Вести

24. 06. 2020.

Аутор: Тамара Спаић и Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Веран Матић: Опасно би било враћање суђења за убиство Ћурувије на почетак, то би га претворило у фарсу

Враћање на ново суђење и нови доказни поступак био би парадокс – да се доказује већ доказано. У ствари би смисао тога био да на слободи остану сви првостепено осуђени, каже за Цензоловку Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара, који подсећа да је дубока држава којом управљају припадници тајних служби веома јака

Прву и засад једину пресуду за убиство новинара у Србији покушавају да пред Апелационим судом оборе и адвокати осуђених и заменик тужиоца за организовани криминал. Они су се жалили на одлуку Одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду из априла 2019, којом су четворица припадника Ресора државне безбедности осуђена на укупно 100 година затвора због убиства новинара Славка Ћурувија 11. априла 1999. године.

Ако падне пресуда четворици осуђених за убиство Ћурувије, каква ће то порука бити породицама жртава, слободи и безбедности новинара, али и целом друштву?

Одлука је на Апелационом суду. Славко Ћурувија фондација је протеклог викенда изнела јасно очекивање од Апелације да потврди пресуду и да се убице Славка Ћурувије коначно нађу у затвору.

Због улоге коју је као председник Комисије за истраживање убистава новинара имао у доношењу осуђујуће пресуде током пет година тешког процеса, питали смо Верана Матића шта очекује од Апелационог суда, који ће о овом случају расправљати 7, 8. и 9. јула.

Веран Матић: Судско веће Апелационог суда имало је довољно времена да пажљиво проучи доказни поступак приликом суђења и да са адекватном пажњом проучи донету пресуду. Сматрам да су у току првостепеног поступка изнети чврсти докази и чињенице које несумњиво указују на кривицу оптужених.

Из тог разлога верујем у то да ће Апелациони суд потврдити првостепену пресуду којом су осуђени налогодавци и организатори убиства Славка Ћурувије, и то они који су у животу и које је тужилац оптужио.

Такође очекујем да се укине мера кућног притвора и замени мером адекватном за осуђено лице по овој пресуди, што би значило да се осуђена лица врате у притворске јединице, а не да на „слободи“ чекају извршење казне и да је, с протоком времена, проведу у кућним условима за извршено овако тешко кривично дело.

Цензоловка: Веровали сте да ће тужилац у жалби Апелационом суду тражити максималне казне и моментално притварање Милана Радоњића и Ратка Ромића, а тражио је поништавање пресуде. Да ли верујете да  Тужилаштво има снаге да постигне виши степен задовољења правде, да докаже ко је пуцао и ко је наручио ово убиство?

Матић: Немам разлога да у овом тренутку сумњам у објективност судског већа Апелационог суда. Решење у којем би Апелациони суд поступак вратио на почетак видим као опасно. Бојим се да би се на тај начин досадашње суђење претворило у фарсу – суђење ради суђења.

Првостепени суд је прихватио да је Раде Марковић наложио, а Радоњић наредио убиство.

Вођен досадашњим искуством из првостепеног поступка, забринут сам за то да би поновно суђење заправо било пуко пролонгирање овог поступка. Подсетићу вас да је у овом поступку било бројних опструкција и притисака да се из доказног материјала издвоје најважнији докази.

Из тога јасно произлази да још увек постоји велики утицај људи из времена када је Славко Ћурувија убијен, са јаком потребом да се овај предмет девалвира и обесмисли, а самим тим и да се ослободе првостепено осуђени за ово злодело.

Изузетно сам био изненађен жалбом тужиоца са захтевом да се суђење понови. Моје мишљење је да је то најгора варијанта.

Нећу да тврдим да његова жалба није правно аргументована, нећу да претендујем да сам већи правник од њега, али не разумем правну логику тужиоца. Тражио је осуђујућу пресуду, добио је осуђујућу пресуду, а онда одједном тражи да се поништи цело суђење и да после двадесет година све крене из почетка. То није правда. Одложена правда је ускраћена правда.

