Вести
16. 09. 2020.
Крај света какав познајемо
Када сам добио информацију да је умро Милутин Митровић Џиве, одмах сам помислио да морам да позовем Казимира да се испричамо о овом великом човеку. Каза би написао најбољи некролог али нас је прерано напустио. Сада ће моћи директно да га исприча Џиви.
Велики новинар и скроман човек. На сајту „Пешчаника“, за који је често писао, можете прочитати следеће:
Милутин Митровић (1931-2020) новинар. 1954. године као уредник Студента примљен у Удружење новинара и остао трајно привржен том послу. Студирао права и италијанску књижевност, али ниједне од тих студија није завршио, па је зато студирао за сваки текст. Највећи део радног века провео у недељнику Економска политика, где је обављао послове од сарадника до главног уредника и директора. У тој новини је основно правило било да се читаоцу пружи што више релевантних информација, а да се сопствена мудровања оставе за сусрете са пријатељима у бифеу. Текстови су му објављивани или преношени у канадским, америчким, финским и италијанским медијима, а трајније је сарађивао са швајцарским часописом Галатеа. Писао за Бизнис и финансије и Пешчаник. Фабрика књига и Пешчаник су му објавили књигу “Дневник глобалне кризе”.
Ако прочитате његове текстове схватићете колика је био новинарска и уредничка величина.
Додаћу и људска, јер сам имао привилегију да га лично упознам и сарађујем са њим.
Џиве је био један од последњих припадника новинарске гарде који је писао све до краја свог живота.
За нас су људи попут њега били ветерани које смо читали и поштовали.
Био је један од ретких који је поштовао, ценио и уважавао млађе од себе показујући тиме своју величину.
О младости Милутина Митровића Џиве сам доста сазнао читајући његов текст „Цинкарење пријатеља“ из књиге објављене у част професора Војина Димитријевића.
Новинарством се почео бавити у листу „Средњошколац“, каријеру наставио у „Студенту“ и Радио Београду, где је био спољни сарадник. (Какво друштво пријатеља: Кира Симић, Војин Димитријевић, Боба Селенић, Љубан Недељковић, Душан Макавејев, Влада Филиповић…)
Волео је да иронично цитира Бернарда Шоа који је једном написао да се опредилио за новинарство док су остали „наставили да се и даље развијају“.
Занимали су га филм, оперске арије и „покушавао је“, како сам признаје, да се бави литературом и спортом.
Био је један од највећих познавалаца економије о којој је писао на начин који је свако могао да разуме.
То је било тим изазовније што је било тешко пронаћи новинаре које је занимало да у редакцијама „прате“ економију која је захтевала ширину и свеобухватно знање и информисаност.
У једној таквој редакцији, Економској политици, Милутин Митровић Џива је за више од три деценије прошао пут од сарадника до директора и главног и одговорног уредника.
Уживао сам читајући његове текстове које је као новинар писао скоро седам деценија – све до овог августа: https://pescanik.net/zlatno-doba-korupcije/
Један од последњих текстова написао је на почетку пандемије https://pescanik.net/pandemija/
На крају тог текста стоји:
„Старије генерације ће се присетити групе Р.Е.М. и њиховог хита са краја осамдесетих: „It’s the end of the world as we know it“ (То је крај света какав познајемо). Надали смо се тада, а данас имамо још више разлога да се надамо другачијем хуманијем, могућем свету него што је окрутни који доминира.“
Овај пасус највише објашњава какав је био Џива.
Цитирао је Р.Е.М. у деведесетој години живота и указивао нам како се свет неумитно мења.
Није престајао да верује да ово може бити боље место за живот.
Таквих попут Џиве је све мање. И све је мање у новим генерацијама оних који мењају те величине.
И зато ће нам пуно недостајати. Парафразираћу његов опроштај од Војина Димитријевића – Волео бих када би тугу могао да ублажим поносом што смо сарађивали.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.