста и да представи Љубицу и Николу – јер сећање на њих је углавном остало само у породици и међу пријатељима који су сви већ у дубокој старости. Нас, породицу, није изненадила њихова одлука да оставе иза себе легате и у Народном музеју и на Универзитету у Београду, као трајну успомену, пре свега на своју љубав, али и на то, колико им је свака помоћ, добијена од породице, од пријатеља, а некад и од непознатих људи, у животу значила, посебно у тренуцима када су се школовали, а за то нису имали идеалних услова.

Никола Драгићевић рођен је 5. маја 1903. године у Соко Бањи у породици Косте, трговца и Лепосаве Драгићевић (рођене Митровић). Отац трговац, познат по томе што ће, ако га лепо замолите, потписати меницу, па онда исплаћивати туђе дугове, није могао својом зарадом да школује децу. Стога је Никола шегртовао у обућарској радњи да би могао да се школује (и до краја живота је сам оправљао своје ципеле, али и вршио све поправке у кући), али је ипак завршио као ђак генерације гимназију у Јагодини. За студије је скупљао новац пишући и режирајући драме, те организујући представе аматерског позоришта. Данас, када аматерско позориште тражи донације да би опстало, делује готово невероватно да се у двадесетим годинама ХХ века могло продатим улазницама зарадити за студије. Али његов предузетни дух је то успео и остварио свој циљ – студије филозофије. Но, веома брзо постао је сарадник-новинар Политике (економске рубрике), што је у то доба значило и добре приходе са којима купује мотор (Харли) са којим учествује на тркама, а касније и приколицу која му омогућује да са Цигом путује по Европи. Пише много о темама које захтевају много знања, али које су пре свега мотивисане његовом жељом да се оствари друштво са што мање социјалних разлика. Како то запажа Слободан Гиша Богуновић у својој књизи Људи „Политике”, Лексикон сарадника „Још као млад новинар препоручио се „Политици” написима готово теоријског проседеа, који су давали продубљену слику друштва после Великог рата.”

Као веома активан новинар Политике (а и активан члан Удружења новинара), није могао наставити студије филозофије, већ се уписао на Економски факултет који се тада могао завршити ванредно, и успео да дипломира непосредно пре Другог светског рата. Истовремено, помагао је и школовање свога брата Душана (због левичарења избаченог из Јагодинске гимназије, те је брат сносио трошкове његовог премештаја у Лесковац) који је дипломирао на Правном факултету (такође, као и Никола, уз рад), и сестре Милене која је завршила Учитељску школу у Јагодини.

Током 1930. активан је у Новинарском клубу (Мишарска 3) доприносећи ширењу његових активности, те је клуб постао стециште не само новинара већ и уметника и културних радника. Стога већ 1931, са тек 28 година, бива изабран у Управу Удружења новинара Србије, јер искрено жели јачање новинарске професије и новинарског удружења, сматрајући тај позив изузетно важним – важним не само за контролу политичког система и информисање, већ и за образовање становништва, за ширење прогресивних идеја, валоризацију свега што је добро у друштву, па и за покретање друштвених промена. Тако је можда био први који је још почетком тридесетих година написао о нужности преласка Београда на другу страну Саве – јер је то једини логични пут његовог урбаног развоја.

Истовремено, био је свестан да новинари Политике имају приходе који су далеко већи од прихода новинара широм Србије, који су често у врло прекарном положају, те предлаже оснивање Потпорног фонда за новинаре (1932), за све оне који остану без посла и којима би помоћ била неопходна.

Остао је у Управи Удружења новинара Србије у неколико мандата, све док није реализовао један важан циљ – изградњу Новинарског дома. Пројекат градње Новинарског дома у Франкопанској (данас Ресавској) улици бр. 28 почео је 1. октобра 1933. године, а захваљујући пре свега његовом залагању, завршен је у веома кратком року – 7. априла 1935. године, за непуне две године. Као члан Извршног одбора за градњу Новинарског дома, Никола преузима на себе највећи број задатака, од проналажења локације, обликовања пројектног задатка за архитекту до прикупљања средстава.