Мислим да је било и других могућности – није било разлога да се тражи да се понови суђење налогодавцима, организаторима и извршиоцима и да се поново доказује оно што је већ доказано првостепеном пресудом. Тужилац је могао да тражи да се делимично потврди пресуда или да се преиначи тако да Апелационо веће утврди ново чињенично стање које одговара оптужници и изведеним доказима. Али они који су осуђени, њихова је кривица доказана.

Судско веће Апелационог суда не мора да укида првостепену пресуду. Оно је дуго проучавало случај, планирана су три дана саслушавања жалби, и верујем да ће, узимајући у обзир наводе и аргументе из жалбе тужиоца, донети адекватну пресуду.

Пресуда је први корак у откривању пуне истине

Цензоловка: Да ли задовољство пресудом, упркос томе што су и убица и налогодавац остали непознати, представља признање немоћи и прихватање реалности да нам је правосудни систем слаб, а тајне службе јаке и пуне јатака злочинаца?

Матић: Ова пресуда је оно што се могло добити у датим околностима после толико времена опструкције истраге, па потом током суђења. Реткост је у свету да је шеф обавештајне службе оптужен и да му је пресуђено (засад првостепеном пресудом). Реткост је да се убиства новинара разоткрију (чак у 90 одсто случајева се не открију убице и налогодавци). Још је већа реткост да се све догоди после толико времена од убиства.

Оснивање Комисије за истраживање убистава новинара, са укључивањем медијске заједнице у постизање правде, било је јединствено у свету. Због тога сам веома задовољан овим резултатом.

На ову пресуду гледам као на неки основни оквир правде у овом случају, и као на неки први степеник. Сигурно је да ће се наставити овај процес, сада пред Апелацијом и касније вероватно кроз још неке жалбе неких од актера. И то је та друга фаза борбе за правду, за истину о убиству нашег колеге Славка Ћурувије.

Ако не будемо и даље радили на овом случају, на потврђивању пресуде, на откривању онога што до сада није откривено када је реч о овом злочину, ако не будемо радили и на откривању механизама опструкције истраге… ризикујемо да изгубимо и оно што смо до сада стекли, јер је и правосудни систем слаб, и добијам утисак све слабији, и посебно неосетљив на старије случајеве, злочинци доживљавају да буду третирани као хероји, дубока држава којом управљају елементи тајних служби веома је јака. И то све није проблем везан за решавање овог случаја, већ за судбину целог друштва.

Због тога је овај случај симбол, случај индикатор, и случај од којег не смемо одустати.

ДА БИСМО ПРЕЖИВЕЛИ, ВАЖНО ЈЕ ДА СЕ БРЗО РЕСЕТУЈЕМО

Цензоловка: Како оцењујете понашање медија и новинарске заједнице према суђењима у којима су новинари жртве?

Матић: Наша професија је доста радикално подељена, и то се огледа и када је реч о нападима на новинаре, суђењима итд.

Веома често влада велика мобилизација да се бране права новинара наше политичке оријентације, али је веома мала спремност да се скаче у одбрану новинара који нам нису политички прирасли за срце.

Често имамо ситуације да се диже велика бука, нпр. код ОЕБС-а и сличних међународних организација, због анонимног твита у којем се вређа новинар којег волимо, али немамо времена да дођемо у Јагодину и подржимо породицу новинара који је због истраживачког новинарства убијен пре него што је истраживачко новинарство постало толико популарно и готово једино важно код донатора.

Бројни су примери таквих недоследности, које су уграђена грешка у систем одбране новинара, превенције, неуспеха пред институцијама система, неуспеха у заговарању, побољшању положаја новинара.

Када смо позвали на то да друге редакције наставе приче због којих је настрадао колега Јовановић, одазвали су се само Цензоловка и Инсајдер, на суђења долази мало представника удружења, на задњем рочишту само једна камера…

Ми смо својевремено у Б92 на сваку репресију и забрану реаговали најмање дупло већом снагом када смо се вратили у етар, већим присуством програма због којих смо стално били под репресијом. Мислим да је тај рецепт важно увек примењивати.

