Вести
23. 07. 2020.
Опасан консензус око тога да новинаре треба тући?
Сећам се добро демонстрација поводом испоручивања Радована Караџића Хашком трибуналу, између осталог, и по нападу на камермана Б92, Бошка Бранковића. Бошко је снимио тај напад и поред ударца којим је оборен на улицу, и уз то, сачувао камеру
За време недавних насилних демонстрација, камермани који су дошли са Б92, одрадили су сјајан посао уз новинаре.
Међутим, велики број новинара је добило батине, овог пута и од полиције и од демонстраната.
Као да је створен неки прећутни договор, консензус… да и једни и други бију …
У свим осталим случајевима је било да једна група бије другу, овде обе – туку оне који су одатле извештавали, и који никога нису физички нападали, нити претили.
Нападач на Бошка Бранковића, деветнаестогодишњи Саватовић, осуђен је на десет месеци казне коју је издржавао код своје куће.
Ових дана је поново нападачу на новинара Милованчевића са Нова.рс портала, за разбијање главе пресуђен кућни притвор.
Не видим како ће оваква казна да испуни своју сврху. Ово ми више личи на још једно штиклирање случаја као решеног, а да то решење ничим неће допринети да се измени пракса, да се покаже како су напади на новинаре неисплативи.
Некажњивост, као што видимо из протеклих деценија, само изнова генерише насиље над новинарима.
Не сећам се да је скоро један допис потписало више иностраних организација.
Деведестих је то била уобичајена појава, али двадесет година касније, делује као својеврсни забрињавајући „деја ву“.
Притисак националних медијских организација и медија, створио је простор да се неки од случајева реше.
Овим се показује да, уколико постоји политичка воља, може се све разрешити, могу се одмах ухватити и брзо процесуирати нападачи.
У случају разоткривања полицајаца који су тукли новинаре, драстично прекорачујући овлашчења, очигледно је да ће бити потребно више од политичког поверења. Јер су ови случајеви могли лакше да се реше.
Колико год је брза реакција у неким случајевима за похвалу, она рађа и сумњу зашто се на селективан начин приступа различитим случајевима угрожавања безбедности новинара.
Повратак поверења директно је у корелацији са оваквим позитивним примерима.
До тада, имаћемо иницијативе, попут ове УНС-ове, која ће дочекати новог министра/министарку културе и информисања, Министарство правде, нову владу.
Блага казнена политика доприноси осећају као да не постоји правда, односно и горе од тога, симулирање правде.
У озбиљном смо проблему ако је то прва ствар којим он/она треба да се бави, две деценије након демократских промена и десет година након сличне измене Кривчног закона.
Ако је први уводник нове генералне секретарке НУНС-а посвећен безбедности новинара, онда нам то говори да нисмо далеко одмакли у решавању базичних проблема наше професије:
Да ли ћемо икада дочекати да се бавимо надоградњом, или ће то бити само сплет некаквих ненаданих околности из којих ћемо се врло брзо вратити у опору реалност?
Професионалне каријере и животи нам пролазе док нам прете, туку нас, разбијају нам и отимају опрему, пале нам имовину…
При том, ми само хоћемо да радимо свој посао.
Док се то не разуме и док се то не подржи, причаћемо различитим језицима.
Иако сви говоримо српски.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.