Управо у овом последњем испољио се његов предузетнички дух: у акцијама прикупљања прилога за изградњу новинарског дома, само од Михаила Пупина београдска секција добија 5 000 динара, а укупни прилози грађанства досегли су чак 400 000 динара, но још више импресионирају његове идеје везане за осмишљавање начина како да се дође до већег новца потребног за градњу, те банкарских кредита, као и низа спонзорства у роби и услугама. Тако је успео да обезбеди и бесплатан железнички превоз материјала, па чак и сам пројекат зграде – који је бесплатно направио загребачки архитекта Ернест Вајсман. У пројекту је Вајсман, на захтев Управе удружења и самог Николе Драгићевића предвидео и изградњу камерног позоришта. Како је тих дана друга зграда Народног позоришта, позориште Мањеж, управо изгорело, Никола је убедио Народно позориште да ступе партнерски однос (”интерсекторско партнерство”) у циљу изградње камерне сцене. Народно позориште је убрзо одустало, па до изградње камерне сцене није дошло, јер је Никола као благајник Управног одбора Удружења врло опрезно руководио и изградњом и трошковима, те је за њега било јасно да без партнера који би о том простору бринуо и њиме руководио – није имало смисла да се та сцена гради у оквиру Новинарског дома. Но сама чињеница да је гледао како да Новинарски дом окрене културној јавности, да га учини средиштем јавног и културног живота, свакако је била испред свог времена.

У сваком погледу, изградња Новинарског дома може се сматрати егземпларним примером самоорганизовања новинарске организације, значајне организације цивилног друштва, која тада, у недостатку јавних политика, брине о самој себи, реализујући подухват који би и данас био недостижан било ком професионалном удружењу. Данашњим речником исказано, то не само да је била успешна предузетничка иницијатива, већ је то био и пример успешног фандрејзинга у култури (укључујући и краудфандинг), те све то сведочи како о снази удружења, тако и о значају и угледу новинарске професије у друштву тог времена.

У књизи Два века новинарства у Србији, Никола Драгићевић је написао сведочење о том процесу, о великом труду да се прикупе средства, и да се та средства што рационалније и ефикасније потроше. Изградња неколико спратова више, да би се приходом од издавања простора и станова финансирало одржавање саме зграде у којој се одвија једна непрофитна, али значајна јавна функција, такође је тада било сасвим ново економско решење (примењивано је у Француској, али тек од шездесетих година, приликом изградње првих домова омладине и домова културе, па тако Дом омладине у Коломбу има омладински хостел, а домови културе по правилу ресторане, кафиће, а понекад и галерије и друге комерцијалне просторе).

Никола покреће и акцију за оснивање задруге која ће градити станове за новинаре (мали станови јефтиних ренти, али са заједничким просторима које могу користити, по договору и резервацији календара, за породична и пријатељска славља). Корбизејовска идеја ”машине за становање”, која тада тек почиње да бива актуелна у свету, али од које се временом сасвим одустало пре свега услед злоупотребе те идеје у социјалистичком свету која тридесетих зида станове и са заједничким кухињама, ускраћујући сваку приватност породицама.

Никола Драгићевић, поред писања драма, слика и ваја, како Цигу, тако и своје аутопортрете, а како је велики љубитељ уметности у свом стану често окупља тада младе и непознате уметнике, попут Лазе Личеноског, Ђорђа Лобачева, Пјера Крижанића, Антона Хутера… Портрети које раде Личеноски и Хутер, свакако спадају у њихове најбоље радове, и део су легата који су оставили Народном музеју у Београду. У њихову кућу долазе и Палавичини и Стијовић, и многи други уметници, који у Циги виде ”идеалан модел” – музу.