Сада добијам утисак да после сваке репресије, некажњивости, да нас је све мање, све мање капацитета, солидарности и професионализма.

Било би веома важно неко ургентно ресетовање. Да бисмо сви преживели.

Први корак би могао да буде уједињавање разједињених удружења прво по ономе што највише угрожава професију – безбедност, освајање слобода и синдикална права новинара.

У истој равни је и етичност која нема више аршина већ мора бити јединствена и мора постојати један савет за етичност у медијима, тј. надлежност Савет за штампу проширити и на све медије.

Не замењујем тезе у смислу да смо сами криви због ситуације у којој смо, већ доследно одговарам на питање и говорим о путу којим можемо сами да утичемо на нашу позицију са максималним ефектима. Разједињенима неће нам помоћи ни притисак међународних институција, условљавања ЕУ, увођење санкција и сл.

Медији, удружења не могу постати партије па кроз парламентарну битку освајати слободе, повећавати безбедност. Али могу удружени проналазити механизме заштите, стварати иновативне бизнис моделе, снажити заједницу.

Цензоловка: Шта би, по вашем мишљењу, биле реалне опасности од понављања суђења за убиство Славка Ћурувије пред Вишим судом уколико Апелација донесе такву одлуку?

Матић: Током суђења имали смо пуно необјашњивих одлука судског већа, нисмо добили адекватну сарадњу представника служби који су могли да дају више квалитетних информација. Као да се „служба“ чувала врло пажљиво.

Недавно сам читао у књизи заменика директора БИА у време убиства премијера Ђинђића, Горана Живаљевића, који, на пример, отворено брани припаднике Деветог одељења ДБ (одељење за тајно праћење) – са тезом да су они само радили свој посао. Чак иде дотле да више говори о спекулацији да би то радили и да им је неко наредио да прате Миру Марковић, па онда објашњава шта би тада радили.

А није се потрудио да изанализира сведочења свих оних који су пратили Славка Ћурувију 48 сати до убиства, укључујући и обилазак места убиства. Нисмо добили ниједну нову информацију која би помогла додатном разјашњавању овог убиства, иако постоје врло јасне индикације да је неко од оних који су се последњи повлачили из улице са задатка праћења морао да види ко је ушао у улаз, убио Славка и једноставно отишао…

Живаљевић у глорификацији припадника Деветог одељења каже „да су сви они једва дочекали да негде официјелно испричају оно што знају у вези са тим проблематичним праћењем људи из 1999. године“… „Убеђен сам да ништа нису прећутали, а и зашто би.“

Мој утисак током праћења суђена јесте да су све прећутали. Да су све „позаборављали“, а у ствари је све време суђења емитована солидарност свих учесника: директора Службе Радета Марковића, оптужених егзекутора, адвоката одбране, сведока…

Често сам имао утисак да се суди убијеном Ћурувији, његовој породици, која инсистира на разрешавању случаја, Комисији и припадницима Радне групе, која је радила на истраживању овог злочина, да се суди покушајима да се установи правда.

Сви се сећамо покушаја да се одлукама судског већа донесе пресуда и пре краја суђења избацивањем кључних доказа из самог процеса, и то два пута, а које је у процес својим одлукама враћала Апелација.

Можемо мислити колико ће нове амнезије, колико измењених исказа и сведочења бити ако се догоди понављање процеса. Видели смо у случају суђења председнику Општине Гроцка Симоновићу и другима за паљење куће новинара Милана Јовановића да је, и поред признања актера, одуговлачењем суђења створен простор за утицај на сведоке и починиоце и, наравно, сви су променили исказе.

У исто време Ромић и Радоњић су у кућном притвору, али са пуно више слободе, а о Кураку да и не говоримо. За њим све ово време није ни било циљане потраге, иако су постојале информације о томе где се налази.

