Вести
24. 06. 2020.
Интервју Јелена Зорић: Не дам да ме својатају
Јелена Зорић је новинарка. С великим Н; не због тога што ради као репортерка на ТВ Н1, мада је и то важно, већ што је током година рада у ресору познатом као “црна хроника” стекла углед поуздане новинарке која не пласира непроверене информације, а уз то прецизно и јасно лоцира и објасни проблем.
Као део тима Н1 који је извештавао током ванредног стања због коронавируса, Јелена Зорић је и добитница Данасове награде “Сташа Маринковић”, која је први пут у историји додељена колективу. О корони и другим причама разговарали смо са Јеленом Зорић између две премијере – емисије о афери “Јовањица”, емитованој у понедељак увече и афери “Крушик”, емитованој у уторак. Серијал је заокружен у среду подсећањем на аферу “Хеликоптер”, која је само формално затворена, али никада разрешена.
*Шта разликује извештавање у ванредном стању од оног у редовном, мада је ваш дијапазон по дефиницији ванредан?
Да, стално извештавам о ванредним ситуацијама, међутим у ванредном стању је специфично то што новинари сваку информацију морају проверити из минимум три извора. Природно, то нам стање налаже да првенствено преносимо званичне информације, а кад имамо незваничне, да будемо још пажљивији. И то је, поред осталог, била отежавајућа околност, посебно кад су извори у страху или кад се два извора не поклапају. Тада је још теже доћи до истине и одобрења, с обзиром на то да је све подређено превенцији вируса, лечењу људи и нико од надлежних не размишља како ће новинари представити причу. Рецимо, на захтеве да уђемо у болнице прво су нам одговарали одмах, али одобрење нисмо добијали, сами лекари нису били вољни да стану пред камере, дословце су нам говорили: “Ми још не знамо са чим смо се суочили, а ви бисте још да нам шаљете новинаре!”... Имали смо разумевања и сачекали, ТВ Н1 је желела да гледаоцима представи ситуацију каква јесте, са чиме се још суочавају, вирус можда јесте ослабио, али није нестао, како кажу вирусолози.
*Утисак је да вам је највише пријао разговор са докторком Аном Глигић, познатом по епидемији великих богиња.
Са докторком Аном Глигић, међународно признатим вирусологом, имали смо разговор на почетку епидемије и при крају ванредног стања. Сви су се одмах сетили епидемије великих богиња, ми млађи знамо то време преко филма “Вариола вера” и сетила сам се да сам у Времену читала делове књиге у којима се помињала докторка Глигић као изузетно храбра особа. Некако сам дошла до њеног броја телефона, контактирала је, прво је рекла да није сигурна да би у том годинама поново хтела медијски да се експонира, али био је велики изазов. И све што је госпођа докторка Ана Глигић рекла на почетку ванредног стања, буквално се тако и дешавало. Мене су током читавог ванредног стања људи звали да питају шта каже докторка или су стално изнова гледали тај интервју.
*Шта је било најтеже сем оних неколико сати у комплетној опреми?
Било је тешко, сниматељи и ја смо у тој опреми схватили колико можемо да се ознојимо. У КБЦ Звездара нисмо били у скафандеру него у неким огртачима, пончо, кажу; сниматељ Иван Жугић снимао је 70 минута непрекидно из покрета с комплетном опремом, и када је скинуо рукавицу буквално је исцурио децилитар зноја. Други, такође сниматељски мајстор Александар Цврткотић био је са мном у Земуну; готово четири сата је носио комплетну опрему, чак две камере, с повременим паузама. Читаву смену изнели смо с њима. Телевизија је слика и сниматељи су радили изванредан посао, имала сам срећу да будем део њиховог тима и забележе оно што говорим с лекарима.
*Како се млад човек определи да ради црну хронику? Ја никад нисам ни помислила на тако нешто.