Љубица – Цига Војтех Драгићевић, рођена је у Убу 1906. године као треће дете у породици доктора Павла Војтеха (брат Мирко Војтех, адвокат и сестра Милица Војтех лекар, максиофацијални хирург), који је службовао у Убу, а иначе је био из Ваљева. Породица Павла Војтеха пореклом је из Чешке и дошла је у слободну Србију вођена пансловенским осећањима и жељом да помогне развој прве слободне словенске земље. Деда по мајци, Мирко Радовановић, био је правозаступник, адвокат, а део свог имања поклонио је граду за изградњу Више женске школе. Љубица је магистрирала фармацију у Загребу, била на стажу и фармацеутској пракси широм Југославије (у околини Бенковца, у Аранђеловцу у апотеци Јовановића…), а сан јој је био да отвори сопствену апотеку у Београду, до чега наравно није дошло јер је букнуо Други светски рат, а након њега и постојеће приватне апотеке су национализоване. Радила је до пензије у београдским апотекама. Све што је остало од њеног оца, војног лекара у балканским и Првом светском рату (преминулог од тифуса у Ваљевској болници), оставила је Музеју српског лекарског друштва, а и Музеј у Ваљеву изложбом Ваљевска болница, чува и спомен на њега, лепши и бољи од лика др Павла Војтеха који је изградио Ћосић у Времену смрти (доктора женскароша и пијанице), што је Циги била ”рана на срцу”. После Првог светског рата живи са тетком и течом, учи са сестром од тетке Вером гимназију на Цетињу, па заједно одлазе и у Загреб на студије. И маштају да ћеркама дају имена Астрид и Ингрид, према ликовима неког популарног романа тога времена.

Памтила је разне анегдоте и, за разлику од Ниџе, волела да препричава сусрете са значајним уметницима, њихове опаске и коментаре, од којих сам ја запамтила тек по нешто (како се Иво Андрић ”жали” да после неког путовања Милица више кува колорично но калорично; како диригент Филхармоније има симпатичну ћеркицу, о чему је говорио Синиша Пауновић, … итд.). Њен шпајз, понос њеног домаћинства – био је замена за апотеку коју никад није имала. У њему су компоти, слатка, џемови, слагани по бојама, по величини и облику тегли, а до краја живота је на пешкире, крпе за судове, столњаке, везла своје или наше монограме, ако је одлучила да нешто од тога је баш за некога од нас.

Након ослобођења, Никола постаје професор на Високој дипломатској и новинарској школи, а затим прелази на Вишу статистичку школу (основана уредбом СИВ-а 1958., као школа савезног значаја), где предаје Економску географију до пензије. Поред великог броја текстова у Политици, објавио је и пет уџбеника Економске географије Југославије.

Са супругом Љубицом – Цигом, редовна су публика свих концерата Филхармоније, имају своја стална места у концертној сали Коларца, а са Филхармонијом, када иде на гостовања по свету, чак и путују. Одласком у пензију, он и Цига крећу на путовања широм света. Европа, Мексико, Латинска Америка, Јапан (светска изложба у Осаки 1972), Кина, Индија, Индонезија, Русија… Највише су волели да путују са Путником, и често помињали Слободана Мићића и тек још неке водиче који су ”зналци”, а о другима нису желели ни да говоре. Чекали су када Мићић води групу на неки далеки континент, да би баш са њим пошли.

Ишли су и на новогодишње балове у Беч до своје дубоке старости. Волели су да плешу – а новинарске балове њихове младости заменили су новогодишњи балови у Метрополу. Но критику коју је писао о Београду тридесетих година у Политици, понављао је и за потрошачки и гламурозни Београд седамдесетих. ”Само не треба се даље заваравати спољашњим блеском трговачких излога и унутрашњим богатством многобројних радњи. Нашем у маси још економски веома слабом становништву многи, специјално нови трговци су можда учинили најгору услугу што су га систематски преплављивали разноврсним скупим артиклима и привикавали на луксуз који не одговара реалном народном дохотку. ” (Пол., 19-22. 4.1930). Стално је понављао да мора доћи време када ће се живети у складу са зарађеним и плаћати економске станарине. Да ово трошење преко мере није одрживо! И није било.

Њихов заједнички живот био је пун разговора, међусобног разумевања, узајамне подршке. Прича и препричавања. А живели су изузетно скромно, много скромније но што су могли, да би исто тако скромно могли да путују и откривају свет, поставивши своје коферчиће на точкиће много пре но што ће то бити индустријски урађено. А на чудан начин, иако нису били ”авантуристи”, живот им је донео авантуре, друштвена одбацивања, изолацију – времена када су познаници па и неки пријатељи, прелазили на другу страну улице да не би морали да их поздраве.