Мислим да би враћање на ново суђење и нови доказни поступак био парадокс – да се доказује већ доказано, а у ствари, да је смисао да на слободи остану сви и да вечним одуговлачењем постане ирелевантна одлука суда кад год буде била донета.

Новинари губе ако нема солидарности

Цензоловка: Пре две године сте, током првостепеног суђења убицама Славка Ћурувије, оптужили судско веће да опструише поступак. Због тога су вас удружено напали судије и адвокати, а Адвокатска комора Београда је чак тражила увођење затворске и новчане казне за новинаре који коментаришу судски поступак. Колико су, по вашем мишљењу, интересовање и притисак јавности важни за суђења у којима су новинари жртве?

Матић: Мени је изузетно жао што је толико мало наших колега пратило суђење оптуженима за убиство Славка Ћурувије. Ово је била шанса да се искаже солидарност, да се нешто научи, стекне искуство. Жао ми је што удружења нису имала професионални мониторинг самог суђења и дистрибуцију информација глобално системски, јер је ово било суђење које је било и преседан и светски интересантно.

Жао ми је што наши медији нису одвојили више времена за праћење овог суђења дубински, аналитички, истраживачки. Жао ми је и што нисам видео у публици студенте новинарства, њихове професоре… ово је била јединствена велика школа.

Исти горак утисак имам пратећи неке друге случајеве, суђења… где бисмо морали да видимо конкретну подршку медијске заједнице.

На последњем рочишту паликућама из Гроцке поново су виктимизиране жртве, колега Милан и његова супруга. Њима је било изузетно важно то што сам био присутан на суђењу, што смо могли да разговарамо, да чују неки савет, речи утехе, солидарности. Да виде да нису сами.

И генерално мислим да се многе и политичке и судске одлуке доносе када се процени и „јавно мњење“, реакције јавности итд., те ако нема јасног става медијске заједнице стално, јасно и видљиво, онда ће превладавати она друга страна у одлукама.

Цензоловка: На суђењу за паљење куће новинара Милана Јовановића били смо недавно сведоци класичне виктимизације жртава, где судија допушта адвокатима окривљених да питањима понижавају жртву. Каква су ваша искуства из праћења суђења?

Матић: Мој је утисак да у највећем броју случајева адвокати одбране царују судницама. Добија се утисак да им не може нико ништа. Зора Добричанин редовно касни на суђења и нема никакве санкције. Као да се ништа није догодило, а суђење касни, уз сталне опструкције адвоката којима казне ништа не значе када их има, а обично их нема.

Управо на суђењу Симоновићу стиче се утисак као да су у потпуно дефанзивној ситуацији клупа на којој седи тужилац и адвокат оштећеног. Адвокати одбране делују тимски, јединствено, исијавају сигурност – као да знају исход унапред… Судија често изгледа као неко ко више води рачуна о смицалицама адвоката одбране него о постизању правде, заштите жртава…

Увек ми се намеће паралела са положајем жена које су силоване и које морају да учествују у правној процедури, која изгледа као ново насиље. Узимајући то у обзир, чини се разумљивим да жртве, и када имају чисте случајеве, избегавају да се упусте у постизање правде. То је страшна чињеница за владавину права.

А да не говоримо о институцији „заштићеног сведока“, који у разним случајевима када је реч о ратним злочинима не да нису били заштићени већ су били класичне жртве оних који су морали да их чувају.

Ја знам да је цена независности, савесности у обављању професије доследно врло висока, али свако од нас то има у виду када почиње да се бави својим послом – новинарским или судијским, тужилачким. Не постоји владавина права ако нема доследне тежње да се догоди правда. Нема новинарства без доследне улоге заштитника јавног интереса по било коју цену.

Нажалост, као што у нашој професији имамо све више новинара заштитника владајућег политичког естаблишмента уместо чувара јавног интереса, тако и у судству имамо тежњу да се штите интереси владајуће олигархије и других моћника, а не правде.