Нисам ни ја себе тако видела, некада сам маштала да ћу бити новинарка спољнополитичке рубрике, првенствено сам желела да радим у штампи, за мене је штампа најлепши део новинарства и радила сам у локалним новинама у Вршцу. Имала сам задовољство да учим посао од фантастичних локалних новинара као што је Бисерка Микша, па Ремус Аврамеску... Њега сам опонашала... Био је дописник за РТС, први новинар који је извештавао из Румуније за време револуције. Гледала сам како се враћа с терена из Темишвара потпуно изубијан и носи ту слику да доспе до света. Гледајући Ремуса Аврамескуа видела сам шта је право новинарство. Од радио-новинара, сада мог пријатеља Сретка Марјанова, Срећка како га сви у Вршцу знају, научила сам колико реченица мора да буде концизна и једноставна, таква да је сви разумеју. Бисерка Никша, која је добила бројне награде за репортажу, научила ме је како да допрем до људи... Не бих хтела да заборавим Вукана Миливојевића, једног од најбољих новинара у Вршцу, био је дисидент, провео је десет година у затвору у време комунизма. Када је изашао, није се поправио...
*Није се “покварио” у затвору?
Није се покварио, говорио је “увек мисли својом главом” и “боље затвор… него да постанеш нечији активиста”. То је био огроман утицај на младу особу и желела сам да будем новинарка. Кад сам дошла у Београд желела сам да радим на Студију Б, али њихови ресурси су били попуњени, Александар Тимофејев је рекао да им једино фали црна хроника: “Нико то неће да ради!” Ја сам рекла: “Ја ћу.” Фудбал да су ми понудили да пратим, пратила бих, па бисте данас имали спортског новинара. Толико сам желела да будем новинарка...
У црној хроници је највећи изазов да будете добро информисани, да имате добре изворе, од тога зависи хоћете ли имати причу. Друга ствар је да будете брзи и да комплетан приватни живот подредите послу. Свеједно да ли је три ујутру или по подне, прича се дешава и ништа не сме да вас заустави на путу до приче. Деси се нека експлозија, неко је убијен, ја заиста не могу да организујем таква снимања, мени не могу да јаве када ће то бити... Морате да верујете великом броју људи који вам дају информације и морате да пазите, не смете да повредите нечија права ради ексклузиве... Никада на Студију Б није пуштен снимак мртве или унесрећене особе, сем ако та особа није желела да да изјаву, никада сахрана... Никада нисам рекла име и показала лик, осим ако се није радило о људима типа Дарко Шарић, чије су име сви писали. Морате да пазите, али свака прича може да се уради тако да пратите све ставке новинарске етике. Могу вам рећи и да су колеге које на терену прате црну хронику изузетни новинари, много су ми помогли.
*Питали сте Драгољуба Симоновића, оптуженог за паљење куће нашег колеге Милана Јовановића, да ли је задовољан подршком. Он, насмејан, бахато одговара да је подршка много већа. Како сте се тада осећали?
Нисам уплашена, не осећам чак ни неку врсту одбојности; мени је најважније да је господин то рекао, да је камера то забележила и да су гледаоци видели. И ви сте гледатељка и посебно ми је драго да то гледаоци памте. У овој земљи сви воле да својатају новинаре, поготово ако нешто занимљиво ураде, и тога се највише чувам. Само сам новинарка телевизије Н1 и сви новинари Н1 и ТВ Н1 су само своји. То значи независни новинари. Мени је фантастично кад чујем од пријатеља “јао, сви су се наљутили на вас”, то значи да одлично радимо, кад су сви политичари незадовољни, гледаоци су задовољни. Желим да телевизија Н1 буде дуго видљива, да гледаоци имају прилику да нас дуго гледају, да будемо баш овакви, да сви имају право да говоре и да забрањују спотове свих страна. И да буде још више таквих телевизија...
*А штампе што се тиче, код нас увек има места...
Могу вам рећи да је понуда за Нови магазин најпримамљивија од свих које сам добила. О томе вам говори и чињеница да сам први пут пристала да дам интервју и видео, а да то није Н1 и својевремено Студио Б.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.