У жељи да стекне новац за своју апотеку, Љубица прихвата да постане заступник једне немачке компаније која нуди лосионе за косу и кожу, не знајући да је та компаније је уједно и на шпијунском задатку за фашистичку Немачку. Када је откривено како је компанија користила филијалу у Београду, Љубица је оптужена, а Владислав Рибникар, иначе венчани кум Љубице и Николе, уручује Николи отказ – ”Ако ниси знао и дозволио да будеш преварен – није ти место у Политици. А тек ако си знао, сасвим сигурно ти није место у Политици!”

Заједно су пребродили ту кризу, јер наравно да нису учествовали у било каквим ”шпијунским пословима” (о свему томе је крајем осамдесетих детаљно писао загребачки Старт) а онда је након Другог светског рата наступила друга криза – са веома сличним резултатом. Само је сад Никола у средишту пажње. Борба доноси текст о професору Високе дипломатске школе, који, како пише један незадовољни студент, касније веома познат новинар листа Комунист, негира црногорску нацију. Без обзира што за то није било нити једног доказа, Никола поново добија отказ, без икакве могућности да се одбрани. Борба пише, пријатељи нестају, прелазе на другу страну улице… Но, и то кратко траје, јер професори су неопходни, посебно они који су знање стицали истраживачким новинарством, а аргументе успостављали након опсежних економских анализа.

Тако су двоје обичних људи водили необичне животе, а на својим путовањима сретали друге обичне људе који би им откривали неке необичне аспекте живота у датој земљи, било да је реч о сељаку који продаје лубенице у Грузији, или о Сику, официру из Индије… Комуницирали су на неколико језика и тврдили да се уз добру вољу и мало памети може лако разговарати и на језицима које не знате баш најбоље… Немачки, француски, енглески, руски – али, зашто да не, и нешто италијанског…

Други слом Југославије им је пао веома тешко, гледали су како се урушавају животи, како се деле породице, како њима најдраже особе остају са других страна границе… Инфлација, тежак живот већине људи, њих је подстакао на давање – Народном музеју дали су најзначајнија ликовна дела која су имали, а Универзитету у Београду оставили легат да се награђују најбољи студенти фармације и економије. То је било време када се није путовало, најгоре време рата, доласка избеглица, време ембарга, несташица, медијских лажи. Већина младих осећала се изоловано, Стога су прве награде најчешће биле трошене на путовања – како ми је један од добитника посведочио речима – ”Мени је то изузетно значило – па могао сам први пут да отпутујем из земље!”

Стога се чини да су својим малим гестом – учинили много, дали подстрек младим људима да виде да се знање и уложен труд – цене. А њихова жеља би свакако била да задужбинарство и филантропија постану део културе Србије, у јавном интересу и на општу добробит, посебно када је реч о образовању – јер је друштво знања, и друштво солидарности и бриге о другом – био њихов заједнички сан.

Мисија Српског филантропског форума је да реафирмише задужбинарство у Србији и кроз примере који на најбољи начин представљају доброчинитељски и филантропски рад. Представљамо овогодишње добитнике Плакете Лука Ћеловић Требињац, коју додељује Београдски универзитет. Ово признање које се додељује постхумно Љубици Војтех Драгићевић и Николи Драгићевићу, примила је у име свог стрица професорка Универзитета уметности Милена Драгићевић Шешић која је ауторка овог текста. Дан задужбинара обележен је 9. Октобра када и Национални дан давања који је поводом рођендана Михајла Пупина пре три године установио Српски филантропски форум са Коалицијом за доброчинство уз подршку покровитељство председнице Владе Републике Србије Аном Брнабић. Национални дан давања је дао Пројекта за унапређење оквира за давање који реализује Коалиција за доброчинство на челу са Фондацијом Ана и Владе Дивац а чији су чланови Траг фондација, СМАРТ колектив, Каталист Балканс, Привредна комора Србије, Форум за одговорно пословање и Српски филантропски форум а финансира Америчка агенција за међународни развој USAID.

Чланак је објављен у Културном додатку Политике.