Ништа се не решава без притиска јавности

Цензоловка: Шта очекујете од судија, а шта од тужилаца кад су у питању процеси за убиство и покушаје убиства новинара и у којој мери они испуњавају ваша очекивања?

Матић: Сва убиства са политичком мотивацијом морају да добију свој епилог. Нажалост, имам утисак да је свако од тих убистава, нпр. из деведесетих – од генерала полиције, бројних полицијских инспектора, министра одбране, директора ЈАТ-а, високог службеника ДБ Гавриловића, намерно остало без процесуирања. Као и бројни случајеви ратних злочина. Исто би се догодило и са случајем убиства Славка Ћурувије да није било снажног притиска новинара и активног учешћа кроз Комисију за истраживање убистава новинара. Судије и тужиоци спадају такође у сегмент друштва који је снажан индикатор стања у друштву. И они који се баве истраживањем корупције или суђењем наређених убистава са политичком позадином или ратних злочина најчешће су под полицијском заштитом.

Управо због тога је неопходно да се посвети посебна пажња превенцији када је реч о безбедности новинара, тужилаца, судија, полицајаца… Уместо охрабривања, имамо постепено повлачење свих ових професија пред послом који би морали да обављају на најпосвећенији могући начин, али пошто не постоји друштвени консензус, па и у самој власти, око бескомпромисног гоњења свих који крше законе или представљају претњу безбедности, пасивизацијом добијамо практично урушавање система успостављања правде.

Цензоловка: Како видите став Тужилаштва за организовани криминал да не може да преузме истрагу убиства новинара Милана Пантића, коју предлаже Комисија за истраживање убистава новинара?

Матић: Добијам утисак да у решавању случаја убиства Милана Пантића нема политичке воље као што је било у случају решавања убиства Славка Ћурувије. Не могу да разумем разлоге за то. Решавање овог случаја јесте комплексно, тешко, али баш због тога је основано Специјално тужилаштво.

Ја не знам да ли би преузимањем овог случаја од стране ТОК-а случај био решен, али бих могао да сведочим да је све учињено. Овако имам утисак да се стоји на пола пута, да је Радна група при Комисији урадила велики посао у истрази, али је стигла до неког максимума и сада је потребно додати нове путеве које може да отвори Специјално тужилаштво.

Цензоловка: Шта су, по вашем мишљењу, главни узроци неефикасности суда?

Матић: Заказивање рочишта сваког месеца у само два или три дана, са разлогом да нема довољно капацитета у просторном смислу, било је најчешће образложење спорог одвијања процеса. И то је нешто што је решиво. Не разумем због чега се не решава. Јер да би се задовољила правда, то се мора догодити у кратком периоду. Ништа од изведених доказа током рочишта није захтевало неке посебне услове. Нисам разумео често „једење времена“ у извођењу доказа – пуно празног хода, питања која ништа не откривају, одговори који су опструкција итд.

Протоком времена од једне снажне решености да се ефикасно догоди правоснажна пресуда, рекло би се неприкосновено изражене жеље, врло брзо се улази у релативизацију, и креће машинерија одбране која временом ту неприкосновену жељу претвори у благу препоруку… И онда се у јавности тако и чита политичка воља или јавно мњење… То свакако утиче и на судска већа, председнике судова…

Помешане поруке збуњују, и сви који су подложни праћењу тих сигнала почињу да се двоуме. Од потпуно чисте полицијско-тужилачке слике случаја паљења куће Милана Јовановића, преко понашања бившег председника Општине Гроцка Симоновића, који се понаша као власт у судници, претећи и тужиоцу, и нереаговања на такво понашање, добија се утисак да је овај бивши члан ГО владајуће партије и даље у огромној политичкој моћи. На локалном нивоу се политика није битно променила. Држава није послала сигнал кроз помоћ обнови куће оштећеног…

Све је мање исказа око неопходности ефикасног суђења. И по последњем рочишту може се видети офанзива Симоновића која ничим није омеђена.